Svet sve više postaje mračno i opasno mesto. Usled političkih gibanja izazvanih ratovima u Ukrajini i Gazi, teškom mukom ostvaren napredak tokom prethodnih decenija u oblasti ljudskih prava, pravde i odgovornosti za međunarodne zločine, u fazi je raspadanja ili relativizacije, i to od strane njihovih najvećih zagovornika. Kako svet učiniti boljim, zahtevati pravdu i pokazati empatiju kada sahranjivanje hiljada ljudi pod ruševinama postaje legitiman način samoodbrane? Upravo u ovom trenutku, tračak nade i normalnosti pojavljuje se, nigde drugde nego na brdovitom Balkanu, mestu koje je, možda nezasluženo, sinonim za srce tame, mesto zbog koga su stvoreni termini kao što su etničko čišćenje ili silovanje kao instrument rata.
Studentski protesti u Srbiji tokom proteklih meseci su nam pokazali da je drugačiji svet moguć i da je smislena borba moguća. Ovu pokaznu vežbu na otvorenom sprovela je po mnogima otpisana, asocijalna, „završi Megatrend i pali“ generacija. Uprkos ili baš zbog decenijske agresivne propagande usmerene na zatiranje drugačijeg mišljenja, mladi ljudi su pokazali zavidan stepen otpornosti. Depersonalizacija protesta kroz parolu „nisi nadležan“ pokazala se kao pun pogodak. Moćna mašinerija režima nije mogla da načne studente. Zaista, ustavnost, zakonitost i nadležnost pogađaju srž problema i ne mogu se lako otkloniti ili relativizovati u situaciji kada više od decenije imamo neprekidni „one-man show“ o svim pitanjima, u svakom trenutku i na svim nivoima. Treba osnažiti i nadahnuti nadležne institucije da rade svoj posao. Ipak, ovaj pristup, koji je bez sumnje uspeo da ozbiljno uzdrma režim i privuče simpatije velikog broja građana, ima i svoja značajna ograničenja. Ukratko, u Srbiji danas ne postoje institucije i vladavina prava; one su mrtve. Posledično, očekivanje da institucije rade svoj posao, odnosno da se ohrabre da rade svoj posao, u najmanju ruku je naivno.
Vladavina prava je trajni sistem zakona, institucija, normi i posvećenosti zajednici koja obuhvata četiri univerzalna principa: odgovornost, pravedne zakone, otvorenu vlast i pristupačnu i nepristrasnu pravdu. Institucija je definisana kao povezana dvojna struktura ljudi (nosilaca uloga ili funkcija) i društvenih praksi koje uključuju i ekspresivne i praktične ciljeve i ishode. Svaka institucija se, pored materijalnih komponenti (objekti, vozila itd.) sastoji od ljudi kojima su dodeljene izvesne uloge, definisane u smislu zadataka i pravila koja regulišu obavljanje tih zadataka. Štaviše, postoji stepen međuzavisnosti između ovih uloga, tako da se obavljanje zadataka jedne uloge ne može preduzeti, osim ako su zadaci koji konstituišu neku drugu ulogu preduzeti ili se preduzimaju. Dalje, ove uloge su često hijerarhijski povezane jedna sa drugom i stoga uključuju različite stepene autoriteta. Konačno, uloge su povezane jedna sa drugom na osnovu njihovog doprinosa ciljevima ili funkcijama institucije, a realizacija ovih ciljeva ili funkcija obično uključuje interakciju između institucionalnih ali i vaninstitucionalnih aktera.
Dakle, institucije pretpostavljaju hijerarhijski umrežene međuzavisne pojedince sa jasno definisanim ulogama, zadacima i procedurama saradnje. Izvršenje konkretnih zadataka od strane jednog institucionalnog aktera pretpostavlja saradnju drugih institucionalnih pa i vaninstitucionalnih aktera. Svi pojedinci, tj. institucionalni akteri, povezani su zajedničkom institucionalnom kulturom.
Iz ovoga proizlazi da ukoliko sistem ne funkcioniše, dobronamerni ili izuzetni pojedinci koji rade u institucijama, a koji ne pristaju na pasivnost i korupciju, ne mogu da nadomeste nefunkcionalnost tj. nedostatak sistema. Postoje zgrade, kancelarije, funkcije, procedure, plate ali ne postoje institucije, jer je većina ljudi postavljena, ucenjena i kontrolisana od strane vaninstitucionalnih centara moći.
Prema tome, tužilaštvo ne može voditi istragu ili sprovoditi predistražne radnje bez pristupa dokumentaciji, veštacima, saradnji sa nadležnim službama i ministarstvima, policijom, sudom, upravom za izvršenje krivičnih sankcija u čijim ustanovama se izdržava mera pritvora itd. Zamislimo kao hipotetičku studiju slučaja, postupak i istragu protiv osumnjičenih za pad nadstrešnice na Železničkoj stanici u Novom Sadu. Makar jedan, a verovatno nekoliko pojedinaca iz samog vrha režima koji bi nužno bili predmet te istrage, morali bi biti u pritvoru kako ne bi uticali na svedoke. Koji sudija bi odredio pritvor? Ukoliko bi se našao takav sudija, koji policajci bi lišili slobode i sproveli lice u pritvorsku jedinicu? Koji zatvorski čuvari bi osigurali da lice nema pristup telefonu i ne bude u kontaktu sa saizvršiocima? Koja lica u relevantnim ministarstvima bi sarađivala u istrazi? Svi ovi državni službenici bili bi pod ogromnim pritiskom ne samo od strane neformalnih centara moći, koji imaju skoro neograničene novčane resurse na svojoj strani, već i svojih nadređenih. Jasno je da i po najoptimističnijem scenariju, gde bi se pojavilo nekoliko savesnih službenika, ovakvi postupci nisu realni.
