crvena zvezda nacrtana na zidu u Bloku 45, NBGD

Foto: Peščanik

Italijanska provokacija u selu Bazovica na slovenačko-italijanskoj granici, tokom komemoracije za žrtve ubijene i pobacane u fojbe (kraške jame) posle drugog svetskog rata, dobro je potresla slovenačku i hrvatsku javnost: predsednik evropskog parlamenta Antonio Tajani pozdravio je na kraju prisutne (i očito mnoge odsutne) slanjem lepih želja u italijanski Trst, italijansku Istru i italijansku Dalmaciju… stvari je dosolio Salvini mnogim tvitovima o jednakom poštovanju svih žrtava. To je onaj prvi policajac koji voli da se druži sa predsednicima i premijerima i zamenjuje svog premijera u spoljnoj i unutrašnjoj politici, na putu za novi profesionalni naziv (Duče?). U Grčkoj ga je neko već nazvao Mikromusolini…

Na oštru reakciju iz Slovenije i Hrvatske, Tajani se izvinio tako što je optužio sve ostale, jer ga nisu dobro razumeli, i da je to što je rekao iskazivanje ljubavi među narodima, a nikako iskazivanje starih-novih teritorijalnih ambicija. Od te tačke su stvari za Tajanija krenule vrlo loše. U evropskom parlamentu se desna strana mučila da nađe objašnjenje koje bi izjednačilo fašizam i komunizam, slovenački poslanici te orijentacije sastavili su nešto što osuđuje pre svega komuniste, posle sastanka sa Tajanijem su se zajedno iskobeljali sa malo mirnijim oblikom izvinjenja. Isto se dešavalo na desnici u Sloveniji, sa sličnom izjavom Janše. Na toj strani je poznati šank-istoričar kandidno izjavio da bi se pre svega morali izviniti pripadnici stranke Socijalnih demokrata (SD), jer su oni naslednici komunističkih zločinaca. Kome da se izvinu, ostaje otvoreno pitanje.

Na levoj strani evropskog parlamenta stvari su drugačije tekle: pojavili su se zahtevi ne samo da se Tajani izvini, nego i da odstupi sa svog položaja. Između ostalih je to izrazio Igor Šoltes, evropski poslanik i unuk Edvarda Kardelja. U parlament je izabran kao predstavnik partije Verujem. Partija se posle njegovog odlaska sa mesta predsednika praktično ugasila u Sloveniji. Šoltes je u grupi zelenih i levih stranki u evropskom parlamentu. Dok je govorio, unuka Benita Musolinija Alesandra Musolini je iza njegovih leđa priredila šou – šetala se između poslanika, grimasirala, mahala rukama, dobacivala i pokušavala da na sve načine skrene pažnju sa govora poslaničkog kolege. Zli jezici komentarišu da je imitirala gestove ljubljenog dede, čije je reči i dela uvek odobravala. Postala je političarka na osnovu dedine baštine, i danas u evropskom parlamentu predstavlja upravo taj deo evropskog nasleđa. Kome je takvo nasleđe potrebno, pitanje je na koje Evropa u celini daje sve više zabrinjavajuće odgovore. Igor Šoltes nikada nije isticao svoje poreklo, premda ga desnica u Sloveniji neprekidno napada zbog dedinih „zločina“. Šoltesovo zalaganje za poštovanje istorije i njegova aktivnost oko ekologije prihvatljivi su, ako ih razumemo kao nasleđe evropske antifašističke pobede u drugom svetskom ratu i socijalističkih ideja. Mogu li ta dva nasleđa biti jednaka u današnjoj Evropi? Samo u teško bolesnom umu.

Izvesno je da Italijani takoreći hronično nisu dobro obavešteni o drugom svetskom ratu i ulozi tadašnje Italije i fašizma. U slovenačkoj Primorskoj fašizam su imali dvadeset godina. I premda su se konačno primili standardi osude svake izvansudske presude i nedopustivost krvave osvete, tiranija i tortura se ne zaboravljaju. Ekvidistanca samo pogoršava stvari, umesto zrelog građanskog preuzimanja i objektivnog ustanovljavanja odgovornosti. Današnje države na Balkanu su u tom pogledu jednako neodgovorne kao Italija. Još samo malo rada na zaglupljivanju, pa će biti i isto tako ignorantske, uz svesrdnu pomoć ne samo slovenačkih revizora istorije: pa ko podlegne, neka lupa o tome kako su Italijani bili veseli i muzički (mandolina u svaku slovenačku kuću!), a Nemci pedantni, pa su domobrani pod nemačkom okupacijom u cilju čuvanja reda i mira vodili evidenciju sa aktivnim učešćem da bi stalno imali odgovarajući broj talaca za Nemce, podatke o partizanima ili materijalne dokaze (leševi, na primer) o njihovom onesposobljavanju.

Pitanje je, zaista, koliko je poslanica i poslanika moglo da razume svu simboliku ovoga događaja. Većini se majmunisanje Alesandre Musolini učinilo deplasirano. I to je nešto. Za ostale koje istorija još zanima, nudim podsećanje na predsaveznički otpor fašizmu – grčku pobedu 1940, u najgorim uslovima, nad Musolinijevom vojskom u Albaniji i Epiru. Tada su beogradski listovi donosili vesti o topovskoj paljbi sa druge strane Ohridskog jezera. A najpopularnija grčka pevačica toga doba, Sofija Vembo, pevala je rugalice o Musoliniju.

Tajani je konačno poslao i novo, razumljivo izvinjenje slovenačkom ministru unutrašnjih poslova. Izvesno će poslati još nekoliko na različite adrese. Izvinio se i u evropskom parlamentu. Njegova karijera u evropskom parlamentu je završena, ali nije isključeno da je sve to izveo kako bi u Italiji dobio značajnije mesto, po volji Salviniju Mikromusoliniju. Ili, kao što o Musoliniju reče Sofija Vembo – „Bre fukara!“

Peščanik.net, 15.02.2019.

The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak

Svetlana Slapšak

Rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.