Foto: Predrag Trokicić u Beču

Foto: Predrag Trokicić u Beču

Srbija će za pet godina vladavine Aleksandra Vučića (2013-2017) ostvariti prosečan rast bruto domaćeg proizvoda samo malo veći od jedan odsto. Sasvim precizno – 1,3 odsto. To je očigledno nedovoljno za prelaznu ocenu. Dakle, za ono što je glavni zadatak svake vlade – povećanje blagostanja nacije – AV ne može da dobije ocenu veću od rezultata koji je postigao, dakle od jedinice. Kec k’o vrata, što bi rekli i ovi novi klinci.

Pa dobro, reći će neko, tako je u celom ovom našem manje-više zaostalom regionu. Na (našu) žalost – nije tako. Sve zemlje „zapadnog Balkana“ (kao što tabela pokazuje) postigle su bolji rezultat od Srbije, neke i duplo, tako da je Srbija znatno ispod proseka koji iznosi 2,3 odsto.

Rast BDP-a 2013-2017

Zemlja%
Albanija1,5
BiH2,3
Kosovo3,2
Makedonija3,0
CG2,7
Srbija1,3
Prosek2,3

Taj zaostatak još je i veći u odnosu na zemlje centralno-istočne Evrope čija prosečna godišnja stopa rasta u razdoblju 2013-2017. iznosi tri odsto. Sve u svemu, san o liderstvu raspršio se kao mehur od sapunice.

Zbilja, puno je (tadašnji premijer) Vučić stavio na kartu (ubrzanog) razvoja, puno je i truda uložio, pretio je i molio, lično je zvao (kako je sam govorio) direktore Puteva, Koridora i druge… uzalud. Teško je i pobrojati sve njegove izjave u kojima je obećavao kule i gradove, platu od 500 evra i rast BDP-a od četiri odsto već u ovoj, 2017. godini, od kada će i početi, kako je govorio novembra prošle godine, „zlatno doba Srbije“.

Ipak, možda je u tom smislu najznačajniji jedan njegov autorski tekst objavljen u prazničnom, novogodišnjem broju Novosti 31. decembra 2015. godine. Tada je Aleksandar Vučić 2016. godinu najavio kao „početak našeg novog veka“, veka „u kojem ćemo sopstvenim snagama, radom i umećem preskočiti ogroman jaz koji je, zahvaljujući istoriji, nastao između visoko razvijenih zemalja i Srbije“. Nije na odmet u ovom času malo podsetiti kakvo je bilo to vreme. Naime, posle popriličnog pada BDP-a (za 1,8 odsto) u 2014. (vlast je to pravdala poplavama, ali su ekonomisti pokazali da je najviše polovina tog pada bilo posledica elementarnih nepogoda), u 2015. je usledio nizak, mada zapravo neočekivani rast, jer je prognoziran opet pad ili u najboljem slučaju stagnacija BDP-a. Dakle, po prirodi stvari trebalo je da na red dođu bolje godine, naročito zato što je i evropska privreda počela da se brže kreće. U pomenutom tekstu Vučić je, međutim, izneo i neke, ako to nije prejaka reč, „teorijske osnove“ svog optimizma, pa čak i neku svoju „ekonomsku filozofiju“.

„A da je moguće izvesti veliki skok“, pisao je dakle Vučić, „tvrdio je još polovinom prošlog veka Aleksandar Geršenkron, američki Jevrejin, rođen u Rusiji, koji je bio profesor ekonomije na Harvardu, i po kojem se čak i isplati kasniti u razvoju, jer jaz može da bude ogroman podsticaj, poziv na mobilizaciju i dodatni napor, posle kojeg sledi velika nagrada. Uz to, kašnjenje u razvoju, po njegovom mišljenju, pruža mogućnost ne samo učenja, nego i izbegavanja grešaka koje su drugi činili.“

Pozivanje na u Srbiji čak i među ekonomistima malo poznatog Geršenkrona, tada nije izazvalo naročitu pažnju. Verovatno je to svrstano u neku vrstu „Vučićevog folklora“, odnosno „maniju“ da svaki čas citira razne poznate ličnosti iz istorije, iako se svojom anonimnošću Geršenkron u tu sliku nije baš najbolje uklapao. O Aleksandru Geršenkronu je u nas pisao jedino Milan Subotić, još 2014. za časopis Treći program (tada je članak zapravo samo pročitan, tek je nedavno i štampan, a sada se može naći i na sajtu www.academia.edu).

