Kada vatra dođe

Požari kod Atine, foto: FE

Foto: Finacial Express

Svakog leta širom Grčke izbijaju požari. Planine oko Atine gorele su u više navrata ove godine. Ali ovi požari su bili smo stubovi dima u daljini. To nije bila ni vest, sve dok odjednom nije postala prva vest. Kada sam se probudio u utorak ujutru već je bilo 50 mrtvih. Zatim 60. Do kraja dana ih je bilo 74. Sada ih ima skoro 80 i taj broj će verovatno još rasti.

Grčka nema katastar. Mi zapravo ne znamo ko šta poseduje. Tako kad šuma izgori a vi započnete gradnju na tom zemljištu, vi stičete pravo na tu parcelu. A ako ste građevinski preduzimač sa političkim vezama, naknadno izdata urbanistička dozvola vam je praktično zagarantovana. Od 2014. bilo je 4.000 hapšenja za podmetanje požara. Od toga je svega 700 optuženih stiglo do suđenja, a samo jedna osoba od ovih 700 je osuđena na zatvorsku kaznu. U vezi sa poslednjim požarima uhapšeno je petoro ljudi.

Mesto Mati (na grčkom „oko“) je nekada bila šuma. Počev od 50-ih godina prošlog veka ova oblast je postepeno i nelegalno razvijana, bez urbanističkog plana, odgovarajućih dozvola i nadzora. Političke garniture koje su se u međuvremenu smenjivale na vlasti (uključujući i sadašnju) nagrađivale su paljevinu i krađu zemljišta tako što su dopuštale krivcima da zadrže svoj plen. Ljudi koji tu žive toga uglavnom nisu svesni.

Zato oni sada postavljaju pitanje: gde je država? Gde je infrastruktura? I tu dolazimo do zločina broj dva: 10 godina politike stroge štednje drastično je redukovalo grčku vatrogasnu službu; vatrogasci se često zapošljavaju po sezonskim ugovorima, a ponekad im je budžet tako mali da su prinuđeni da sami sebi kupuju čizme. Budžetske uštede u kombinaciji sa ozbiljnim nedostatkom koordinacije između različitih službi u prvih nekoliko sati požara plaćeni su ljudskim životima.

Vitalni infrastrukturni radovi koje je trebalo obaviti pre početka leta nisu obavljeni. Ljudi su imali preči posao: zaraditi za hleb.

Po ulicama Matija leže istopljeni aluminijumski delovi automobila. Aluminijum se topi na 650 ºC. Vatrogasni šmrkovi nisu od velike pomoći na ovako visokim temperaturama. Požari se gase tek kada dođu do mora ili kada splasnu sami od sebe.

Mesec je bio sušan, temperature visoke, a duvao je i jak vetar koji je širio pakao kroz grad brže nego što su ljudi mogli da trče. Neke od kuća u kojima su ljudi izgoreli bile su svega 30-ak metara od mora. Kako je to moguće? Neregulisana gradnja rezultirala je mnoštvom slepih ulica, uskih sokaka i odsustvom planova za evakuaciju. Pristup moru je često presečen kako bi se ogradili privatni delovi plaža za bogatije stanare. Lokalci kažu da ponekad hodaju kilometrima da bi pronašli pristup obali. Dvadeset šestoro ljudi je pronađeno mrtvo na jednoj poljani sa koje su bezuspešno tražili prolaz kroz ogradu do obale. Osim vatrene stihije, ove ljude je usmrtila i nejednakost.

Biće još ovakvih požara. Klimatske promene čine i inače sušnu sezonu još sušnijom, u Grčkoj i drugde. U Grčkoj se time ne bavimo dovoljno ozbiljno, jer imamo prečih problema. Svakodnevni život je previše težak da bi se razmišljalo o ovakvim stvarima. Ali se ipak postavlja pitanje: kada vatra opet dođe, gde ćemo pobeći?

Yiannis Baboulias, London Review of Books, 26.07.2018.

Preveo Rastislav Dinić

Peščanik.net, 28.07.2018.

Srodni link: Svetlana Slapšak – Pop i vatra