Koliko Kina ulaže i gde se očekuje da će ulagati u budućnosti? Ako se pogledaju dostupni statistički podaci, vidi se da su prošle godine takozvana direktna ulaganja (to su, grubo rečeno, ulaganja u nova ili postojeća preduzeća ili banke) iznosila oko 36 milijardi evra. Budući da je suficit na tekućem računu iznosio oko 287 milijardi evra, ostatak je uložen u jednu ili drugu državnu obveznicu, najviše u one denominirane u dolarima ili u evrima. Prošlogodišnja direktna ulaganja su bila mnogo veća od onih u prethodnoj godini i uopšte u prošlosti. Svejedno, ako se uzme da su devizne rezerve na kraju prošle godine iznosile nešto manje od 14 hiljada milijardi, jasno je Kina ne ulaže mnogo direktno u privrede drugih zemalja.

Podaci ne ukazuju na to da je Kina ulagala u zemlje u tranziciji, bar ne u one evropske. Ni u jednoj se zemlji njena ulaganja, ukoliko ih uopšte ima, ne mogu naći među prvih 25 najvažnijih zemalja ulagača. Kako su kineska ulaganja državna, a ne privatna, malo je verovatno da su neka usmerena na berze, a nije poznato da postoje neki ozbiljniji kreditni aranžmani, osim kada je reč o kratkoročnom kreditiranju trgovine. Neke zemlje u tranziciji, Poljska i Češka na primer, ulažu u Kinu, mada su to verovatno multinacionalna ulaganja. Uopšte, ukupna prošlogodišnja neposredna ulaganja u Kinu, iz celog sveta, su bila nešto manja od 100 milijardi evra ili gotovo tri puta veća nego ulaganja Kine u ostatak sveta. Zašto nema kineskih ulaganja u balkanske ili druge zemlje u tranziciji? Pre svega zato što su mnogo privlačnija ulaganja u zemlje koje raspolažu rudama, energijom ili jeftinijom radnom snagom. Ili, kada je reč o kreditiranju, u zemlje čiji su državni dugovi veoma sigurni i likvidni. Srbija, recimo, duguje Kini već duže vreme, i taj je dug praktično nenaplativ, a verovatno se ne isplati njime trgovati. Slično je i sa potencijalnim dugovima mnogih drugih zemalja, što je razlog da Kina velike suficite najviše ulaže u američke državne obveznice, koje su praktično svetski novac. Hoće li se u budućnosti promeniti strategija kineskih ulaganja? U jednom smislu, verovatno hoće.

Naime, danas je kineska privreda četvrta po velični u svetu (iza EU, Amerike i Japana), što znači da se moraju povećati i njene obaveze prema svetskoj privredi. Tu je pre svega reč o povećanju pomoći manje razvijenim zemljama. Valja svakako očeekivati povećana ulaganja u infrastrukturu i u druge razvojne projekte u manje razvijene zemlje Azije, Afrike i Latinske Amerike. Veoma je verovatno da će sledeći predsednik Svetske banke biti iz Kine. Naravno, evropske se zemlje, sa nekim izuzecima u koje ne spada Srbija, ne mogu više smatrati nerazvijenim, čak i ako imaju programe sa Svetskom bankom. U svakom slučaju, Srbija više ne ispunjava uslove za dobijanje koncesionih kredita, a ne bi trebalo ni da bude primalac nepovratne pomoći, jer su ta sredstva ograničena i ima mnogo zemalja kojima su potrebnija. Tako da ne bi trebalo očekivati da će iz Kine stići neka značajnija razvojna ulaganja ili novčana pomoć. Čitavu bi strategiju, u stvari, trebalo preokrenuti. Očekivanja da će Kina ulagati u Srbiju da bi izvozila na treća tržišta nisu realna, jer bi to imalo smisla ako bi troškovi bili manji, a nisu. Izvoziti u Kinu, to bi imalo smisla, kao što čine mnoge evropske zemlje, ali bi to pretpostavljalo da evropske velike, izvozno orijentisane kompanije ulažu u Srbiju. A toga nema i tome se ne teži.

 
Blic, 22.08.2009.

Peščanik.net, 22.08.2009.


The following two tabs change content below.
Vladimir Gligorov (Beograd, 24. septembar 1945 – Beč, 27. oktobar 2022), ekonomista i politikolog. Magistrirao je 1973. u Beogradu, doktorirao 1977. na Kolumbiji u Njujorku. Radio je na Fakultetu političkih nauka i u Institutu ekonomskih nauka u Beogradu, a od 1994. u Bečkom institutu za međunarodne ekonomske studije (wiiw). Ekspert za pitanja tranzicije balkanskih ekonomija. Jedan od 13 osnivača Demokratske stranke 1989. Autor ekonomskog programa Liberalno-demokratske partije (LDP). Njegov otac je bio prvi predsednik Republike Makedonije, Kiro Gligorov. Bio je stalni saradnik Oksford analitike, pisao za Vol strit žurnal i imao redovne kolumne u više medija u jugoistočnoj Evropi. U poslednje dve decenije Vladimir Gligorov je na Peščaniku objavio 1.086 postova, od čega dve knjige ( Talog za koju je dobio nagradu „Desimir Tošić“ za najbolju publicističku knjigu 2010. i Zašto se zemlje raspadaju) i preko 600 tekstova pisanih za nas. Blizu 50 puta je učestvovao u našim radio i video emisijama. Bibliografija