Rasprava u javnosti o partijskoj raspodeli upravnih odbora u oblasti kulture povela se samo zato što je kultura mesto koje razotkriva apsurdnost  takvog postupka u demokratskom  i višepartijskom sistemu. Čini se da i partijska rukovodstva  vide da je neobično glupo da ona predlažu gradskoj skupštini koga će da izabere u rukovodstva institucija kulture. Iz rasprave na ovu temu koja je vođena u Politici između g. Nikodijevića iz SPS-a i g. Dejana Ranđića iz LDP-a vidi se da oni nemaju prinicpe koji ih u raspravi rukovode. Pravdaju se da su predloženi kandidati „stručni“ i da nisu partijski angažovane ličnosti.  Pri tom jedni druge nabeđuju da su im kandidati ipak stranački i ideološki obojeni i tu se rasprava završava u plićaku. Ja mislim da se može napraviti bar nekoliko koraka više u ovakvim raspravama u kojima se s pravom insistira na departizaciji društvenih ustanova, naročito onih u kulturi. Gradske institucije kulture su samo najsvežiji primer.

Kultura je oblast slobode, kreativnosti, ličnog agažmana i talenta, pa zaista nema nikakvog razloga da se političke organizacije toliko angažuju oko toga ko će voditi ustanove i upravne odbore u toj oblasti. Neko će reći da te ustanove troše pare građana i da su zato nadležne partije, tj. one koje sačinjavaju vladu i imaju većinu za izbor rukovodilaca kulturnih institucija. Ovakav zaključak ne sledi. Ako je država odgovorna za pare građana koje se troše u tim institucijama, to ne znači da partije treba da predlažu kandidate. Dužnost je države da u interesu građana pronađe najbolje predlagače za institucije kulture. Bar tri razloga diskvalifikuju pratije kao predlagaće. Prvi je onaj koji sam već pomenula, tj. da partije nisu nadležne za kulturne institucije po prirodi stvari, jer partijama nije mesto u kulturi.

Drugi razlog govori o tome da se interes građana uspešnije ostvaruje ako oni koji predlažu i oni koji biraju rukovodioce nisu od iste fele kao što je sada slučaj. Naime, partije i predlažu i biraju kandidate u javnom sektoru. Na taj  se način vrši koncentracija moći i likvidira složenost demokratskog društva. Suštinsko je, dakle, pitanje zašto su uopšte partije predlagaći za rukovodeće funkcije u kulturi? Zar ne bi bolji predlagači bila strukovna uduženja? Zar ne bi bilo bolje da se propiše procedura za izabrane organe strukovnih (umetničkih) udruženja koja bi podnosila obrazložene predloge gradskim odbornicima? Kada se razdvoje predlagaći kandidata od onih koji ih biraju, a to su u ovom slučaju odbornici skupštine grada, onda i oni koji predstavljaju građane zaista biraju i mogu slobodno raspravljati o predlozima, što suštinski menja i njihovu ulogu: umesto da budu puki izvršioci svojih, za javnost nevidljivih, partijskih komandi i da automatski pritiskaju taster, oni postaju odgovorni predstavnici građana čija uloga dobija smisao i logiku javne funkcije. I sa druge strane je velika dobit, jer se društvo aktivira i preuzima odgovornost, umesto da bude partijski okupirano. Ova operacija se održava tako što postaje princip: umesto da se organizacije slepljuju i svode na jednu, između njih se postavlja razmak, tj. prostor slobode koji omogućava smisleno delovanje. Taj prostor znači da se država ne slepljuje sa partijom, niti država sa društvom, pa je svako poseban akter i subjekt delovanja. Kada se različite uloge ne bi slepljivale i tako prozvodile nejasnoće oko kriterijuma za predloge kandidata, onda ne bi moglo doći do toga da jedna kandidatkinja, izazito tradicionalističke i nacionalističke orijentacije, ima bilo šta da traži oko organizacije BITEF-a koji je simbol modernosti, otvorenosti i „modijalizma“. Niti bi bilo koji odbornik bio prinuđen da glasa po koalicionom sporazumu o „kvotama“ za takavog kandidata i da tako sruši odgovornost prema svojoj javnoj funkciji. Svaka partija koja mora tako nakaradno da se prilagođava drugim partijama da bi se održala koalicija na vlasti, ruši svoj ugled i poverenje kod građana.

Treći razlog zašto partije ne treba da budu predlagači kandidata odnosi se na njihovo nejasno unutrašnje funkcionisanje iz perspektive spoljašnjeg sveta, tj. društva i građana. Mi ne znamo po kojoj proceduri i koji organi partije odlučuju o tome koji će kandidati biti predloženi za razna rukovodeća mesta, a takvih mesta ima na hiljade u Srbiji (jer je javni sektor još uvek veoma veliki). Nije poznato da partije imaju „kadrovske službe“. Ko uopšte o tome odlučuje unutar partije? Da li postoji bilo kakvo pisano obrazloženja za kandidate? Da li se vodila rasprava o njima, ko je zadužen za pisanje obrazloženja i ko ih potpisuje? Dakle, reč je o ogromnom diskrecionom pravu za sva imenovanja na rukovodeća mesta u javnom sektoru, što otvara veliki prostor voluntarizmu, netransparentnosti vlasti ( a to je i glavni izvor korupcije tj. „pokvarene države“), neodgovornosti i diskriminaciji građana. A vodi i ka urušavanju samih partija, jer im tolika moć u demokratskom društvu nije potrebna.

Politika, 08.07.2009.

Peščanik.net, 08.07.2009.


The following two tabs change content below.
Vesna Pešić

Vesna Pešić, političarka, borkinja za ljudska prava i antiratna aktivistkinja, sociološkinja. Diplomirala na Filozofskom fakultetu u Beogradu, doktorirala na Pravnom, radila u Institutu za društvene nauke i Institutu za filozofiju i društvenu teoriju, bila profesorka sociologije. Od 70-ih pripada peticionaškom pokretu, 1982. bila zatvarana sa grupom disidenata. 1985. osnivačica Jugoslovenskog helsinškog komiteta. 1989. članica Udruženja za jugoslovensku demokratsku inicijativu. 1991. članica Evropskog pokreta u Jugoslaviji. 1991. osniva Centar za antiratnu akciju, prvu mirovnu organizaciju u Srbiji. 1992-1999. osnivačica i predsednica Građanskog saveza Srbije (GSS), nastalog ujedinjenjem Republikanskog kluba i Reformske stranke, sukcesora Saveza reformskih snaga Jugoslavije Ante Markovića. 1993-1997. jedna od vođa Koalicije Zajedno (sa Zoranom Đinđićem i Vukom Draškovićem). 2001-2005. ambasadorka SR Jugoslavije, pa SCG u Meksiku. Posle gašenja GSS 2007, njegovim prelaskom u Liberalno-demokratsku partiju (LDP), do 2011. predsednica Političkog saveta LDP-a, kada napušta ovu partiju. Narodna poslanica (1993-1997, 2007-2012).

Vesna Pešić

Latest posts by Vesna Pešić (see all)