Kada se ceni poslovna klima u nekoj zemlji, obično se gleda koje sve prepreke privatnim poslovima stavljaju vlasti, bilo putem propisa ili diskrecionom privrednom politikom. Recimo, ako je za zasnivanje preduzeća potrebno nekoliko meseci, to se smatra gorim nego ako je potrebno nekoliko dana, o tek nekoliko minuta da se na jednom mestu preda što je moguće manji broj dokumenata i da ne govorimo. Razlog je jednostavan: više vremena, više dokumenata, više šaltera, veći troškovi, a to znači manji broj preduzeća.

Manje se obraća pažnja na nelegitimnu upotrebu moći. Zaista, ceni se valjanost propisa o konkurenciji i efikasnost u suzbijanju monopola i drugih oblika ograničavanja slobodnog delovanja tržišta. Takođe, meri se stepen korumpiranosti, pogotovo kada je reč o javnim nabavkama ili o drugoj vrsti upotrebe javnih sredstava, vlasti ili ovlašćenja. No i to se uglavnom odnosi na kvalitet propisa i na njihovu primenu. Opet, osnovna je ideja da je smanjenje troškova, kako kada je reč o ulasku na tržište tako i kada je reč o svim vrstama poreza i drugih dažbina, najbolji način da se poboljša poslovna klima.

Ovo je dvostruko pogrešno. Nema sumnje da su administrativni i drugi, kako se to kaže, transakcioni troškovi, važni za donošenje odluke o isplativosti nekog posla, ali to ne znači da je za dobru poslovnu klimu najbolje da tih troškova uopšte nema. U nekim zemljama u razvoju, na primer, nije potrebno ni mnogo truda, a ni mnogo vremena da bi se otpočelo sa nekim poslom. Ali to je zato što se od javnih vlasti ne može očekivati ništa – ni u pravnom niti u smislu bezbednosti poslovanja. Usled toga, ima slučajeva gde je poslovna klima, u smislu lakoće otvaranja preduzeća ili sklapanja poslova, veoma dobra, samo se ne isplati ulagati.

Regulisanje tržišta je kvaziporeski instrument, koji može u nekim slučajevima biti bolje i efikasnije sredstvo od oporezivanja. Tako da ključno pitanje za ocenu o poslovnoj klimi nije nivo transakcionih troškova, već na čiji teret padaju i šta se njima zauzvrat dobija od javnih vlasti.

Mimo toga, međutim, ne bi trebalo izgubiti iz vida nelegitimne vidove moći na tržištima i u poslovnom svetu uopšte. Veoma se često crna berza uzima kao primer slobodnog tržišta, gde su transakcioni troškovi najniži, teorijski bi zapravo trebalo da su jednaki nuli. Ovo je teorijski nezasnovano, ali, što je mnogo važnije, nije u skladu sa činjenicama. Zapravo, na crnim su berzama transakcioni troškovi prilično visoki, čak i ako se zanemare oni koje nameće vlast, bilo kaznama ili korupcijom. Poslovna je klima na crnim, sivim ili neformalnim tržištima često veoma rđava, osim za one koji raspolažu jednom ili drugom vrstom moći.

Tako posmatrano, za poboljšanje poslovne klime potrebne su sledeće mere: (I) bolji propisi kojima se štiti sloboda privređivanja, (II) efikasnija javna uprava, što podrazumeva jasnu vezu između transakcionih i poreskih troškova i javnih usluga, i (III) jeftin ali sveobuhvatan (recimo elektronski) sistem legalizacije neformalnih privrednih aktivnosti. Troškovi dobre poslovne klime ne mogu da budu jednaki nuli, bitno je da nisu beskorisni.

 
Blic, 24.10.2009.

Peščanik.net, 24.10.2009.