Razgovor sa sociologom Serhatom Karakayalijem vodio Francesco Giammarco.
Özcan Mutlu iz Stranke zelenih je posle glasanja na turskom referendumu u Nemačkoj izjavio: „Ne znam kako čovek može da bude za ukidanje demokratije u Turskoj, a da u Nemačkoj uživa sve njene prednosti“. Imate li vi objašnjenje?
Mislim da je gospodin Mutlu tu pre izrazio nezadovoljstvo zbog glasanja svojih sunarodnika nego nerazumevanje njihovog ponašanja. A ponašanje turskih građana u evropskim zemljama jeste pomalo šizofreno. Kada je jedna ministarka iz Erdoganove Stranke pravde i razvoja (AKP) pokušala da poseti turski konzulat u Holandiji, pri čemu je došlo do sukoba između policije i Erdoganovih pristalica, zabeleženo je kako jedan demonstrant uverava drugog da nema razloga za strah: „Nismo u Turskoj, neće nas uhapsiti.“
Kako je moguće da ljudi ne prepoznaju kontradiktornosti vlastitog ponašanja?
To nije ništa novo. Po jednom istraživanju, 60 odsto turskih državljana u Nemačkoj bi, da može da glasa, biralo SPD (Socijaldemokratsku partiju), a onda zelene i levicu. To je, razume se, u dijametralnoj suprotnosti sa izbornim ponašanjem istih ljudi u Turskoj. Ali oni biraju racionalno, to jest u Nemačkoj biraju partije koje su prijateljski nastrojene prema migrantima, ili prema radnicima, jer puno turskih doseljenika potiče iz radničkog miljea. U Berlinu ima mnogo Turaka koji u Nemačkoj biraju levicu, a u Turskoj glasaju za AKP.
Pritom, oni nisu protiv demokratije. Upravo suprotno – oni smatraju da su ustavne reforme i Erdoganov kurs demokratski. Problem je u tome što je to izrazito primitivno shvatanje demokratije, gde podela vlasti i pravna država nisu na ceni, već pre ideja da većina odlučuje o svemu. A nerazumevanje nemačke javnosti za to državni mediji u Turskoj objašnjavaju rasističkim odnosom Nemaca prema muslimanima. Najgore je to što su donekle u pravu. Kada se neko, primera radi, zove kao ja, teže mu je da nađe stan. Erdoganovi ljudi onda instrumentalizuju takva iskustva turskih građana u Nemačkoj.
Ali to ne objašnjava zašto su turski birači u Nemačkoj tako nedvosmisleno glasali za Erdogana. U Britaniji i SAD su glasali drugačije.
Turska dijaspora u Nemačkoj ima drugačiji sastav od one u SAD, Britaniji ili Norveškoj. Tamo ima dosta emigranata iz doba vojnog puča 1980. Ako imate alevite ili ljude iz Izmira, male su šanse da će glasati za AKP. U Nemačkoj žive ljudi iz gastarbajterskog talasa iz šezdesetih godina prošlog veka.
Sada je glasala već njihova treća generacija. Da li je moguće da oni još uvek nisu integrisani?
Svakako, ali i alevitski i kurdski migranti su prošli kroz ista iskustva diskriminacije, pa su ipak glasali „Ne“. Izborno ponašanje turskih građana u Nemačkoj se samo delimično može objasniti nemačkom društvenom stvarnošću. Kada je reč o Turskoj, tu ulogu igraju i društveno-kulturna sredina i verski identitet. Porodično-biografska pozicioniranja nastavljaju se i do treće generacije migranata. Ne treba zaboraviti ni uticaj kompleksa niže vrednosti…
Stavovi turskih migranata nisu nova tema; odavno se diskutuje o Erdoganovom uticaju na njih. U stvari, zašto smo se toliko iznenadili njihovim opredeljenjem na ovom referendumu?
To čuđenje je više retoričko – stilsko sredstvo kojim izražavamo svoje neslaganje. Tu primećujemo različite nijanse: od na primer razočarenja Özcana Mutlua iz zelenih do gnevnih reakcija AfD-a (desničarske Alternative za Nemačku). U medijima se već pojavio zahtev da oni koji su na referendumu zaokružili „Da“ napuste Nemačku. To podseća na ophođenje prema kritički nastrojenim levičarima u staroj Saveznoj Repubici. I njima se govorilo da odu preko, u Istočnu Nemačku, ako im se ovde ne dopada. Ali čovek ne mora da se apsolutno identifikuje s jednom zemljom da bi u njoj mogao da živi. Erdogan i njegovi ljudi u Turskoj insistiraju baš na takvom shvatanju društva, zasnovanom na homogenosti i uniformnosti.
Da li onda takvi zahtevi idu u prilog Erdoganu?
U Nemačkoj se svakako manipuliše sličnim osećanjem na koje cilja i AKP – idejom deplasiranosti – to jest tezom da su Turci strano telo u Nemačkoj. To tvrde desničarske nacionalističke partije u celoj Evropi. Koalicija između nacionalističke manjine i nacionalističke većine istorijski gledano nije nova. To je opasan narativ koji zahteva odlučan odgovor.
Možda nemačke partije treba da razmisle da li zaista po svaku cenu žele funkcionere turskog porekla u svojim redovima. Demohrišćani, socijaldemokrati i zeleni su uvek primali svakoga ko bi se ponudio. Ali onda dobijate ljude sa nemačkim partijskom knjižicama koji u Hamburgu stoje pored turskog ministra i aplaudiraju mu dok govori o manjku demokratije u Nemačkoj. Možda treba preispitati dosadašnja savezništva.
Serhat Karakayali je sociolog koji se bavi ilegalnim migracijama, radi na Institutu za empirijska istraživanja integracija i migracija Humbolt Univerziteta u Berlinu.
Spiegel, 19.04.2017.
Prevela Hana Ćopić
Peščanik.net, 24.04.2017.
