Iako su izbori u Srbiji održani još 21. januara 2007, posle neuobičajeno duge kampanje od dva meseca, zemlja još nije dobila vladu. Rok za formiranje vlade je 12. maj, tj. tri meseca posle prvog sastajanja Skupštine Srbije, koje je održano 12. februara. Iako je preostalo još skoro mesec dana do isteka krajnjeg roka, neizvesno je da li će Srbija dobiti vladu ili će se ići na nove izbore. Teškoće o kojima sam pisao u jednom od prošlih brojeva Tribunala, (god. 1, br.1 u članku „Bo Srbija t.i. državljansko vlado?“, s. 12 i dalje) su za sada odložile njeno formiranje.

Neki posmatrači kažu da teškoće oko formiranja vlade nisu neobične u današnjem svetu. Nemci i Austrijanci su je dobili tek više od tri meseca posle izbora, a Česi čak šest meseci posle izbora. U Češkoj je to i danas vlada koja ima podršku tačno 100 poslanika, dok drugih 100 podržava opozicione stranke. Srpski slučaj nije tako jednostavan. Naime, u pomenutim zemljama veću popularnost među biračima ne uživaju stranke sa duboko spornim programima. Iako i u tim zemljama ima stranaka sa ekstremističkim programom, nigde nema takve stranke koja ima 30% glasova, kao što to imaju radikali u Srbiji. Dolazak na vlast takve stranke, bilo samostalno ili u koaliciji, znatno povećava ekonomske i političke rizike. A Srbija je zemlja u kojoj takvi rizici još nisu pali na normalan nivo.

Ako u predstojećem periodu dođe do formiranja vlade, postoje tri mogućnosti. Prva i još uvek najverovatnija, da vladu fromiraju Tadićeva Demokratska stranka (DS), Koštuničina Demokratska stranka Srbije (DSS) i Dinkićev G17+. Uz neke predstavnike nacionalnih manjina, ovakva koalicija bi imala 130-140, od ukupno 250 glasova u nacionalnoj skupštini. Za Srbiju bi to bila najbolja dostupna opcija, ali je pitanje da li će ona nastupiti. Još nema saglasnosti potencijalnih partnera o raspodeli resora i posebno nema dogovora o premijerskom mestu. Tadiću i DSS nije lako da Koštunici ustupe premijersko mesto, da bi ga pridobili za koaliciju, kako ne bi otišao sa radikalima, jer birači DS nisu glasali za Koštunicu i DS bi pretio veliki gubitak glasova na narednim izborima. S druge strane, ako Koštunica dobije premijersko mesto, mora dati većinu ministarskih mesta članovima DS, što ga čini slabim premijerom. To je osnovna dilema ove potencijalne koalicije, mada ima i nekih manjih, koje ću ovde zanemariti.

Druga mogućnost je da neke stranke iz građanskog bloka formiraju manjinsku vladu, koju će još neka od građanskih stranaka podržavati u parlamentu. Ta vlada bi bila politički slaba i to bi najverovatnije bio samo predah pred nove izbore, najdalje do početka 2008.

Treća mogućnost je da vladu formiraju DSS i radikali (SRS). To bi bilo stabilno, ali vrlo loše rešenje za Srbiju. Radikali prete da prekinu odnose sa svim zemljama koje sutra priznaju nezavisnost Kosova, što praktično znači ponovnu političku i ekonomsku izolaciju Srbije. Radikali još veruju u plansku, dirigovanu privredu, tako da bi se brzo vratili inflacija, redovi pred radnjama, prazni rafovi i bekstvo investirora iz zemlje. Pošto bi to izazvalo politička i socijalna komešanja, pitanje je da li bi se u Srbiji održala i elementarna demokratija. Posle nekog vremena bi verovatno usledio novi 5. oktobar, a onda i nešto slično što smo gledali posle 2000. Koštuničina stranka teško da bi preživela ovaj politički brak sa radikalima, mada bi nešto produžila svoj boravak na vlasti.