Naravno, ovo nije prilika da se, čak ni u grubim crtama zalazi u Geršenkronovo učenje, ali je ovaj pasionirani istraživač Rusije i Sovjetskog Saveza, (i) prema Subotiću, zaista smatrao da „zaostalost može biti shvaćena kao prednost“, jer omogućava zemljama da „preuzimajući savremenu tehnologiju i znanje u kratkom periodu ubrzaju svoj rast“. Pritom se međutim, pojavljuju dva problema. Najpre, Geršenkron upozorava, a Subotić naglašava, da veliki napori (koje pominje i Vučić) da bi se preskočio razvojni jaz može dovesti do ogromnih žrtava (što se u SSSR-u zaista i desilo) koje dovode u pitanje (ne samo sa moralnog stanovišta) ostvareni napredak. Pored toga, politička diktatura, koja se uspostavlja kao uslov „velikog skoka“ (da bi, jel’ tako, celu naciju „upregla“ u kola „napretka“) u trenutku kada zemlja treba da pređe u vode mirnijeg rasta pojavljuje se kao prepreka. Naime, ovde Subotić u argumentaciju uključuje autore čuvene knjige o uzrocima (nasuprot čuvenom Smitovom istraživanju porekla bogatstva naroda) propadanja naroda („Zašto narodi propadaju“) Darona Asemoglua i Džejmsa Robinsona: „Političke elite će blokirati blagotvorne ekonomske i institucionalne promene onda kada se plaše da će one destabilizovati postojeći sistem i povećavati verovatnoću gubitka njihove političke moći i buduće rente.“

Da rezimiramo: kakvi su efekti Vučićeve razvojne strategije? Najpre, Srbija nije ostvarila željeni „veliki skok“. Ako je za utehu žrtve nisu bile strašne, ali su ipak bile uzaludne – rast je minimalan. Reforme su stale, jer politička kasta ne brine o njima, nego o tome kako da utvrdi svoju vlast. Otud su autoritarni elementi poretka sve brojniji i jači. Taj „cezarizam“ glavna je prepreka ekonomskom i svakom drugom napretku.

Peščanik.net, 23.09.2017.

The following two tabs change content below.
Mijat Lakićević

Rođen 1953. u Zaječaru, završio pravni fakultet u Beogradu 1975, od 1977. novinar Ekonomske politike. Devedesetih i stalni saradnik mesečnika Demokratija danas. Godine 1998. dobija otkaz u Ekonomskoj politici; 1999. je među pokretačima Ekonomist magazina, gde je direktor i zamenik gl. i odg. urednika, a od 2001. gl. i odg. urednik; 2008. napušta EM sa Vladimirom Gligorovim, Predragom Koraksićem... Prelazi u Blic, gde je gl. ur. ekonomskog dodatka Novac. Krajem 2009. prelazi u NIN na mesto urednika ekonomske rubrike. Godine 2011. je među osnivačima nedeljnika Novi magazin, gde je i danas zamenik gl. urednika.

Pisao za brojne novine u Jugoslaviji i Srbiji. Zajedno sa Mišom Brkićem urednik serije od 12 TV debata pod zajedničkim nazivom „Kad kažete…“ Fonda za otvoreno društvo, u Medija centru NUNS-a, prikazivanih na TV Studio B. Godine 2011. objavio knjigu Ispred vremena, o nedeljniku Ekonomska politika i reformskoj deceniji u SFR Jugoslaviji (1963-1973). Sa Dimitrijem Boarovim 2013. napisao knjigu Kako smo izgubili (Našu) Borbu. Jedan od autora izložbe "Polet: Ekonomska propaganda u Jugoslaviji 1969-1980". Član Izvršnog odbora NUNS-a.

Mijat Lakićević

Mijat Lakićević (Svi tekstovi)