Predsednik Obama je dao reč da je nadzorna delatnost NSA bila usmerena isključivo na sprečavanje terorističkih napada. Ali tajni dokumenti iz ove agencije otkrivaju da Amerikanci špijuniraju Evropu, Ujedinjene nacije i druge zemlje.
Kodno ime: Apalači
Zgrada Evropske unije na Trećoj aveniji u Njujorku je poslovna kula sa sjajnom fasadom i impresivnim pogledom na Ist River. Kris Metjus, predstavnik za štampu delegacije EU u Ujedinjenim nacijama, otvara ambasadorsku sobu na 32. spratu, pokazuje na dugački konferencijski sto i kaže; „Ovde se svi ambasadori naših 28 članica sastaju svakog utorka u 9 ujutru“. Na ovom mestu Evropa pokušava da usaglasi zajedničku politiku u UN.
Da bi obeležili zvanično otvaranje nove kancelarije u septembru 2012, predsednik Komisije EU Žoze Manuel Baroso i predsednik Saveta EU Herman Van Rompej doputovali su iz Brisela, a generalni sekretar UN Ban Ki Mun bio je počasni gost. Za „staru“ Evropu – koja finansira više od trećine redovnog budžeta UN – to je bila potvrda njenog geopolitičkog značaja.
Za Nacionalnu bezbednosnu agenciju (NSA), moćnu američku obaveštajnu organizaciju, selidba je predstavljala tehnički izazov. Nova kancelarija podrazumeva sveže okrečene zidove, netakute instalacije i nove kompjuterske mreže – drugim rečima, mnogo posla za operativce. Dok su se Evropljani još uvek navikavali na sjajne nove kancelarije, ekipa NSA je već nabavila planove zgrade. Nacrti koje je uradila njujorška građevinska firma Tishman Speyer precizno pokazuju izgled kancelarija. Obaveštajni agenti su napravili uvećane kopije prostorija u kojima se nalaze kompjuterski serveri. U NSA, Evropska misija nadomak Ist Rivera ima kodno ime Apalači.
Planovi zgrade su deo internih dokumenata NSA vezanih za njene operacije vezane za EU. Oni potiču od Edvarda Snoudena i Spiegel je imao priliku da ih pogleda. Za NSA su predstavljali osnovu operacije prikupljanja podataka, ali za američkog predsednika Baraka Obamu sada su postali politički problem.
Pre samo dve nedelje, Obama je poručio čitavom svetu. „Glavna stvar koju hoću da naglasim jeste da ja nemam nikakvog interesa i ljudi u NSA nemaju interesa da rade bilo šta drugo osim da se bave (…) sprečavanjem terorističkih napada“, rekao je Obama na vanredno organizovanoj konferenciji za novinare u Beloj kući 9. avgusta. Rekao je da je jedina svrha programa da „prikupi informacije na vreme (…) tako da možemo da izvršimo taj važan zadatak“, dodavši, „nemamo interesa da radimo bilo šta drugo sem toga“. Nakon ovoga, predsednik je otišao na odmor na ostrvu Martini vinogradi.
Novi nadzorni programi
Obamino pojavljivanje pred novinarima bilo je pokušaj da se moralno opravda rad obaveštajnih agencija; da se on predstavi kao jedan vid specijalne odbrane. Njegova poruka je bila jasna: obaveštajni podaci se prikupljaju iskuljučivo zbog terorizma – a sve što spasava živote mora biti dobro. Još od napada 11. septembra 2001, ova logika je služila za brojne nove nadzorne programe.
Ovom izjavom Obama je planirao da spusti pritisak, prvenstveno na unutrašnjem političkom frontu. U Vašingtonu, američkom predsedniku se trenutno suprotstavlja neobičan savez levičarskih demokrata i libertarijanskih konzervativaca. Njih podržavaju stari političari poput republikanskog kongresmena Džima Sensenbrenera, jednog od arhitekata Patriotskog zakona koji je drastično proširio nadzorne mere nakon 11. septembra. Dvadeset četvrtog jula, zakon koji bi ograničio ovlašćenja NSA tesno je poražen, sa 217 prema 205 glasova u Kongresu.
