U televizijskoj emisiji Tomislav Nikolić je izjavio da je potrebno 50 milijardi evra investicija. Utisak je bio da bi novac trebalo da dođe iz inostranstva. Da li je to mnogo para i da li bi ih trebalo tražiti u inostranstvu?

Odgovor na oba pitanja je – ne. Ukoliko je reč, na primer, o petogodišnjim ulaganjima, to jeste značajan novac, ali nije veliki. Da bi se to videlo, uzmimo da se u Srbiji investira 25 odsto bruto domaćeg proizvoda.

Pod pretpostavkom da se time obezbedi stopa rasta od pet ili šest odsto godišnje i uz određenu realnu apresijaciju dinara, koja se u tim uslovima može očekivati, to bi otprilike dalo željenu cifru. Budući da je udeo investicija u bruto domaćem proizvodu bio oko 20 odsto pre krize, to znači povećanje od pet procentnih poena, što je verovatno nešto manje od dve milijarde evra godišnje.

To nije veliki novac i ne bi trebalo da predstavlja problem za zemlju sa stopom rasta od, recimo, pet odsto. Problem je u tome što svi koji govore o investicijama misle na strana ulaganja. Ako bi se zemlja zadužila za 50 milijardi evra u sledećih pet godina, to bi bilo više od bruto domaćeg proizvoda koji bi bio ostvaren na kraju tog perioda.

Kako je strani dug trenutno negde oko 80 odsto bruto domaćeg proizvoda, to bi moglo da znači da bi strani dug bio dvostruko veći od bruto domaćeg proizvoda, što bi moglo da bude neodrživo.

Što znači da bi investicije morale da dođu iz domaće štednje. To bi, na primer, značilo da se štednja gotovo duplira da bi iznosila 20 odsto bruto domaćeg proizvoda, pa bi dodatne strane obaveze od recimo 10 milijardi evra u sledećih pet godina bile i ostvarljive i održive.

Problem, dakle, jeste kako povećati domaći štednju; a to je problem jer to podrazumeva manju potrošnju u dužem periodu. To je ključni politički problem, ostalo je magla.

 
Blic, 09.02.2011.

Peščanik.net, 09.02.2011.