Ako se ne desi ništa od tri pomenute stvari, uslediće novi izbori. Oni nisu u interesu stranaka građanske orijentacije u celini, mada bi neke platile veći a neke manji ceh novih izbora. Birači građanskih stranka su ovim strankama dali mandat za formiranje vlade, a to što ovi to nisu učinili je stvar nesposobnosti političara. Prema anketi od pre nekoliko dana, čak 2/3 birača u Srbiji smatra da bi trebalo formirati novu vladu a ne ići ponovo na izbore. Ako bi birači ponovo morali da idu na izbore bilo bi to zbog nesposobnosti onih koje su izabrali. To bi verovatno bilo kažnjeno sa 300.000 do 500.000 glasova manje koje bi dobile stranke građanske orijentacije. Radikali (na prošlim izborima 28%) i socijalisti (6%) bi mogli dobiti sličan apsolutni broj glasova, ali bi procentualno dobili više poslanika, usled pada izlaznosti, koja teško može ponovo biti 58%. Stranke građanske orijentacije bi i tada možda mogle da imaju 126 poslanika, ali samo ako im se pridruže i Jovanovićevi liberali (LDP) i svi predstavnici manjina. To nije mnogo verovatno. Dakle, najveći gubitnik novih izbora bi bile stranke građanske orijentacije, a najveći dobitnik stranke starog režima (radikali i socijalisti). To pojačava nadu da će biti nove vlade pre 12. maja.

Ni u građanskom bloku svi ne bi prošli jednako. Najlošije bi prošla stranka koja bi bila javno percipirana kao najodgovornija za neformiranje vlade, posle prošlih izbora. Za sada su samo dva kandidata za tu lošu reputaciju – DS i DSS. I za sada još nije jasno da birači odgovornost za nefomiranje vlade lociraju na tačno određenu stranku. DS je u jako lošoj poziciji, jer mogu izgubiti i ako budu ekstremno tvrdoglavi i nekooperativni (ako nipošto ne daju mesto premijera drugima), a i ako bude jasno da su Koštunici davali premijersko mesto. U prvom slučaju bi jedan broj njihovih birača mogao glasati za druge građanske stranke, u drugom slučaju dobar deo njihovih birača bi podržao Jovanovićeve liberale, koji bi uz radikale i socijaliste bili jedini dobitnici novih izbora. Stranke manjina bi ostale na istom nivou glasova i poslanika.

Šta se u Srbiji dešava dok domaća i strana javnost čeka da vidi hoće li se formirati vlada? Berza ide izvanredno, od kraja jula 2006. je u stalnom porastu i neki indeksi su porasli od tada za 100%, drugi i preko 100%. U nekim danima proteklih nedelja indeks berze je dnevno rastao za 3-4%. Potrošačke cene su za srpske prilike stabilne, inflacija u prva tri meseca je ispod 1,5%, što je za berzu važno, jer se trguje u dinarima. Ali sve drugo stoji. Nema nastavka pregovora sa EU o Sporzumu o stabilizaciji i pridruživanju (Stabilization and Association Agreement), za koje je vezana i evropska perspektiva Srbije i ukupna zakonodavna reforma. Da može da napravi irske ili estonske reforme Unija ne bi bila važna, ali fenjerdžiji u reformama u Evropi Unija je potrebna. Bez nje reformi ne bi ni bilo.

Nema najave nikakve veće privatizacije, niti poslednjih 7-8 meseci ima najava za bilo koju veću greenfield investiciju, recimo pojedinačno € 40 miliona i više. Zakonodavna aktivnost je blokirana, trenutna tehnička vlada je nezakonito uredbom produžila budžetsko finansiranje za još tri meseca. Postojeća tehnička vlada radi bez ikakve parlamentarne kontrole. Kada joj treba, ona donosi suštinske odluke, kada nešto neće, oglašava se za tehničku vladu koja navodno nema mandat da nešto uradi. Neka javna i javna komunalna preduzeća podižu cene usluga i plate za po više desetina procenata, što bi u narednim mesecima moglo znatno podići stopu inflacije.

Srbija najranije može dobiti novu vladu u narednih par nedelja, najkasnije u poslednjem kvartalu ove godine, posle novih izbora. Tek kada bude jasno kada i ko će je formirati, kakav će biti program i koliko bi vlada mogla da traje pristići će novi elementi za političku i ekonomsku procenu. Do tada se samo može nadati da će veća iskušenja biti izbegnuta i da će se nastaviti reforme posle 2000, svejedno što su plitke, spore i nekonzistentne. Srbija više ne može, ali nažalost, ima potencijal za mnogo gore politike.

 
Tribunal, slovenački internet magazin sa slobodno društvo proleće, 2007.

Peščanik.net, 25.04.2007.

Leave a Reply