Čak i čvrste Obamine pristalice poput demokrate Nensi Pelosi, vođe opozicije u Kongresu, sada dovode u pitanje rad ove obaveštajne agencije. Pelosi kaže da je ono što čita u novinama „uznemiravajuće“. Tek se krajem prošle nedelje saznalo da je NSA nezakonito prikupila desetine hiljada elektronskih poruka tokom nekoliko godina.
Obamino obraćanje trebalo je da umiri njegove kritičare. Istovremeno, dao je jedno obećanje. Uveravao je novinare da je NSA besprekorna agencija koja se ne bavi prljavim poslovima. Obama je dao reč da je to tako. Jedini problem je što, ako je verovati internim dokumentima NSA, to nije istina.
Poverljivi dokumenti, u koje je Spiegel imao uvid, pokazuju kako su Amerikanci sistematski špijunirali druge zemlje i institucije poput EU, Međunarodne agencije za atomsku energiju (IAEA) u Beču i Ujedinjene nacije. Dokumenti otkrivaju da se NSA infiltrirala u internu kompjutersku mrežu Evropljana, između Njujorka i Vašingtnona, koristila američke ambasade u inostranstvu za presretanje poruka i video konferencija diplomata UN. Nadzor je intenzivan i dobro organizovan – i nema nikakve veze sa borbom protiv terorizma.
Na meti su strane vlade
U internoj prezentaciji NSA sumira svoju viziju, koja je globalna i zastrašujuće ambiciozna: „informaciona superiornost“. Da bi postigla svetsku dominaciju, obaveštajna agencija je pokrenula različite programe pod nazivima „Dancingoasis“, „Oakstar“ i „Prism“. Neki od njih imaju za cilj sprečavanje terorističkih napada, dok se drugi bave trgovinom oružja, švercom droge i organizovanim kriminalom. Ali postoje i drugi programi, kao „Blarney“ i „Rampart-T“, koji služe drugačijoj svrsi: tradicionalnom špijuniranju stranih vlada.
Blarney postoji od 1970-ih i spada pod Zakon o nadziranju stranih službi iz 1978, barem sudeći po dokumentima NSA, i zasniva se na saradnji najmanje jedne američke telekomunikacijske kompanije koja pruža usluge agenciji. NSA kao glavne ciljeve programa navodi „diplomatske, protivterorističke, ekonomske i spoljnopolitičke“ podatke. U ovim dokumentima se takođe navodi da je Blarney jedan od „glavnih izvora“ predsednikovog dnevnog izveštaja, strogo poverljivog dokumenta preko kojeg se američki predsednik svakog jutra informiše o obaveštajnim dešavanjima. Kako se navodi, preko Blarneya se svake godine prikupi oko 11.000 podataka.
Jednako eksplozivan je program NSA pod nazivom „Rampart-T“ koji, kako sama agencija navodi, traje od 1991. On se bavi „penetracijom čvrstih meta pri vrhu ili u vrh rukovodstva“ – drugim rečima, šefova država i njihovog najbližeg okruženja.
Ovi podaci se prikupljaju za „predsednika i njegove savetnike za nacionalnu bezbednost“. Rampart-T je usmeren protiv dvadesetak zemalja, uključujući Kinu i Rusiju, ali i neke istočnoevropske države.
Amerikanci su nedavno sastavili tajnu tabelu koja propisuje koji aspekti kojih zemalja zahtevaju obaveštajne podatke. Ova lista na 12 strana, sačinjena u aprilu, rangira prioritete od crvenog 1 (najviši nivo interesovanja) do plavog 5 (nisko interesovanje). Zemlje poput Irana, Severne Koreje, Kine i Rusije obojene su uglavnom u crveno, što znači da su dodatni podaci potrebni u praktično svim oblastima.
Ali i UN i EU se navode kao mete špijuniranja, gde su pitanja ekonomske stabilnosti od primarnog značaja. Međutim, interesantna su i pitanja trgovinske i spoljne politike (oba označena sa 3) kao i energetske sigurnosti, proizvodnje hrane i tehnoloških inovacija (svako označeno sa 5).
Prisluškivanje EU
Špijunski napad na EU nije samo iznenadio većinu evropskih diplomata, koji su do sada pretpostavljali da imaju prijateljske veze sa američkom vladom. On je značajan i utoliko što NSA koristi čitav repertoar sredstava za prikupljanje podataka – i po svemu sudeći već dugo primenjuje takav pristup. Prema jednom izveštaju iz septembra 2010, pod oznakom „poverljivo“, Amerikanci se nisu samo infiltrirali u misiju EU u Njujorku, nego i u ambasadu EU u Vašingtonu, dajući zgradi u srcu američke prestonice kodno ime Magoti.
