Želim, pre svega, da zahvalim urednicama Peščanika, Svetlani Lukić i Svetlani Vuković, na pozivu da, zajedno sa gospodom Deretom i Medenicom, predstavim najnoviju knjigu istoričarke Dubravke Stojanović – Kaldrma i asfalt. Urbanizacija i evropeizacija Beograda 1890-1914.
Nikada nisam odbijala pozive da govorim o knjigama svojih koleginica i kolega. Činila sam to uvek sa emocijom prema autorima i sa distancom prema njihovim knjigama. U nadi da ću naići na razumevanje i kod Dubravke Stojanović i kod vas, priznaću da je večeras moja emocija jača nego obično i, valjda srazmerno tome, distanca veća. A evo zašto.
Posle školovanja kod odličnih profesora, najviše kod profesora Andreja Mitrovića, Dubravka Stojanović je, zajedno sa grupom istoričarki i istoričara koje danas u srpskoj istoriografiji već predstavljaju imena, istoričarski zanat počela da peče u Institutu za istoriju radničkog pokreta, koji se kasnije preimenovao u Institut za noviju istoriju Srbije.
U generaciji koju su ovi mladi ljudi zatekli u Institutu bila sam i ja. Htela ili ne, pratila sam njihovo ljudsko i profesionalno sazrevanje. Ne mučim se da nađem reč kojom bih izrazila naše višegodišnje odnose. Sasvim sigurno, uzajamnost je ta reč. Mi smo jedni od drugih učili: šta onda jedni drugima dugujemo?
Stariji, barem što se mene lično tiče, mladima duguju iskustvo da oni, kao i naša biološka deca, slušaju šta mi govorimo, ali mnogo više gledaju šta i kako radimo. U poslednjoj deceniji prošloga veka, kada smo se i našli u Institutu, mladi su stavili na probu zrelost starijih, to jest, njihovu spremnost da taštinu i egoizam potisnu u ime budućnosti.
Mladi, nadam se, starijima duguju razumevanje da prethodnike ne treba poništavati i ponižavati: racionalnije je i plemenitije popeti se na njihova ramena i pogledati dalje. Bez toga, bez međugeneracijske povezanosti, nema kontinuiteta u istorijskoj nauci. Ali nema ga ni u čemu.
Počela sam sa emocijama. I Dubravka Stojanović prvom rečenicom u svojoj knjizi: „Volim Beograd“ – kaže nam ne samo da ona ima emociju prema predmetu svoga istraživanja, nego nam kaže i kakva je to emocija.
Parafrazirajući reči osnivača moderne istorijske nauke, Fernana Brodela iz njegove prekretničke i kultne knjige Mediteran i mediteranski svet u doba Filipa II: „Ja sam strasno voleo Mediteran… Radosne sam mu posvetio duge godine izučavanja“ – Dubravka Stojanović saopštava svoje shvatanje istorijske nauke.
Prema tom shvatanju: „Prikupljanje činjenica… jeste samo prvi, početni zadatak istoričara. Ključno pitanje jeste na osnovu čega ih povezati, u koji kontekst ih staviti, kako ih razumeti?“ Ovo poslednje je najteže, ali je obećavajuće. „Ne recimo“, kaže Mark Blok, „da su dobrom istoričaru strane strasti; on ima strast razumevanja. Ne prikrivajmo to, ta reč je bremenita teškoćama, ali i nadama“.
Pošto je ustanovila pravo istoričara na emociju, i pozitivnu i negativnu, Dubravka Stojanović je odredila funkciju emotivnog u celom postupku istoričara. „Priznajući da je njegov odnos prema predmetu sopstvenog istraživanja afektivan, da je njegov motiv bavljenja naukom u tome da sebi objasni vreme u kojem živi, istoričar saopštava da će upotrebiti sva sredstva kojima raspolažu njegova i njoj susedne discipline da bi što bolje saznao, razumeo i objasnio ono što ga lično zanima. Tako opredeljen istoričar ima mnogo jači motiv da sazna više, da iz što šireg raspona pitanja, iz ranije neotvorenih ostataka prošlosti prodre u znanje, dublje nego oni koji veruju da je suština nauke u tome da istraživač bude neutralan, da nema lični odnos prema predmetu svojih proučavanja“.
Opis onoga što je bilo. Ali, upravo to što je bilo ima više perspektiva. Otuda neophodnost oslanjanja na rezultate drugih nauka, otkrivanje novih izvora i upoređivanje. Najzad, rangiranje činilaca koji određuju proces urbaniziacije i evropeizacije Beograda, kao predmeta istraživanja.
Ali najpre o jednom kvalitetu knjige Dubravke Stojanović, koji je ređi u srpskoj istoriograifiji. Pozvaću se na još jednog francuskog istoričara.
