Deset tačaka koje sačinjavaju program reorganizovane vlade sadrže dobre intencije, ali ne i odgovor na pitanje kako će se ciljevi, koje vlada smatra poželjnim, ostvariti. Na primer, sazrelo je shvatanje da je nedostatak posla najveći problem, pa se najavljuje, čak, masovno zapošljavanje. Ne kaže se, međutim, ko će biti poslodavac?

Recimo, usred krize države odlučuju da, na jedan ili drugi način, obezbede posao onima koji ga ili ne mogu naći ili koji se suočavaju sa pretnjom da ga izgube. Pri tom se polazi od pretpostavke da je reč o cikličnom nedostatku tražnje za radom, pa budžet privremeno zapošljava jer preduzetnici nemaju interes. Sa oporavkom privrede, država može da se povuče u korist privatnih poslodavaca.

Ostavimo po strani pitanje da li je reč o toj vrsti nedostatka posla. Za takvu intervenciju države, ako se na to misli u novom vladinom programu, je vreme isteklo. Ogroman broj ljudi je izgubio posao, a verovatno još veći broj ga nije našao ili je prestao da ga traži. Usled toga, mnoge mere, koje su ranije bile dostupne, sada nemaju smisla. Usled toga, namera vlade da podstakne, čak masovno, zapošljavanje može se razumeti kao obećanje da će vlada da zapošljava ili da će značajno povećati subvencije privatnim poslodavcima.

Kako? Ili, drukčije pitano, gde će se naći novac? Ovo je, naravno, pitanje i za opoziciju, jer i te partije obećavaju povećanje zaposlenosti. Država se približava granici prihvatljive zaduženosti, onako kako ju je ona definisala, a prodaja preostale imovine, koliko god da je neminovna, nije popularna kod onih koji su u javnim preduzećima zaposleni, a to su glasovi opozicije, političke ili ideološke svejedno. Poreska reforma, sa povećanim teretom nema podršku, tako da je ponovo reč o dobroj nameri i poželjnom cilju, za koji se ne zna kako će se ostvariti?

 
Blic, 16.03.2011, štampano izdanje

Peščanik.net, 16.03.2011.