Šest godina je prošlo od pada američke privrede u Veliku recesiju, četiri i po otkako je zvanično počeo oporavak, ali dugoročna nezaposlenost još uvek je katastrofalno visoka. Republikanci imaju teoriju zašto se ovo dešava. Njihova teorija je, kako biva, potpuno pogrešna. Ali oni ne odustaju – i posledica je da će 1.300.000 američkih radnika, od kojih su mnogi u očajnim finansijskim problemima, izgubiti nadoknadu za nezaposlene krajem decembra.
Potreba republikanaca da kazne nezaposlene ne proizlazi samo iz pogrešne ekonomske doktrine, već je deo opšteg obrasca unesrećivanja nesrećnih i pomaganja imućnima (NE bonovima za hranu, DA poljoprivrednim subvencijama). Ali ideje su važne – po čuvenim rečima Džona Majnarda Kejnsa, one mogu biti „opasno dobre ili opasno zle“. A slučaj nadoknada za nezaposlene posebno je dobar primer naizgled logičnih ali pogrešnih ekonomskih ideja koje su opasno zle.
Ovako izgleda svet u očima mnogih republikanaca: osiguranje za nezaposlenost, koje se obično isplaćuje radnicima u iznosu od 40 do 50 procenata njihovog prethodnog dohotka, smanjuje podsticaj za traženje novog posla. Kao rezultat toga, tvrde oni, radnici duže ostaju nezaposleni. Konkretno, kaže se da je program Vanredne kompenzacije za nezaposlene, koji omogućava radnicima da primaju nadoknadu duže od uobičajenih 26 nedelja, kriv što danas u Americi ima četiri miliona dugoročno nezaposlenih radnika, što je samo milion više nego 2007.
Prema tome, republikanski odgovor na problem dugoročne nezaposlenosti jeste da pojačaju patnju dugoročno nezaposlenih: oduzmite im nadoknadu i oni će se pokrenuti i naći posao. Kako će ga tačno naći kada ima triput više ljudi koji traže posao nego radnih mesta? Sitnice, sitnice.
Zagovornici ove priče vole da navode akademska istraživanja – između ostalog i istraživanja nekih demokratama naklonjenih ekonomista – koja naizgled potvrđuju ideju da osiguranje za nezaposlenost izaziva nezaposlenost. Ne vole mnogo da ističu da su ta istraživanja rađena pre dve ili više decenija, da nisu izdržala probu vremena i da su u svakom slučaju irelevantna u našoj današnjoj ekonomskoj situaciji.
Većina ekonomista tržišta rada danas se slaže da nadoknade za nezaposlene imaju samo ograničeno negativan efekat na traženje posla – i da u današnjoj ekonomiji nemaju negativan efekat na ukupnu zaposlenost. Naprotiv, nadoknade za nezaposlene pomažu otvaranju radnih mesta i njihovo ukidanje bi depresiralo privredu u celini.
Zapitajte se na koji bi tačno način ukidanje nadoknada za nezaposlene otvorilo više radnih mesta. Istina je da bi neki trenutno nezaposleni ljudi, kada bi se našli u još očajnijoj situaciji nego sada, možda uspeli da preotmu posao nekome ko ga trenutno ima. Ali šta bi navelo firme da zaposle više radnika umesto da zamene postojeće radnike?
Možete da tvrdite da bi intenzivnija konkurencija među radnicima snizila nadnice, pa bi jeftina radna snaga podstakla zapošljavanje. Ali taj argument počiva na krivoj postavci. Smanjite platu nekim radnicima u odnosu druge radnike i oni koji prihvate smanjenje plata će možda steći konkurentsku prednost. Međutim, smanjite li svima platu, niko ne stiče prednost. Samo dolazi do opšteg pada prihoda – što, između ostalog, povećava teret duga domaćinstava i negativno utiče na ukupnu zaposlenost.
Poenta je da je u današnjoj američkoj ekonomiji zapošljavanje ograničeno tražnjom, ne ponudom. Nije da preduzeća ne zapošljavaju zato što ne mogu da nađu radnike: ne zapošljavaju jer ne mogu da nađu dovoljno kupaca. Snižavanje nadoknade za nezaposlenost – koje bi imalo sporedni efekat smanjenja prihoda, pa samim tim i potrošnje – samo bi pogoršalo situaciju.
Ipak, ne očekujte da vodeći republikanci promene stav, osim ako ne smisle neki dodatni razlog za kažnjavanje nezaposlenih. Na primer, senator Rend Pol nedavno je naveo istraživanje koje ukazuje da dugoročno nezaposleni teško ponovo ulaze na tržište rada, u prilog predlogu da se, pogodili ste, ukinu dugoročne nadoknade za nezaposlene. Znate, ta nadoknada je zapravo „medveđa usluga“ nezaposlenima.
Dobra vest je, u ovoj situaciji, da Bela kuća i demokrati iz Senata pokušavaju da problematizuju istek nadoknada za nezaposlene. Loša vest je da izgleda nisu spremni da produženje nadoknada postave kao preduslov za dogovor o budžetu, što znači da ne žele da zauzmu čvrst stav.
Dakle sva je prilika, žao mi je što moram da kažem, da će dugoročno nezaposleni biti pušteni niz vodu, zahvaljujući savršenom spoju bezosećajnosti – potpunog nedostatka saosećanja sa nesrećnima – i loše ekonomske politike. Ali nije li to objašnjenje svega ovoga što se poslednjih godina dešava?
The New York Times, 08.12.2013.
Preveo Ivica Pavlović
Peščanik.net, 10.12.2013.