Prema ovom poverljivom dokumentu, NSA cilja na evropske misije na tri načina:
- Ambasade u Vašintonu i Njujorku su ozvučene.
- U ambasadi u Njujorku, hard diskovi su prekopirani.
- U Vašingtonu, operativci nadziru i internu kompjutersku mrežu.
Infiltriranjem u obe ambasade EU, tehničari iz Fort Mida stekli su neprocenjivu prednost. To je Amerikancima garantovalo neprekidan pristup informacijama, čak i ako privremeno izgube kontakt sa jednim od sistema – na primer, usled tehničkog ažuriranja, ukoliko administrator EU pomisli da je otkrio virus.
Ambasade su povezane preko takozvane virtualne privatne mreže (VPN). „Ako izgubimo pristup jednoj lokaciji, možemo istog trenutka da ga povratimo tako što ćemo se zakačiti na VPN na drugoj i probušiti rupu“, rekli su tehničar NSA na jednoj internoj prezentaciji. „To smo uradili nekoliko puta kada smo bili isključeni sa Magotija.“
Data sisteme ambasada EU u Americi održavaju tehničari u Briselu; Vašington i Njujork su povezani sa širom EU mrežom. Da li je NSA uspela da prodre sve do Brisela još uvek nije poznato. Međutim, ono što je sigurno jeste da su imali dosta internih informacija iz Brisela, što se vidi iz poverljivog izveštaja iz 2005. o poseti Klejlanda Bojdena Greja, visokog američkog diplomate, Fort Midu.
Grej je krenuo u Brisel kao novi američki ambasador pri EU. Pre nego što je otišao iz zemlje, nadležno odeljenje NSA pozvalo ga je u Fort Mid, gde mu je bilo omogućeno da zaviri u njihov trezor. Ambasador je „upoznat sa mogućnostima i ograničenjima NSA u prikupljanju komunikacija u Evropi“, navodi se u ovom dokumentu.
Greju su predati izabrani izveštaji o presretnutim i prisluškivanim razgovorima u vezi sa diplomatijom, privredom i spoljnom trgovinom, kao i informacije o njegovim budućim vezama u EU. „Nisam imao pojma da ću dobiti takve detaljne podatke“, rekao je kasnije začuđeno ambasador, prema zapisniku NSA. To je „fantastično“, rekao im je, dodajući „Vi iz NSA postajete moji novi najbolji prijatelji.“
Pored infiltracije u EU, Amerikanci su vrlo zainteresovani za obaveštajne podatke o UN i Međunarodnoj agenciji za atomsku energiju, IAEA. Ona je označena crvenim 1 u oblasti kontrole naoružanja, dok je kod UN fokus na spoljnoj politici (2) i ljudskim pravima, ratnim zločinima, ekološkim pitanjima i sirovinama (3).
NSA ima svoj tim stacioniran u UN, gde se svaki specijalista predstavlja kao diplomata. Tajna ekipa iz Vašingtona redovno dolazi kao ispomoć pred svako zasedanje Generalne skupštine.
Ali Amerikanci špijuniraju kad god mogu i dnevne aktivnosti – što rade sa posebno dobrim uspehom već neko vreme, kao što zaduženo odeljenje ponosno navodi u izveštaju iz juna 2012. U statusnom izveštaju napisali su da su ostvarili „novi pristup unutrašnjoj komunikaciji u Ujedinjenim nacijama.“
Špijuni prisluškuju špijune
Pritom, tehničari NSA koji rade za program Blarney uspeli su da dešifruju interni sistem UN za video telekonferencije (VTC). Kombinovanjem ovog novog pristupa i dešifrovanog koda došlo se do „dramatičnog poboljšanja kvaliteta VTC podataka i mogućnosti da se dešifruje VTC protok“, zadovoljno navode agenti NSA. „Ovaj protok nam donosi interni VTC Ujedinjenih nacija“. Za manje od tri nedelje, broj dešifrovanih komunikacija povećan je sa 12 na 458.
