Foto: Peščanik
Željko Obradović, izlog Partizanove prodavnice u ulici Kralja Milana, foto: Peščanik

Kako čovek koji već godinama otvoreno pokazuje veliki animozitet prema KK Partizan može da bude postavljen za predsednika Košarkaškog saveza Srbije? Reč je o čoveku za koga čak i režimu sklona Politika kaže da je „neko koga ljubitelji ‘crno-belih’ doživljavaju kao najvećeg neprijatelja svog kluba“. Ali, zbilja, zar nije taj čovek – a reč je o Nebojši Čoviću naravno – gotovo svako gostovanje na televiziji (gde se više od njega pojavljivao valjda samo Vučić) koristio za napade na Željka Obradovića. Uprkos tome, nema sumnje da će biti izabran (1. oktobra, kada se održavaju izbori) jer je jedini kandidat, pošto je njegovu kandidaturu podržalo 30 od 33 delegata Skupštine KSS. Protiv su samo delegati bliski Partizanu. To je taj odnos. (Doduše, biće u novom rukovodstvu i jedan partizanovac – bivši košarkaš Nenad Krstić koji je nedavno na beogradskim izborima podržao listu Aleksandra Vučića.)

U trenutku kada se 2021. najtrofejniji evropski trener, posle dvodecenijskog izbivanja, vratio u Srbiju, Partizan je praktično bio na izdisaju, baš kao fudbalski klub danas. A Crvena zvezda, na čijem čelu je bio Nebojša Čović, po njegovim sopstvenim rečima, zasluživala da „bez obzira šta ko pričao“ postane „državni projekat“. U tom času, dakle, takoreći niotkuda pojavljuju se dva Čačanina – a Čačak je nekako u svim režimima bio „antiprotivan“ – pomenuti Obradović i Ostoja Mijailović, kao predsednik kluba. (Možda je Vučić očekivao da će se Mijailović poneti kao Vučelić, ko zna.) I Partizan se takoreći iz pepela uzdigao do evropskih visina.

Povratak takvog stručnjaka u svakoj drugoj zemlji bio bi dočekan sa oduševljenjem, samo je u Srbiji Željko Obradović dočekan na nož. Najbolje se to videlo na kraju sezone 21/22. kada je Obradoviću (zbog toga što je Partizan, nezadovoljan tretmanom, odbio da igra plej of domaćeg prvenstva) izrečena kazna bez ikakvog utemeljenja u Statutu i Disciplinskom pravilniku Košarkaške lige Srbije. Sledeće godine protiv Željka su se udružile i političke i crkvene snage te je, posle velikih pritisaka, košarkaš Nikola Mirotić odustao od već utanačenog prelaska u Partizan.

Zatim su na finalnoj utakmici Kupa Radivoja Koraća, početkom ove godine, navijači Crvene zvezde istakli veliki transparent „Željko Obradović državni projekat“. Naravno da takva parola nije bila njihova ideja, otkud bi njima nešto tako uvredljivo palo na pamet. Ako ništa drugo, znali su da je Obradović sa devet titula evropskog šampiona svoj ugled napravio daleko izvan države Srbije. Kada se popularni Žoc zbog takvog omalovažavanja pobunio, Aleksandar Vučić je njegove reči okarakterisao kao „odvratan napad na državu“.

Konačno, pre nekoliko meseci, u završnici Superlige Srbije, Željko Obradović se požalio na „šikaniranje“ od strane sudija kakvo „nikada nije doživeo“. Nikoga za to nije bilo briga. Samo takmičenje završeno je pod sumnjivim okolnostima, manje-više u sudijskoj i režiji uprave KLS, pobednik je određen „za zelenim stolom“ a Obradović je opet, ni kriv ni dužan, popio kaznu. Nije se žalio jer bi to značilo uvažavanje ljudi koji su zapravo samo pioni u tuđim rukama.

Kad se sve ovo ima u vidu, posle ovakvog iskustva, postavlja se pitanje šta bi mogli da budu ciljevi ponovnog Čovićevog (i formalnog) zaposedanja vrhovne pozicije u srpskoj košarci.

Najpre, to bi bilo logično, da ostvari svoj san i klub na čijem je čelu doskora bio – a biće faktički i ubuduće, kao Vučić na čelu Srpske napredne stranke – zaista postane državni projekat.

Drugo, da košarkaški klub Partizan postane, ako ne baš ono što je napravljeno od fudbalskog kluba – Vučelić je svakog gospodara služio udarnički dajući i više nego što se tražilo – onda u najboljem slučaju da bude večiti drugi.

I treće – da rasturi Jadransku ligu. To jest, da se donese odluka da klubovi iz Srbije napuste regionalno takmičenje i da se skoncentrišu na pravljenje „jake domaće lige“. Sudeći po raspoloženju trenutno vladajućih struktura u srpskoj košarci, kritična masa za to već postoji. Jedino Partizan, javno bar, ABA ligu stavlja ispred KLS lige.

Nešto se drugo, međutim, ovde ispostavlja kao problem koji onemogućava „ishitrena rešenja“. Pitanje je, naime, šta u tom slučaju sa klubovima iz Podgorice i Banjaluke? Gde će igrati Budućnost i Igokea? Da ih se ostavi na cedilu, tj. u nekoj krnjoj ABA ligi, neće biti jednostavno i može izazvati nezadovoljstva različite vrste. Da ih se pak inkorporira u srpsku ligu, pitanje je kako bi sve bilo shvaćeno i opet je vrlo složeno. Mogao bi, recimo, neko (zlonameran) da to shvati kao otelotvorenje „srpskog sveta“, makar u košarci? Ili kao „nukleus“?

Kako god se, dakle, okrene – sve ozbiljni i pipavi zadaci. Ali, zar nije ovih dana često ponavljan onaj davnašnji slogan: „Kad je teško – Čović“.

Peščanik.net, 28.09.2024.


The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević, rođen 1953. u Zaječaru, završio Pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike (EP). 90-ih saradnik mesečnika Demokratija danas (ur. Zoran Gavrilović). Kada je sredinom 90-ih poništena privatizacija EP, sa delom redakcije stupa u štrajk. Krajem 1998. svi dobijaju otkaz. 1999. sa kolegama osniva Ekonomist magazin (EM), gde je direktor i zam. gl. i odg. ur, a od 2001. gl. i odg. ur. 2003. priređuje knjigu „Prelom 72“ o padu srpskih liberala 1972. 2006. priređuje knjigu „Kolumna Karikatura“ sa kolumnama Vladimira Gligorova i karikaturama Coraxa. Zbog sukoba sa novom upravom 2008. napušta EM (to čine i Vladimir Gligorov, Predrag Koraksić, Srđan Bogosavljević…), prelazi u Blic, gde pokreće dodatak Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto ur. ekonomske rubrike. U aprilu 2011. daje otkaz i sa grupom kolega osniva nedeljnik Novi magazin, gde je zam. gl. ur. Dobitnik nagrade Zlatno pero Kluba privrednih novinara. Bio je član IO NUNS-a. Sa Mišom Brkićem ur. TV serije od 12 debata „Kad kažete…“. Novije knjige: 2011. „Ispred vremena“ o nedeljniku EP i reformskoj deceniji u SFRJ (1963-73); 2013. sa Dimitrijem Boarovim „Kako smo izgubili (Našu) Borbu“; 2020. „Desimir Tošić: Između ekstrema“; 2022. „Zoran Đinđić: prosvet(l)itelj“.

Latest posts by Mijat Lakićević (see all)