Nama nisu važna ministarstva, a ni ko će biti ministri, već su nam važni principi i politika. Glasačima, građanima, međutim, personalna rešenja su važna. Zašto?

Prvo iz političkih razloga. Nije svejedno, recimo, ko je predsednik vlade, nezavisno od toga što ima, ako ima, dobre namere i obećava da će ih ostvariti na najbolji mogući način. Lična i politička težina partije koju predstavlja nisu bez značaja. Isto važi, na primer, i za osobu koja je na čelu ministarstva finansija.

Potreban je autoritet koji obezbeđuje politički položaj u stranci. Usled toga se na ta mesta biraju lideri, obično najveće stranke. Jer broj glasova i autoritet u stranci obezbeđuju legitimnost ciljevima kojima će se težiti i merama koje će biti predložene.

To je posebno važno u parlamentarnim demokratijama jer skupštinska većina garantuje da vladina politika neće naići na prepreke u zakonodavnom telu. Dobiti mali broja glasova i imati mali broj poslanika i veliku odgovornost na čelu vlade ili ministarstva finansija, to uglavnom ne ide.

Potom, personalna ili kadrovska rešenja nisu nevažna ni sa stanovišta znanja i iskustva. Ljudi koji teže napredovanju u politici obično se posvećuju jednoj ili drugoj vrsti političkog posla. Neka ministarstva su opštepolitička, da ih tako nazovem, pa ista osoba može da bude i ministar spoljnih poslova i ministar unutrašnjih poslova, recimo, a verovatno i da vodi ministarstvo odbrane.

Može čak i biti dobro da se ljudi smenjuju na tim položajima. Drukčije stoji stvar sa ministarstvima gde je potrebna određena specijalizacija. Potrebno je vreme da se neko posveti političkom poslu koji će ga kvalifikovati za ministra finansija, privrede ili obrazovanja, zdravstva i rada.

Tako da su personalna rešenja veoma važna, jer su potrebni ljudi sa političkim autoritetom, koji uz to znaju svoj posao. A pretpostavlja se da imaju principe i razumeju se u politiku.

 
Blic, 04.07.2012.

Peščanik.net, 04.07.2012.