Žorž Dibi, „neprikosnoveni istorijski zanatlija“, kako je za njega rekao Ivan Đurić, kome je Dibi bio uzor, smatrao je da istoričar treba da ima tri vrline: volju za nezavisnošću, strogost i osećajnost, dodajući sledeće: „Ipak ove tri vrline ne bi bile dovoljne. Ako istoričar nauči da se upoznaje sa onim što veruje da je otkrio, ako je voljan da prizna sopstvenu nesigurnost i da opiše nesigurne prolaze kojima se često provukao, istorija je takođe, a ja verujem i naročito, veština dobrog govora i potrebno je da on ima dar blago lepog pisanja, jednostavnog, preciznog.“
Dubravka Stojanović ima taj dar: Kaldrma i asfalt je lepo napisana knjiga: ona je pitka. To može da zavede čitaoca, a istoričara koji veruje da se egzaktno i estetsko isključuju da knjigu potceni. Stojanovićeva, međutim, poseduje sve vrline istoričara u dibijevskom smislu, koje su neodvojive od teškog i velikog rada.
U debeloj podlozi Kaldrme i asfalta nalaze se: domaće i strane knjige iz raznih nauka; putopisi i memoari; arhivska građa; novi izvori do kojih je dovelo upravo multiperspektivno shvatanje istorije (izveštaji Narodne biblioteke Srbije o čitanosti – sa stanovišta strukture čitalaca, vrste čitanih knjiga, odnosa domaćih i stranih autora; prisutnost stranih književnosti – predstavljaju istorijski izvor prvog reda).
Kaldrma i asfalt je lepo napisana i čitljiva istorijska studija, ali nije bezazlena knjiga: ona svog čitaoca čini pesimističnim, prisiljava ga da upoređuje i dijahrono i sinhrono, angažuje ga.
U političkim istorijama Srbije, vreme u kome Dubravka Stojanović posmatra prestonicu Kraljevine Srbije veoma je dinamično. Poslednja decenija XIX veka: liberalni ustav iz 1888, abdikacija kralja Milana, drugo Namesništvo od ubistva kneza Mihaila, povratak Nikole Pašića iz šestogodišnje emigracije, dolazak Radikalne stranke na vlast i njena partijska država, linč naprednjaka od strane radikala, krvava smena vlasti radikala od strane liberala, bračni sukob kralja Milana i kraljice Natalije, izgon kraljice Natalije, odricanje kralja Milana od državljanstva, udar maloletnog kralja Aleksandra, stalna ustavna kriza.
Prva decenija XX veka: svirepo ubistvo kraljevskog para i iskorenjivanje dinastije Obrenovića; parlamentarizam; stvaranje tajne organizacije Ujedinjenje ili smrt, koja je poznatija kao Crna ruka; snažan nacionalizam i militarizacija društva; Prvi balkanski rat; Drugi balkanski rat; posebno zakonodavstvo za nove krajeve; pripreme za Prvi svetski rat.
Koliko je ova dinamika prodirala u supstrat društva, koliko se on menjao? Istraživanja urbanizacije i evropeizacije Beograda veoma su relevantna za odgovor na ovo pitanje. Dubravka Stojanović je pokazala da je dinamika ekonomskog, socijalnog i kulturnog razvoja prestonice neuporedivo manja i od unutrašnje i od spoljne političke dinamike: supstrat odoleva buri koja se dešava na njegovoj površini.
Kada je dr Vladan Đorđević postao predsednik Beogradske opštine (12. avgust 1884), Milan Piroćanac, čija je reformatorska vlada već doživela poraz, napisao mu je: „Što se Vas tiče, upravo ne znam da li da Vam čestitam, ili da Vas žalim… Ako se u našoj azijatskoj varoši može što učiniti, doktore, to ćete Vi doista i uraditi“.
A Alber Muse u svojoj knjizi Beograd , prestonica Kraljevine Srba, Hrvata i Sovenaca, koja je, 1922. godine, objavljena u Parizu, za Beograd kaže: „To niti je veliki grad ni selo, ni moderan grad ni varoš. To je prestonica naroda koji je svoje vreme posvetio ratovanju a ne gradnji“.
Zaista, ratovanje i gradnja istovremeno nisu mogući. Otuda nedostatak plana i sistema u državi, dug put od odluke do realizacije (30 godina od donošenja odluke da se izgradi kanalizacija do završetka radova, isto toliko da se izradi zakon o opštinama), opiranje zakonu i improvizacija.
Elementi modernizacije brzo su dopirali do Srbije, ali su ostajali izolovani, imali su ograničeno dejstvo, a često se pretvarali i u svoju suprotnost. Francuski istoričar Alber Male, savremenik onog Beograda, koji je, posle više od sto godina, za Dubravku Stojanović postao predmetom istraživanja, piše:
„Bez sumnje je odveć nepravilno suditi o ovdašnjim stvarima polazeći od naših stavova, poredeći srpski život sa francuskim. Oni nas, međutim, sami izazivaju na to parodiranjem našeg Zapada… Ovdašnji lak civilizacije jeste ono što govori njima u prilog i zavodi stranca prolaznika. Lak civilizacije ispucao je na hiljadu mesta i jeste ono što vređa oko koje može natenane da razgleda i stvara od njega neprijatelja ovakvog prerušavanja“.
Jedan od uzroka za taj civilizacijski premaz površine supstrata, Dubravka Stojanović nalazi u siromaštvu, u nerazvijenosti građanstva, koje bi imalo snagu da kontroliše državu: „pitanje modernizacije pokazalo se kao niz začaranih krugova“. Ko te krugove može da raskine u socijalno nivelisanom i politički nepluralnom društvu?
Tako Dubravka Stojanović stiže do ključnog pitanja: „da li je elita u srpskom slučaju bila pokretač ili kočnica modernizacije?“ U stvari, srpska elita je u središtu celokupnog istoriografskog rada Dubravke Stojanović: u više njenih studija, u njene dve prethodne knjige – Iskušavanje načela. Srpska socijaldemokratska partija i ratni ciljevi Srbije1912-1918, Srbija i demokratija, kao i u knjizi Srbija 1804- 2004, koju je napisala zajedno sa Ljubodragom Dimićem i Miroslavom Jovanovićem.
Pominjem ovo zato što smatram da su radovi Dubravke Stojanović, zajedno sa objavljenom dnevničkom i memoarskom ostavštinom iz XIX veka, sa radovima Ljubinke Trgovčević o školovanju srpske elite na strani, kao i monografskim radovima o njenim pripadnicima (Jevremu Grujiću, Peri Todoroviću, Vladanu Đorđeviću, Stojanu Novakoviću, Aćimu Čumiću, Boži Markoviću, ali i Svetozaru Markoviću i Nikoli Pašiću), doveli u pitanje ranije generalizacije o odnosu elite i naroda, kao i o odnosu političke i intelektualne elite.
Pripadnici prvih generacija inteligencije u Kneževini Srbiji niti su se mnogo razlikovali od naroda, niti su se sami diferencirali. U kasnijim generacijama, inteligencija je i pokretač i kočničar modernizacije. Njeni predstavnici donose u Srbiju moderne pojmove, prevode knjige, pišu zakone, stvaraju institucije.
U isto vreme, inženjeri školovani u Cirihu glasaju u Skupštini protiv prve železničke pruge, a lekari protiv prvog zakona o narodnom zdravlju. Oni odlučuju da se kaldrma iz Požarevačke ulice prebaci u Nebojšinu, pa, „ako bude potrebno“, opet vrati u Požarevačku. Ili da se odloži uređenje ulaza u grad, da bi se uredio jedan deo Nemanjine ulice, kako bi „malo uljudnije izgledao“ za vreme kongresa slovenskih novinara, koji se održavao u Beogradu.
Pribegavajući laku civilizacije, deo inteligencije – politička elita, maskira zaostalost i postaje kočničar modernizacije, koju je ona inicirala. Da li ona to čini svesno, sa nekim ciljem? Služi se demagogijom i parazitira na zaostalosti u narodu da bi zadržala primat i mogla da vlada? Ili zato što je i sama zarobljena onim supstratom koji modernizacija dovodi u pitanje, što ona sama predstavlja granicu do koje može ići modernizacija?
Da bi na ovo pitanje odgovorila, Dubravka Stojanović analizira podele unutar srpske elite. Vezana za državu (državnim stipendijama i državnom službom) i za politiku (učešćem u političkim partijama i njihovoj vlasti), „srpska elita je“, po Dubravki Stojanović, „stalno nametala neke stvarne ili imaginarne prioritete, koji su predstavljani kao pitanje svih pitanja, od kojih je, kako se govorilo, zavisilo sve, bez čijeg rešenja se nije moglo započeti ništa“.
U XIX i XX veku „pitanje svih pitanja“ bilo je različito formulisano, ali cilj je bio uvek isti: stvaranje velike srpske države. Do ostvarenja tog sna, supstrat ne samo da nije mogao, nego nije ni smeo da se menja. „Pitanje nad pitanjima“ – „davalo (je) odrešene ruke i večitu mogućnost gušenja svakog drugog mišjenja, bar dok se pitanje ne reši“.
Fiksiranje velike države srpskog naroda kao krajnjeg cilja i stvarno ili imaginarno jedinstvo oko tog cilja, odredili su sudbinu malobrojne intelektualne elite u Srbiji. Njeni pripadnici bili su kritični u odnosu prema razvoju zemlje i pesimistični u pogledu njene budućnosti. Oni nisu predstavljali „ulje na vodi“ toliko u narodu koliko u inteligenciji, to jest, u političkoj eliti.
Kaldrma i asfalt je važna knjiga za političko sazrevanje srpskog društva. Da li će ona čitaoca više zabaviti nego zamisliti, to već ne zavisi od Dubravke Stojanović.
Helsinška povelja, maj – jun 2008
Reč Latinke Perović na promociji knjige Dubravke Stojanović u Kulturnom centru Beograda, 10.05.08.
Peščanik.net, 20.08.2008.
