Narodna je banka povukla potez koji se mora smatrati dramatičnim – povećala je kamatu za tri procentna poena. Ako se uzmu u obzir prethodna povećanja, ona koja se mogu dovesti u vezu s pogoršanjem političkih prilika, to je gotovo pet procentnih poena. To govori o oceni da je došlo do dramatičnog povećanja rizika privređivanja. Ideja je, verovatno, da se sugeriše da je centralna banka odlučna u svojoj nameri da obezbedi stabilnost na finansijskim i na tržištima stranog novca, pa je moguće da trenutno povećanje rizika nije tako veliko, ali da se očekuje njegovo dalje povećanje pre održavanja vanrednih parlamentarnih izbora. Ukoliko ova mera ne dovede do očekivane stabilizacije, biće potrebno da se sa rastom kamatnih stopa nastavi, bar dok se ne održe izbori.

Koji su izgledi da se ovom merom obezbedi stabilnost? Ukoliko je rast kamatne stope u skladu s povećanim rizikom, to bi trebalo da deluje stabilizirajuće – sve dok se ne promeni rizičnost privređivanja. Problem je u tome što se ovom merom ne utiče na uzrok nestabilnosti, jer on i nije u domenu monetarne politike. Uzrok je politička nestabilnost. Ona ima dva različita aspekta.

Jedan se ogleda u riziku da neće biti efektivne javne vlasti s obzirom na način na koji je došlo do zakazivanja prevremenih izbora. Partije vladajuće koalicije imaju različite interese kada je reč o privrednoj stabilnosti u periodu pre izbora. Jedni, koji nameravaju da sastave novu vladu sa opozicijom, sa radikalima, nisu preterano zainteresovani za privredne posledice političke nestabilnosti, jer teže izborima na kojima će za rđave privredne i političke posledice biti okrivljene druge partije članice vladajuće koalicije. To je u skladu s izbornom strategijom radikala, koji očekuju da imaju dominantnu ulogu u novoj vladi. A njima, kao opoziciji, odgovara pogoršanje privredne situacije, sve dok oni ne mogu za to da budu okrivljeni.

Drugi je u tome što će se tvrditi da je zemlja postala zavisna od stranih investitora i poslovnih interesa, što ograničava manevarski prostor “državotvornoj” i “nacionalno svesnoj” politici. Što bi dalo podršku alternativnoj privrednoj politici, što je ono što zagovaraju radikali, a jednim delom i narodnjaci.

Dalje pogoršanje privrednih prilika ne odgovara demokratskim i proevropskim partijama, bez obzira na to da li su na vlasti ili u opoziciji. Jer, one moraju da se zalažu za nastavak reformi i sve veće privredno povezivanje sa Evropskom unijom. Znači, reći će se, za nastavak politike koja je dovela do privredne i političke nestabilnosti, a tome će se dodati i odgovornost za nezaposlenost i za socijalne razlike. Stoga je briga za stabilnost i za što je moguće manji trošak negativnih privrednih kretanja – u interesu partija koje teže da sastave proevropsku, demokratsku vladu.

Mere monetarne politike, nažalost, mogu da utiču na stabilnost, ali mogu takođe da deluju negativno na privredni rast. Usled toga je potrebno da se teži političkoj stabilizaciji, a to je moguće jedino ukoliko se pozitivno utiče na očekivanja o tome kakav će biti ishod predstojećih izbora. Ukoliko bi porasla očekivanja da će pobediti demokratske i proevropske partije, to će pozitivno uticati na ponašanje privrednih subjekata. Taj bi se efekat mogao postići kampanjom i predizbornim programom. U ovom se času ne vidi ni odlučnost niti samouverenost onih partija koje bi trebalo da uvere javnost da će ishod izbora biti povoljan. Ukoliko se to ne postigne relativno brzo, biće potrebni dodatni napori centralne banke da održi stabilnost, a negativne posledice tih mera mogu da idu naruku političkom ishodu koji bi doveo do još većih privrednih problema.

Drukčije rečeno, ukoliko proevropske partije ne uspeju da veoma brzo stvore utisak u javnosti da su uvereni u pobedu, postaće racionalno da se razmatra strategija privrednog ponašanja u slučaju negativnog ishoda. Što neće delovati stabilizujuće. Šta god da čini centralna banka.

 
Danas, 19.03.2008.

Peščanik.net, 19.03.2008.