Povremeno, ova špijunaža se graniči sa apsurdom, kao u nekom romanu Džona Le Karea. Prema jednom internom izveštaju, NSA je 2011. uhvatila Kineze kako špijuniraju UN. NSA je uspela da probije kinesku zaštitu i „dođe do kineske SIGINT (signalni obaveštajni podaci) kolekcije“, stoji u dokumentu koji opisuje kako su špijuni špijunirali druge špijune. Prema ovom izvoru, NSA je navodno došla do tri izveštaja o „bezbednosno interesantnim, veoma značajnim aktuelnim događajima“.
Interni dokumenti NSA korespondiraju sa instrukcijama Stejt departmenta, koje je tadašnja američka državna sekretarka Hilari Klinton uputila u julu 2009. Dopisom na 29 strana pod nazivom „Izveštavanje i potrebe prikupljanja: Ujedinjene nacije“, Stejt department je pozvao svoje diplomate da prikupljaju informacije o ključnim igračima u UN.
Prema ovom dokumentu, od diplomata je zatraženo da sakupljaju brojeve fiksnih i mobilnih telefona, pejdžera i faks mašina. Traženo im je da sakupljaju telefonske i imejl imenike, brojeve kreditnih kartica i frequent-flier identifikacija, dnevne rasporede, lozinke, pa čak i biometrijske podatke.
Kada je Spiegel izvestio o ovom poverljivom dopisu 2010, Stejt department je pokušao da preusmeri kritiku tvrdeći da je samo pomagao drugim agencijama. Međutim, kako ovi dokumenti NSA jasno pokazuju, podaci su služili kao osnova za razne tajne operacije prema UN i drugim zemljama.
Stručnjaci iz UN već dugo podozrevaju da je ova organizacija postala stecište aktivnosti raznih obaveštajnih agencija. Kada je otišla iz kabineta premijera Tonija Blera, bivša državna sekretarka za međunarodi razvoj Kler Šort priznala je da je pred rat u Iraku 2003. videla transkripte razgovora tadašnjeg generalnog sekretara UN Kofija Anana.
Špijuniranje partnera
Izjavu Kler Šort, koja je u to vreme izazvala burnu reakciju, sada je prvi put potvrdila NSA. Prema jednom internom dokumentu, obaveštajni rezultati presudno su uticali na „američku taktiku pregovaranja u UN“ u vezi sa ratom u Iraku. Zahvaljujući presretnutim razgovorima NSA je, navodi se, bila u mogućnosti da obavesti Stejt department i američkog ambasadora u UN da je potrebna većina obezbeđena pre nego što je glasanje održano o toj rezoluciji UN.
Špijuniranje pregovaračkih partnera toliko je plodonosno da NSA praktikuje ovu aktivnost širom sveta, a ne samo na domaćem terenu. Tajnih prislušnih centara ima u 80 američkih ambasada i konzulata širom sveta, interno su poznati pod nazivom „Specijalna sakupljačka služba“ (SCS) i NSA ih vodi zajedno sa CIA-om.
Prisustvo ovih špijunskih centara spada u najstrože čuvane tajne agencije. Na kraju, oni su politički nesigurni: u vrlo malom broju slučajeva imaju odobrenje zemlje domaćina.
Mali timovi SCS (deviza: „Budno čuvamo stražu širom sveta“) presreću komunikacije u svojim zemljama domaćinima. Neophodne antene i sateliti su obično skriveni. Prema dokumentima u koje je Spiegel imao uvid, takvi „sistemi prikupljanja“ mogu biti sakriveni u potkrovljima zgrada ambasada. Visoko poverljive operacije tehničkog nadzora u diplomatskim ispostavama poput ambasada i konzulata interno se u NSA nazivaju kodnim imenom Stateroom.
SCS timovi se često izdaju za diplomate, i sa njihovom pravom misijom „nije upoznata većina diplomatskog osoblja“. Prema Snoudenovim dokumentima, jedan takav ogranak SCS postoji u Frankfurtu, još jedan u Beču. Postojanje prislušnih jedinica u ambasadama i konzulatima treba da se drži u tajnosti u svakom slučaju, kako se navodi u ovom materijalu: kad bi se otkrilo, to bi „nanelo ozbiljnu štetu odnosima između SAD i strane vlade domaćina“.
