Svaka evropska zemlja (može se raspravljati šta je to), ima pravo da podnese zahtev da bude primljena u članstvo Evropske unije. To je tako na osnovu Rimskog ugovora, a i svih kasnijih konstitucionalnih ugovora Evropske unije. Evropska unija je, međutim, usvojila niz kriterija kojima se reguliše njeno proširivanje pristupanjem novih zemalja članica. Njihov cilj je da pospeše harmonizaciju ustanova zemlje koja se pridružuje sa ustanovama same Unije. U slučaju zemalja sa zapadnog Balkana, procedura podrazumeva da se najpre dogovori, potpiše i primenjuje Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju, pa da se potom otvore pregovori o članstvu. Sporazum je potreban zato što je Evropska unija pre svega zona slobodne trgovine, pa se Sporazumom i njegovom primenom ta zona, bar kada je reč o tržištu robe i kapitala, proširuje na zemlju sa kojom se taj sporazum sklapa. Ako je ta tržišna integracija uspešna, harmonizacija ostalih ustanova će, po ideologiji na kojoj se Unija zasniva, biti jednostavnija.

U tom kontekstu je potrebno razumeti izjave komesara za prošitrenje Olija Rena, koje je ponovio nekoliko puta u poslednje vreme. Srbija, jasno, može da podnese zahtev za članstvo u Evropskoj uniji, ali u skladu sa postojećom procedurom bi bilo bolje da najpre napravi prethodne korake, pre svega u primeni Sporazuma i ispunjavanju preostalih političkih uslova, kako bi taj zahtev mogao da se meritorno razmatra. Ovi prethodni koraci su tu zato što Evropska unija ne želi da donosi negativna mišljenja kada se suoči sa zahtevom neke zemlje da bude primljena u članstvo. Interes Unije, a trebalo bi i zemlje koja teži članstvu, jeste da se čitav proces odvija tako da je pozitivan ishod predvidiv i praktično neizbežan. Kao što se vidi i na iskustvu ishitrenog potpisivanja Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju kako bi se pomogla proevropska alternativa na srpskim izborima, nema mnogo smisla ulaziti u neki odnos sa sporovima, nesporazumima i nerazumevanjem.

Zašto onda kreatori srpske spoljne i evropske politike svejedno nameravaju da predaju zahtev za pristupanje Evropskoj uniji pre nego što su napravljeni prethodni koraci? Razlog je unutrašnjepolitički. Namera je da se srpskom javnom mnenju iznesu dokazi da je Evropska unija odgovorna za sporu integraciju Srbije, a ne ova ili ona srpska vlada. Teren je pripremljen izjavama o tome kako Evropska unija meri, recimo, Hrvatsku i Srbiju sa dva aršina; izjavama o tome da se neće dozvoliti da unutrašnji problemi neke od članica Evropske unije (misli se na „opsednutost“ Holandije genocidom u Srebrenici i hapšenjem glavnog osumnjičenog za taj zločin) zaustave put Srbije u Evropsku uniju; sugestijama da se prećutno očekuje da Srbija prizna Kosovo pre nego što se o njenoj kandidaturi može raspravljati; i sve tako redom. Već same izjave Olija Rena, ističe se, dokaz su da je, u stvari, Evropska unija nespremna da pokrene proces integracije Srbije, a ne da su za zastoj krive srpska spoljna i unutrašnja politika. Pa će se podnošenjem zahteva za članstvo Evropska unija staviti na probu. Ako se proces svejedno pokrene, to će biti predstavljeno kao veliki diplomatski uspeh, a ako ne, dokazaće se već šta god se želi dokazati o karakteru Evropske unije.

Izgleda da je reč o strategiji koja ne samo da je pobednička bez obzira na ishod, već i ona da se jednim udarcem ubiju dve muve, što je naravno ideal svake politike koja se nađe u ćorsokaku. Mogu li se, svejedno, pojaviti problemi? Najvažniji problem je u osnovi motivacije da se sa podnošenjem zahteva požuri. Ova je vlada pobedila na izborima sa obećanjem da će ubrzati integraciju zemlje u Evropsku uniju i da je neće, kao predizborna opozicija, gurnuti u samoizolaciju. U međuvremenu, ona se prilično udaljila od Evropske unije i značajno povećala opasnost izolacije Srbije. Štaviše, antievropska propaganda, sadržana pre svega u izričitoj ili prećutnoj tvrdnji da je Evropska unija antisrpski raspoložena, dovela je do pada podrške proevropskoj politici. Ako pad bude još veći kao posledica problema sa srpskom kandidaturom, to može da ima dve negativne posledice.

Sa jedne strane, proevropska politika se ne može voditi ako ne postoji podrška toj politici. Nepostojanje podrške deluje negativno i na spremnost Evropske unije da se angažuje na pridruživanju Srbije. Jer je društveni i politički konsenzus da se teži integraciji u Uniju ključni preduslov da jedna zemlja uopšte bude shvaćena kao ozbiljan kandidat za članstvo. Ako konsenzusa nema, proces integracije nema smisla. Sa druge strane, pad popularnosti evropske politike vodi i padu popularnosti partija koje tu politiku zastupaju. Proporcionalno, više štete će imati Demokratska stranka, jer će ili njena proevropska politika biti ocenjena kao neuspešna ili će njeni glasači oceniti da je stranka odustala od politike za koju su glasali. Obe negativne posledice su neizbežne, bez obzira na uspešnost prebacivanja krivice na Evropsku uniju.

Nosioci srpske spoljne i evropske politike, pretpostavljam, računaju da im eventualno sporenje sa Evropskom unijom neće previše štetiti zato što je njihov politički položaj lagodan usled popularnosti politike sukobljavanja sa svetom, a i zato što su i liberalna i nacionalistička opozicija slabe. Onoliko koliko je moguće razumeti ministra spoljnih poslova, strategija po kojoj je Srbija večno na putu da reši svoje probleme, ali je u međuvremenu sama sa sobom, smatra se poželjnom. Po njemu, Srbija čeka novi Berlinski kongres, a do tada je strateško oslanjanje na Rusiju dovoljno. U tom kontekstu, sve se svodi na poteze koji krivicu prebacuju na druge, a zasluge se pripisuju nosiocima tekuće srpske politike.

Jedino nije jasno hoće li okolnosti sarađivati. Iz bliske istorije znamo da ovakva, u osnovi inovirana Miloševićeva politika, može da ima veoma rđave rezultate ako su okolnosti nepovoljne. U trenucima nepovoljnih okolnosti, glasači su imali običaj da stanu na stranu proevropskih i prozapadnih alternativa. Uostalom, Demokrartska stranka je zato na vlasti, a zato se i vratila na vlast. Glasači su ocenili da se sporenje sa svetom ipak ne isplati, pa su glasali za one koji bi sa svetom da sarađuju. Bilo bi, naravno, bolje da su srpski glasači za pozitivnu strategiju saradnje, a ne za negativnu, dakle samo u slučaju kada se dotakne dno, ali bi trebalo voditi računa o činjenici da su okolnosti takve da je voda duboka, a dno blizu.

 
Peščanik.net, 16.02.2009.