Atina, foto: Peščanik
Dosada najtragičniji požar u Grčkoj izazvali su dobro poznati uslovi, klimatski, građevinski i društveni – vrlo jak vetar, isušena područja, haotična gradnja, rasutost vatrogasne službe. No ima i takvih koji se ne spominju: borovi, koji rastu brzo, oko sebe puštaju sterilno tlo i iglice spremne za požar, a i sami gore neverovatno brzo. Umesto ovog invazivnog čudovišta, koje ne zahteva ništa, trebalo bi saditi korisne biljke sa plodovima… Kuće u Matiju nisu imale zaštitni prostor bez drveća, kante sa peskom, protivpožarne mini-nasipe ili jarkove, da i ne govorimo o putevima za izuzetne slučajeve, koji uvek moraju biti slobodni; imale su zatvorene staze, komšijske granice, vile sa plažama okruženim bodljikavom žicom, čak i pod vodom, kola parkirana bilo gde. I kao i svuda u Grčkoj, preduzetnike koji spaljenu šumu odmah pretvore u građevinski prostor, pa tome nešto i doprinesu, i periodičnu legalizaciju nezakonitih gradnji, da se srednji sloj ne uzbudi. Već su se pojavili oglasi u kojima posrednici kupuju spaljene kuće i parcele. U Matiju je poginulo više od 90 ljudi, broj će možda biti i veći. Kultura diskretno žali za kućom pokojnog i dosada najvećeg grčkog filmskog režisera, Teodora Angelopulosa, u kojoj su stradali njegovi arhivi, rukopisi, pesme, eseji, scenariji… Njegovo delo može se ocenjivati hiljadama inflacijskih nemanja.
Lako je kritikovati grčke prilike iz zemlje u kojoj svaka selendra ima vatrogasnu stanicu, i čiji zaposleni i dobrovoljni vatrogasci bez poziva kreću u Hrvatsku ako je neki veći požar, a spremni su i dalje. Ovde nesreće nisu samo požari, često podmetnuti, nego su izazvane i kućama građenim na klizištima ili u njihovoj blizini, i zapuštenim odvodnim kanalima, koji od nabujalog potoka prave katastrofalne poplave…
Požar su pratili i drugi događaji: episkop kalavritsko-egalejski Ambrosije izjavio je da je požar božji odgovor na vladu koju vodi ateista. Arhiepiskop Atine i cele Grčke Hijeronim je na to izjavio da je bog ljubav, a ne osveta; da svako ima pravo na svoje mišljenje, ali da za to postoje granice. Da li će Ambrosije sačuvati bradu je nevažno. No lik Hijeronima zaslužuje da se o njemu nešto kaže: to je arhiepiskop koji zastupa razdvajanje crkve i države, koji oštro nastupa protiv rasizma, antisemitizma i Zlatne Zore, koji je posetio izbeglički kamp u Moriji na Lezvosu zajedno sa papom i carigradskim patrijarhom, koji zahteva humano postupanje sa izbeglicama, koji preporučuje (i izvodi) da se neobrađeno crkveno zemljište preda siromašnima bez ikakve naknade i obaveze i tome slično. U leto 2007, Hijeronim je bio episkop u Bojotiji i već nekoliko godina je davao kongresni centar u blizini ženskog manastira Evangelistrija besplatno na korišćenje arheološkoj ekipi iz Lajdena, Kejmbridža i Ljubljane; često je dolazio u manastir, pozivao arheološku ekipu na večere i razgovore, i na većim sastancima sa lokalnim vlastima, državnim i crkvenim, preporučivao podršku projektu – sam je slušao vizantijsku arheologiju u Minhenu, gde je dobio doktorat iz teologije, i objavio je nekoliko radova o vizantijskoj arhitekturi u Bojotiji. Tog leta se razvio veliki požar iz pravca Askre i preko obronka Helikona, a narednog dana još jedan, koji je preko brda iznad Halijarta pretio da se spusti na manastir. Tako je manastir bio okružen dvema vatrama. U dvorištu su se sakupili arheolozi, nekoliko vatrogasaca i sam episkop, koji je na prvu vest došao. Sestre su većinom molile u crkvi, neke su se odlučile da ostanu, druge da se evakuišu. Episkop je odlučio da ostane sa onim prvima, a za arheologe je već uredio evakuaciju u drugi manastir iznad Davlija, na Parnasu. Kada su odlazili, požar je već stigao do puta u manastir. Dva dana docnije, požar je ugašen i arheolozi su se vratili: manastir je ostao netaknut. Sestre su, naravno, verovale u moć svojih molitvi. Svedočanstvo o ovim događajima dao je Božidar Slapšak.
Nekoliko godina docnije, desilo se malo zemaljsko čudo: teško bolesni i oslabeli Hijeronim bio je jedini kandidat za arhiepiskopa bez ikakvog skandala, sumnji u poslovanje i povezanosti sa političkim krugovima. Izabran je, i za kratko vreme se oporavio i povratio zdravlje. U dugoj i ne mnogo svetloj istoriji grčke crkve, stekao je retko ugledno mesto posle Damaskina, koji je za vreme rata štitio i skrivao Jevreje, čak izdavao lažne krštenice, a kada su od njega Nemci tražili spisak Jevreja, stavio je svoje ime kao prvo, i za njim svoje službenike.
Atinu je posle dima i vatre na horizontu oblila kiša, koja je odmah prouzročila poplave u severnim predgrađima, i uglavnom uništavala prizemlja i automobile: opet improvizovana gradnja, problem odvoda, pohlepa iza svega. I po pravilu, sirotinja koja plaća.
Morala bih, ali baš ne mogu da kažem nešto i o globalnim klimatskim promenama.
Peščanik.net, 31.07.2018.
Srodni link: London Review of Books – Kada vatra dođe
The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Author: Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 100 knjiga i zbornika, oko 500 studija, preko 3.000 eseja, nekoliko romana, libreto, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: sa Jasenkom Kodrnja, Svenkom Savić, Kultura, žene, drugi (ur, 2011); Franc Kavčič in antika: pogled iz antropologije antičnih svetov (2011); Mikra theatrika (2011); sa Biljanom Kašić i Jelenom Petrović, Feminist critical interventions [thinking heritage, decolonising, crossings] (ur, 2013); Antička miturgija: žene (2013); Zelje in spolnost (2013); Leon i Leonina, roman (e-izdanje, 2014); Leteći pilav (2014); Kuhinja z razgledom (2015); sa Natašom Kandić, ur. Zbornik: Tranziciona pravda i pomirenje u postjugoslovenskim zemljama (2015); Ravnoteža, roman (2016); Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016); Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016); Škola za delikatne ljubavnike, roman (2018); Muške ikone antičkog sveta (2018); Libreto za kamernu operu Julka i Janez, Opera SNG Ljubljana, premijerno izvedena 19.1.2017; Antična miturgija (2017); Muške ikone antičkog sveta (2018); sa Marinom Matešić, Rod i Balkan (2018); Mikra theatrika II: antropološki pogled na antično in sodobno gledališče (2018); Volna in telo: študija iz zgodovinske antropologije (2019); Moj mačkoljubivi život (2021); sa Aleksandrom Hemonom, Mladost (2021); Feminističke inscenacije (2021); Osvetnice, roman (2022); Grožnja in strah: razraščanje sovražnega govora kot orodja oblasti v Sloveniji (2022). Romani su objavljeni na slovenačkom i makedonskom. Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.