Predlog da se povećaju plate i penzije kako bi se podstakla potrošnja, pa posledično i proizvodnja, nema potrebe vezivati ni za Kejnza niti za Krugmana.

Tačno je da je problem s kojim se suočava privreda kejnzijanski, što će reći da je nedovoljna ukupna tražnja. To se može izraziti i tako da se kaže da domaćinstva ne troše dovoljno ili, što je isto, da štede previše. U tim okolnostima, Kejnz nekada a Krugman danas smatraju da povećanje količine novca ili smanjenje poreza ne bi dali željeni rezultat, povećanu potrošnju, jer bi taj dodatni novac domaćinstva uštedela. Usled toga, kejnzijanska politika jeste da se poveća državna potrošnja, dakle da država neposredno zapošljava.

To, naravno, podrazumeva da se država dodatno zaduži. Ako ostavimo po strani zaduživanje u inostranstvu, to znači da domaćinstva svoju štednju ulože u državni dug. Kao i svaki dug, on bi trebalo da bude vraćen u budućnosti. Pošto država prihoduje porezima, ova čitava operacija povećanog javnog duga je isto kao smanjenje poreza danas i povećanje poreza sutra. Ovo se i inače događa automatski jer je smanjena proizvodnja, pa tako i javni prihodi. Predlog da se dodatno poveća zaduženje države jeste isto kao dodatno smanjenje poreza. Povećana potrošnja bi, naravno, povećala prihode preduzeća i profite.

Jedino pitanje jeste da li bi država potrošila novac efikasno, dakle tako da se ubrza privredni rast? Ako se novac da neposredno domaćinstvima, što je isto kao i politika smanjenja poreza, ona bi mogla da ih uštede jer očekuju veće obaveze u budućnosti. Ako bi, pak, država neposredno trošila više, trebalo bi da ona zna gde su efekti te potrošnje najveći. Budući da je predlog da se povećavaju plate, gde je efekat relativno mali, sva je prilika da ne zna kako da vodi kejnzijansku politiku.

 
Blic, 04.08.2010.

Peščanik.net, 04.08.2010.