Blazej Mrozinski, China, Pingyao, Flickr

Blazej Mrozinski, China, Pingyao, Flickr

U čemu je razlika, ako je ima, između ruskih i kineskih investicija, bar kada je reč o Evropi? U tome da li su sredstvo politike ili nisu. U slučaju Kine nisu, dok u slučaju Rusije jesu danas više nego što su bile juče, a neizvesno je kako će biti u skorijoj ili nešto daljoj budućnosti.

Kina je, bar kada je reč o odnosu sa Evropom, trgovačka sila. Politički motivi nesumnjivo postoje, ali oni nisu spoljnopolitički, bar kada je reč o odnosima sa Evropom. Povećani trgovački uspeh značajan je Kini, jer povoljno utiče na njenu privredu, pa tako utiče na domaću stabilnost, što znači da ima unutrašnjepolitički značaj. Ali Kina ne teži da utiče na politička kretanja u Evropi. Štaviše, kako je reč o trgovačkoj zemlji, njoj je u interesu privredni oporavak u Evropi, jer to znači i veće mogućnosti izvoza.

Ovaj odnos Kine i Evrope nije samo posledica geografske udaljenosti. Uostalom, istorijski posmatrano, sukobi političkih interesa, pa i vojni, nisu bili nepoznati. Kina svakako nije bila pošteđena od evropskog imperijalizma. Razlika je u karakteru evropskih država. Sa stvaranjem Evropske unije, trgovački interesi su postali najvažniji ne samo unutar Evrope, već i prema ostatku sveta. EU je pre svega trgovačka sila, i to je verovatno i njeno najjače opravdanje, kako u unutrašnjim, tako i u spoljašnjim odnosima.

Iz ove karakterizacije Kine i EU može se zaključiti i o karakteristikama njihovih međusobnih odnosa. Nezavisno od toga što postoje značajne političke razlike, pre svega kada je reč o odnosu prema demokratiji i ljudskim pravima, ili generalno prema liberalnim vrednostima, razloga za političke sukobe je malo. Reč je o dvema trgovačkim silama koje imaju zajednički interes da tu trgovinu povećavaju. Tome pogoduje i činjenica da EU ima izbalansiran trgovački račun, dakle uvozi koliko i izvozi. Kina, opet, ima suficit u spoljnoj razmeni i njena politika razvoja se zasniva na tome da povećava izvoz i tako obezbeđuje povećanje zaposlenosti kod kuće. Ovo poslednje će biti važno sve dok postoji višak radne snage na selu, koju je potrebno zaposliti u industriji i uslugama. Tako da trgovački interesi dominiraju odnosom Kine i Evropske unije.

Drukčije stoje stvari sa Rusijom. Opet, EU je pre svega trgovačka sila i u odnosu sa Rusijom, ali to ne važi i obratno. Zapravo, može se reći da je u inicijalnim godinama posle pada Berlinskog zida namera bila, na obema stranama, da se uspostavi područje slobodne trgovine i da se tako uspostave i politički odnosi koji su lišeni tradicionalnih izvora sukoba. Evropska unija je, opet, veoma pogodan partner za to, jer ona po prirodi stvari nema teritorijalne interese, već ima interes da razvija trgovinu, kako unutar Unije, tako i sa susedima, među kojima je Rusija svakako od velikog značaja.

Posebno zbog toga što je zapad Evrope, za razliku od Rusije, uglavnom lišen prirodnih bogatstava, bar u meri u kojoj je to potrebno kako bi se održao željeni razvoj i nivo standarda. Naravno, tradicionalno, Rusija nije samo zemlja koja izvozi rude, energiju i dragoceno kamenje, već raspolaže i velikim ljudskim potencijalom, kako u nauci, tako i u drugim oblastima. Problem je, međutim, u tome što Rusija nije samo, i ne želi da bude samo, trgovačka sila, bar ne u Evropi. Tako da trgovački interesi, bar u odnosima sa zemljama članicama Evropske unije, pa i sa drugim evropskim zemljama, posebno u bližem ili daljem susedstvu, jesu, čas više čas manje, sredstvo političkih ciljeva, kako domaćih, tako i spoljnih. Zapravo, ukoliko postoje rizici na planu unutrašnje stabilnosti, povećaće se interes da se spoljnom politikom oni umanje. Trenutno je upravo to slučaj. Usled čega, trpe i trgovački odnosi između EU i Rusije.

Sankcije su samo jedan i svakako ekstreman vid te nesaglasnosti između trgovačkog karaktera Evropske unije i teritorijalnih interesa Rusije. No, i kod drugih komercijalnih odnosa postoje nesaglasnosti. Osnova je u tome što je teško uspostaviti zajednička pravila trgovanja i ulaganja, posebno kada je reč o prirodnim monopolima, koji su od posebnog interesa za Rusiju. Za EU su poželjna pravila trgovanja koja ne stvaraju odnose asimetrične zavisnosti, dok su upravo ti od posebnog interesa za Rusiju, s obzirom na njene političke ciljeve. Tako se došlo do sukoba u Ukrajini, a i do zaustavljanja izgradnje gasovoda Južni tok.

Tih asimetričnosti nema u odnosima Kine i Evropske unije, ali se svakako mogu pojaviti u odnosima Kine i Rusije. Kako će se oni razvijati ostaje da se vidi.

Novi magazin, 22.12.2014.

Peščanik.net, 23.12.2014.


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija

Author: Vladimir Gligorov

Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija