Da li Mit Romni misli da smo svi mi glupi? Ako ste pratili njegovu kampanju, verovatno ste se i sami mnogo puta ovo zapitali.
Ovo pitanje je naročito aktualizovano prošle nedelje, kada je Romni pokušao da od davno zatvorene fabrike gipsanih ploča u Ohaju napravi simbol ekonomskog neuspeha Obamine administracije. To i jeste simbol – ali ne onoga što on zamišlja.
Pre svega, mnogi novinari su primetili jednu sitnicu koja je Romniju nekako promakla: kada je dotična fabrika zatvorena, predsednik je bio Džordž Buš, a ne Barak Obama. Da li Romni očekuje da Amerikanci okrive predsednika Obamu za političke greške svog prethodnika?
Da, Romni neprekidno govori o gubljenju radnih mesta pod Obamom. Međutim, najveći broj radnih mesta izgubljen je tokom prvih meseci 2009, to jest pre nego što je bilo koja mera nove administracije mogla da dâ rezultate. Tako je govor u Ohaju bio savršena ilustracija činjenice da Romnijeva kampanja računa na našu amneziju, u nadi da se birači neće setiti da je Obama nasledio ekonomiju koja je već bila u slobodnom padu.
Kako se ova kampanja odnosi prema ljudima koji ukazuju na nezgodnu činjenicu da su sva „Obamina“ radna mesta izgubljena pre njega? Odogovor – isproban kada su novinari postavili pitanje o vremenu zatvaranju fabrike – glasi da iako je Obama nasledio izuzetno tešku ekonomsku situaciju, do sada je trebalo da je popravi. Ova fabrika je još uvek zatvorena, kaže Romnijev savetnik, zbog neuspeha Obaminih mera „da se privreda zaista pokrene“.
U stvari, ta fabrika bi verovatno još uvek bila zatvorena čak i da se ekonomsko stanje popravilo – gipsane ploče se uglavnom koriste u izgradnji kuća, a mehur nekretnina iz Bušovog doba se neće vratiti.
Međutim, ako ostavimo po strani Romnijev pogrešan izbor fabrike za predizborni marketing, optužbe da Obama nije uradio dovoljno u promovisanju ekonomskog oporavka svakako su bolji argument, nego da se na njega svaljuje krivica za rezultate Bušovih mera. Ali Romni se nada da se mi ne sećamo njihovih užasnih rezultata.
Jer Bušova era se nije samo završila katastrofom; tako je i počela. Jeste, Obamin učinak na polju otvaranja novih radnih mesta je razočaravajući – ali nesporno bolji od Bušovog u odgovarajućem periodu.
To je naročito tačno ako pogledamo radna mesta u privatnom sektoru. Opštu zaposlenost tokom Obaminih godina kočila su masovna otpuštanja nastavnika i drugih državnih i lokalnih službenika. Ali zapošljavanje u privatnom sektoru se tokom prvih meseci ove vlade oporavilo, skoro do nivoa iz vremena kada je počelo da slabi. To nije loše, u poređenju sa Bušovim dostignućem: u trećoj godini njegovog prvog mandata već je bilo 2,4 miliona manje privatnih radnih mesta nego kada je preuzeo vlast.
E da, a gde su se masovno otpuštali nastavnici? Uglavnom u državama pod republikanskom kontrolom: 70 odsto svih otpuštanja u javnom sektoru odigralo se ili u Teksasu ili u državama gde su republikanci nedavno preuzeli vlast.
Što me dovodi do još jedne odlike ove zaboravne kampanje: Romni krivi Obamu za sve neuspehe ekonomske politike od 2009. (i za neke iz 2008) i želi da svi zaborave na doprinos tome prethodnih republikanskih vlada, kao i da zanemare činjenicu da se dogmatska opozicija suprotstavljala Obami od prvoga dana. Republikanci su blokirali rad administracije najviše koliko su mogli, a zatim je okrivili da ne radi dovoljno.
To ne znači da ja mislim da je Obama uradio sve što je mogao, i da bi sve bilo sjajno da nije imao ovakvu opoziciju. Čak i uz sve političke poteškoće, ova administracija je uradila manje nego što je trebalo i nego što se moglo 2009, naročito po pitanju tržišta nekretnina. Pored toga, Obama je aktivno sudelovao u destruktivnom zaokretu Vašingtona sa problema zapošljavanja na pitanje smanjenja deficita.
I njegova administracija redovno pokazuje da je zadovoljna sobom – nekoliko meseci dobrih vesti dovoljan su joj izgovor za spavanje na lovorikama, umesto da insistira na nužnosti dodatnih mera. To je propustila da učini 2010. i 2011, a donekle i ove godine. Dakle, ovoj vladi se po pitanju ekonomije može uputiti validna kritika.
Ali Romni ne ide tim putem. U stvari, on napada Obamu zato što se ne ponaša onako kako bi se ponašao Džordž Buš da mu je poklonjen treći mandat. Da li su američki građani – i još važnije, mediji – dovoljno zaboravni da dozvole da ovaj napad uspe? Uskoro ćemo i to saznati.
The New York Times, 22.04.2012.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 27.04.2012.