Ne smeš biti uhvaćen
Uz malobrojne izuzetke, ovo elektronsko prisluškivanje ne samo što krši diplomatski kodeks, nego i međunarodne sporazume. Sporazum o privilegijama i imunitetu Ujedinjenih nacija iz 1946, kao i Bečki sporazum o diplomatskim odnosima iz 1961, davno su propisali da se nikakve špijunske metode ne smeju koristiti. Štaviše, SAD i UN su 1947. potpisale sporazum koji zabranjuje sve tajne operacije.
Ali čak i u krugovima UN sitno špijuniranje je oduvek smatrano za blaži prestup i, prema izjavama bivših državnih službenika, Amerikanci nikad nisu obraćali mnogo pažnje na sporazume. Ali to bi moglo da se promeni posle otkrića američkog špijuniranja Evropske unije. „SAD su prekršile 11. zapovest naše profesije“, kaže jedan američki obaveštajac: „Ne smeš biti uhvaćen.“
Špijunski skandal je zategao odnose među transatlantskim partnerima više nego bilo koje drugo bezbednosno pitanje u skorijoj istoriji. Špijunaža je „apsolutno neprihvatljiva“, rekao je ministar spoljnih poslova Francuske Loran Fabius kada je otkriveno da je i francuska ambasada u Vašintonu bila na spisku prisluškivanih. „Ne možemo da pregovaramo o velikom transatlantskom tržištu ako postoji i najmanja sumnja da naši partneri prisluškuju kancelariju našeg glavnog pregovarača“, ljutito je rekla evropska komesarka za pravdu Vivijen Reding.
Čak i konzervativni političar poput predsednika spoljnopolitičke komisije Evropskog parlamenta u Briselu, Elmara Bruka – člana konzervativne Demohrišćanske unije kancelarke Angele Merkel – govori o „ogromnom gubitku poverenja“. Drugi parlamentarci su zapretili pritiskom na SAD tako što će prekinuti pregovore o sporazumu o slobodnoj trgovini, a jedna delegacija EU je otputovala u Vašingron i predočila Amerikancima optužbe.
Čisto?
Pregovori bi trebalo da se nastave u septembru. Lakmus test će biti da li je američka vlada spremna da ponudi Evropskoj uniji sporazum o zabrani špijuniranja sličan onome o kojem se trenutno pregovara sa nemačkom vladom – gde se obe strane obavezuju da neće špijunirati jedna drugu.
Takvi sporazumi se naravno mogu prekršiti, ali to bi Evropljanima makar omogućilo trunku zaštite. Za Amerikance, ovo bi značilo odricanje od eksluzivnih insajderskih podataka iz EU. Ostaje da se vidi da li je Obamina administracija spremna na ovaj korak, uprkos predsednikovim svečanim izjavama da se nadzor sprovodi isključivo u borbi protiv terorizma. Portparolka Bele kuće rekla je za Spiegel da će američka vlada odgovoriti na optužbe „preko diplomatskih kanala“, dodavši: „Mi smo jasno stavili do znanja da prikupljamo obaveštajne podatke u inostranstvu poput svake druge države.“
Prošlog ponedeljka, lift se zaustavio na 26. spratu zgrade EU na Trećoj aveniji u Njujorku. Portparol Metjus poveo nas je kroz radni prostor delegacije, visoko iznad Ist Rivera. Oni koji žele da uđu u ovu zonu moraju da prođu nekoliko kontrolnih punktova sa vratima od neprobojnog stakla. Svaka vrata se otvaraju tek kad se prethodna zatvore. Nekoliko metara dalje, s desne strane, nalazi se serverska soba gde tepere svetla. Sigurnosni sistemi su novi i sveže instalirani, otkad je u Spiegelu objavljen prvi izveštaj o pokušajima špijuniranja EU. EU je pokrenula istragu i tehničari su počeli da traže prislušne uređaje i proveravaju kompjutersku mrežu.
U septembru, američka ambasadorka pri UN Samanta Pauer posetiće kancelarije EU na Trećoj aveniji. Raspravljaće se o američko-evropskom sporazumu o slobodnoj trgovini – ali i o špijunskom skandalu.
Ako evropski bezbednosni stručnjaci urade sve kako treba, moglo bi se dogoditi – prvi put posle dugog vremena – da Amerikanci ne znaju šta ih čeka.
Laura Poitras, Marcel Rosenbach and Holger Stark, Spiegel, 26.08.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 29.08.2013.