Ta se tvrdnja može potkrepiti konkretnim slučajevima koji su zaslugom onih izuzetnih pojedinaca unutar državnog aparata procureli u javnost. Kakvo pravosuđe imamo pokazuje slučaj čoveka koji je do smrti mučen u policijskoj stanici u Boru što potvrđuje objavljeni obdukcioni zapisnik Instituta za sudsku medicinu. Prema zvaničnom saopštenju MUP-a, taj nesrećni čovek je umro prirodnom smrću. Krivični postupak za proizvodnju i puštanje u promet više od tone marihuane uzgajane na najvećoj plantaži u Evropi – Jovanjica, traje nekoliko godina, dok su policajci koji su otkrili plantažu marihuane ne samo degradirani i proganjani, već se protiv nekih vodi poseban postupak zbog zloupotrebe službenog položaja.
Prema tome, institucije u Srbiji su pasivizirane i/ili korumpirane do srži kroz kontinuiran pritisak mnoštva vaninstitucionalnih aktera tokom prethodnih trinaest godina. Naravno, ne tvrdim da su institucije bile idealne ili čak uvek funkcionalne do 2012. godine. Upravo suprotno, funkcionalne institucije u Srbiji su uvek bile pre izuzetak nego pravilo, pa više možemo govoriti o naporima da se one izgrade. I to je upravo argument koji se često zloupotrebljava, da je sve što je danas loše i ranije postojalo. Ovaj argument na prvi pogled zvuči tačno, ali nije. Od važnosti je stepen, odnosno količina resursa usmerenih direktno na razgradnju i obesmišljavane institucija. Dok smo ranije imali određene napore da se stvore temelji, sada imamo razgradnju ono malo temelja koji su uspostavljeni.
Da se shvati ovaj paradoks, najbolje će poslužiti primer holokausta, bez ikakve namere da se vladajuća stranka/režim u Srbiji poistoveti sa Nacional-socijalističkom nemačkom radničkom partijom (NSDAP). Neki branitelji nacista i Hitlera bi mogli da argumentuju da antisemitizam i progon Jevreja nije izmislio Hitler, već je to bila odlika svih evropskih društava tokom prethodnih vekova. To je tačno, ali krajnosti do kojih je NSDAP išao i koji je doveo do sistematskog ubistva skoro svih evropskih Jevreja masovnim streljanjima i u fabrikama smrti daje sasvim novi kvalitet „staromodnom“ antisemitizmu koji je počivao na predrasudama, diskriminaciji i povremenim pogromima. Upravo tako i u ovom slučaju, hroničan nedostatak institucionalnog delovanja i vladavine prava, ne može se koristiti kao opravdanje za agresivno totalno korumpiranje i razgradnju svega institucionalnog makar ono postojalo samo u naznakama.
Prema tome, postavlja se pitanje kako oživeti ili nadahnuti mrtvaca, kako ostvariti vladavinu prava i osnažiti institucije u Srbiji?
Izgleda da studenti ne žele da se direktno uključe u političku borbu kreiranjem organizacije koja bi se nadmetala na izborima, podržavanjem opozicionih političkih partija ili lidera. Ovaj stav je, imajući u vidu iskustvo sa političkim partijama nakon 2000. i 2012, posve razumljiv. Ipak, to ne znači da oni ne mogu da oblikuju politički diskurs koji može odrediti budućnost zemlje. Moguće je formulisati okvir, principe ili uzuse koji će postaviti pravila ponašanja oko kojih se pristojni ljudi mogu složiti, dati smernice i predloge koje političke partije mogu preuzeti i poštovati. Takvi principi bili bi rezultat temeljnih diskusija i radionica, glasanja na plenumima i mogli bi uključiti, na primer: odbacivanje agresivne izborne kampanje i prinude na glasanje, promenu izbornog sistema, uvođenje obaveznog glasanja na izborima, ukidanje direktnog izbora predsednika, ukidanje partijskog zapošljavanja, ukidanje finansiranja profesionalnih sportskih klubova, zabranu političarima da propuste bivše vlasti koriste kao izgovor, otvaranje medija sa nacionalnom frekvencijom, posebno javnog servisa, svim političkim opcijama, onemogućavanje govora mržnje kroz kontrolu jezika i načina izlaganja radi omogućavanja civilizovanog dijaloga.
Dalje, centralni zahtev mogao bi biti opšti poziv svim insajderima vlasti koji imaju neposredna saznanja o korupciji i krivičnim delima i stavljanje u izgled amnestije ili oprosta ukoliko pruže detaljne informacije koje mogu voditi otkrivanju tokova novca, načina zloupotrebe sistema na različitim nivoima vlasti. Iako Srbija od 2015. ima Zakon o zaštiti uzbunjivača, njegova primena, nažalost, nije dovela do željenih rezultata. Da bi ostvarili suštinske promene, studentski i društveni protesti u Srbiji trebaju novi zamah, nove ideje. Formulisanje okvira minimalne pristojnosti može biti prvi korak.
Peščanik.net, 19.02.2025.
NADSTREŠNICA
