Jutros čitam u „Politici“, u pekarskom avionu iz Sarajeva, let je u šest i dvadeset, koliko je stručnjaka i univerzitetski obrazovanih ljudi potrebno Srbiji, visokoškolarce treba „popeti“ na četrdest posto, postavlja se pitanje koliko će to masovno obrazovanje biti i kvalitetno.
Dakle, treba inteligenciju proizvesti iz početka.
Pa se pitam, gde su svi oni do sada školovani ljudi. Zašto je od devedesetih iz zemlje otišlo gotovo milion ljudi, uglavnom visokoškolovanih, to je onaj fenomen tako užasno nazvan „odliv mozgova“, hoće li neko nešto reći o tome, napraviti analizu, izvući konsekvencu, „evaluirati“ stvar, ili ništa, sve iz početka. Bačeni ljudi, izbačeni ljudi, otišli, za ovu zemlju nestali, šutnuti, i nikom ništa. Kao da se ništa nije dogodilo, i kao da nikada i ničega nije ni bilo.
Te da se bacimo na „edukaciju“. Za početak da li bi mogli da govorimo o obrazovanju, zašto svaka budala mora da izgovara „edukacija“, zašto se svi ti kumrovački seminari prevedeni u evrointegracijske kurseve, moraju nazivati „edukacijom“, „nama treba edukacija“. To je verovatno zato što se misli, unutar partijskog rasporeda, da su neophodni klonovi, da je neophodno da svi ako ne isto, ono barem slično misle, da budu „edukovani“ onako kako nama odgovara da oni budu edukovani, da budu odgovarajući, shodni, prikladni, pristojni i da ne postavljaju mnogo pitanja, da ne problematizuju, već da „rade svoj posao“.
Od te reči „edukacija“ prosto se čoveku zavrti u glavi, ta edukacija je nešto što do sada nikad nije bilo, nešto potpuno novo, nešto od svega po malo, pa funkcionalno i podobno, nešto što se relativno brzo stiče i odmah je upotrebljivo, dakle to je nešto praktično i svrsishodno, nešto izvrsno i korisno, svi govore edukaciji, i vladini i nevladini, i učenici i Ministar prosvete, „nama treba edukacija“, „sve je stvar edukacije“, kada budemo „edukovani“ sve će biti u redu, „bez problema“ i „pod kontrolom“.
Kao da nikada nije bilo ni obrazovanja, ni obraza.
Neverovatan bezobrazluk. Koji se, naravno, može prodati svima onima koji ne znaju ništa, koji su toliko novi u smislu klase, svakojakih navika i pretenzija ne baš mnogo povezanih sa onim što ih je porodilo kao tako nove i bez sećanja, a to je bila nacija i rat za tradiciju i identitet.
Baš paradoksalno, to je sve što manjka, tradicija, identitet i obrazovanje.
Nešto sasvim drugo, istinski obrazovno, inventivno i složeno, odvijalo se tri dana u Sarajevu, Konjicu i Mostaru, a to je bio skup vrhunskih istoričara i politikologa na kome je bilo rečo Hladnom ratu, njegovoj prošlosti, sadašnjosti i budućnosti.
A sve u povodu Bijenala savremene umetnosti u ARKu, atomskom skloništu u Konjicu.
Koje ima biti otvoreno maja sledeće godine.
Bila je to trodnevna intenzivna znanstvena i maštovita avantura, određena rekapitulacija druge polovine dvadesetog veka, analiza fenomena koji su presudno uticali na naše živote, prirodu i položaj zemlje Jugoslavije između dva bloka, njenu spoljnu, unutrašnju i vojnu politiku, te na katastrofalne konsekvence rata za njeno nepostojanje.
Seminar se odvijao iznutra, među njegovim učesnicima, konfrontacijom rezultata njihovih istraživanja i analiza, kao i među publikom koja ga je veoma pomno pratila, ali taj seminar se odvijao i čitavom trasom puta, prizorima iz Sarajeva, Konjica i Mostara.
U Mostaru je novi most. Novo staro zdanje, staro za sve nove. On razdvaja, most koji razdvaja, stari je spajao, novi razdvaja, dva naroda.
Seminar je bio u „Abraševiću“, neki su dotrčali, Branka i Anja, Vlada i Trsa sa memorijalnog partizanskog groblja Bogdana Bogdanovića i „podneli referat“. O stvaralaštvu, razaranju, propasti i svežem upravo položenom cveću. Anja, mlada istoričarka umetnosti iz Mostara, saradnica Bijenala, govorila je kako je to njeno najdraže mesto, Bogdanovo partizansko groblje i kako bi se danas mogao prizvati zvuk korčulanskih klesara koji su u toplim noćima, čitavog leta, klesali i pevali.
„Ko ne zna šta ostavlja, svejedno je što ostavlja“ (Hamlet).
Tako biva mogućim da zemlja koja je kao deo Jugoslavije potpisnica Deklaracije o ljudskim pravima, među prvima, a Keps je bio baš u Beogradu, odbija da ode na dodelu Nobelove nagrade za mir Kineskom disidentu Liju Žiaobou, to je od silne „edukacije“ i od apsolutnog neuvida u sopstvenu istoriju i identitet, zbog kolonijalnog držanja prema Kini, Rusiji, Saudijskog Arabiji, zbog olakog odbacivanja stotine hiljada obrazovanih ljudi, to je zbog svega iz početka, otkako smo mi tu, to je zbog nesvesti i besvesti o samome sebi.
Danas, 07.12.2010.
Peščanik.net, 09.12.2010.
