Sajam je fešta od knjiga i oko toga ćemo se svi složiti. Ipak, šta se dešava sa takvom manifestacijom kada nema dovoljno publike, a to je neverovatno, ali istinito, glavni problem ovogodišnjeg Sajma. Zamišljen pod geslom “knjige spajaju ljude”, ovaj događaj se pretvorio u svoju suprotnost. Naime, knjige ove godine očigledno spajaju lude jer treba zaista biti lud pa platiti ogromnu cenu zakupa, na to dodati priključak za struju i evenutalno vodu (o Internetu da ne govorimo, to je pravi luksuz) i onda se pojaviti na mestu na kojem su poseta i prodaja značajno ispod prošlogodišnjeg proseka. Makar se tako priča po kuloarima, među knjižarima, trgovcima i veletrgovcima, izdavačima i paraizdavačima.
To ne treba da čudi kada se uzmu u obzir dve činjenice: visoka cena pojedinačne ulaznice i opšta nemaština u društvu. Knjiga je u većini kuća u kojima se mogla naći u Srbiji postala luksuz, nešto što može da sačeka, pardon, mora da sačeka dok se prvo namire osnovne potebe poput računa, hrane i odeće. I prema onoj jednostavnoj a veoma tačnoj Marksovoj formuli tek kada je ova baza zadovoljena, na red dolazi duhovna nadgradnja. S obzirom da i među onima koji imaju ekonomsku mogućnost za bavljenje knjigom, tek veoma mali broj to i čini, onda možete zamisliti zbog čega je smanjena poseta. Tačno se vidi da kada prestane onaj talas osnovaca i srednjoškolaca koji Sajam posećuju u prepodnevnim i ranim popodnevnim časovima gužva značajno opada, sajamske aleje se prazne i priličan broj zaposlenih devojaka i mladića na štandovima Lagune, Evro-giuntija, Mono Manane, Zavoda za izdavanje udžbenika i Službenog glasnika – deluje preambiciozan. S obzirom da ovaj tekst nastaje u petak uveče i da nam predstoji udarni dan Sajma, kada se očekuje i najveća poseta, možda se sve i promeni, možda dođe do naglog skoka posete i prodaje, ali teško da se za jedan dan može nadomestiti sve što je trebalo da se dogodi u prethodnih šest.
Međutim, ovogodišnji Sajam će ostati upamćen i po nekim kvalitetnim rešenjima. Tu pre svega mislim na prilično dobar program Sajma koji, nažalost, nije privukao dovoljno publike.
Ambiciozno postavljen, posebno kada su u pitanju forumi, diskusije i konferencije, program Sajma ne može da privuče previše ljudi jer, kako sam već to više puta isticao, Sajam nije književna manifestacija, on je pre svega knjižarsko-izdavačka mašina koja treba da privuče kupce, da se proda što više, da se novac kojeg u izdavaštvu ionako nema previše, obrne i oplodi.
Književnost i diskusije o stanju knjige i čitanja svakako nisu zanimljive prosečnom posetiocu sajma čiji profil tek treba da bude napravljen, analiziran, a zatim, nadam se, i uzet u obzir kada se sledeće godine bude ponovo razmatralo organizovanje Sajma knjiga. Bojim se da to ove godine, a ni nekih prethodnih nije uzimano u obzir i Sajam se prosto nije prilagodio onom što od njega posetioci očekuju. Sajam se i dalje koleba između svoje prosvetiteljske funkcije, što je sasvim u redu s obzirom na status knjige i čitanja u Srbiji, i funkcije u sferi obrta kapitala, dakle ekonomske. Verovatno da se u toj bazičnoj shizofreniji Sajam jednima čini kao izuzetno uspeo, a drugima kao težak promašaj, ali tako je to i tako će to biti sve dok se i ostali segmenti društva ne iskristališu, dok se u zemlji ne stvori neki osnovni red.
Najznačajniji događaj na Sajmu su svakako dodele nagrada i tu se dogodilo jedno prijatno iznenađenje. Najbolji izdavač ove godine je Fabrika knjiga, jedno one-man postrojenje koje vodi Dejan Ilić, čovek koji je srbijansku književnost i izdavaštvo zadužio najpre svojim kritičkim promišljanjem sopstvene delatnosti, a zatim i vrhunskim profesionalizomom i odgovornošću prema poslu, bilo da se radi o uređivanju i publikovanju knjiga, bilo da se radi o njegovom intelektualno-kritičkom angažmanu. Ova odluka žirija svakako će razbesneti neke od “giganata” srbijanske produkcije najrazličitijih knjiga sumnjivog kvaliteta, ali tako na kraju i treba da bude. Nije li vreme da se nagrada da čoveku koji je hrabro poklanjao knjigu svakome ko u njegovim izdanjima pronađe bilo kakvu grešku. Nije li konačno vreme da se Sajam opredeli za profesionalizam i čestito obavljen posao, a ne za reprezentaciju niza političkih interesa koji favorizuju ovog ili onog izdavača u zavisnosti od godine do godine ili od računice do računice.
Na kraju, da se razumemo, nije ovaj Sajam ništa lošiji, iako ni ništa bolji, od prethodnih. Na jednom forumu sajma nagrađeni izdavač je govorio o maski, o predstavi koju svi voljno igramo kada pričamo o izdavaštvu i statusu knjige u Srbiji. Neke stvari treba da se menjaju to je neosporno. Neke stvari su već promenjene i to je vidljivo, ali on će ostati ovako neodređen, ovako maskiran, sve dok ljudi koji vode ovu državu, a koji ga uredno posećuju praćeni gomilom obezbeđenja, ne odluče o sudbini nekih krupnijih stvari od jednog pišljivog Sajma.
Za kraj jedna anegdota sa ovogodišnjeg fešte koja, čini mi se dobro ilustruje status knjige i stanje duha u Srbiji. Na jednoj od tribina koja je inače bila prilično dobro posećena od strane tradicionalno lenjog novinarskog kora, jednoj novinarki koja je do tada pažljivo slušala i beležila reči govornika, zazvoni telefon. Ljudi se okreću ka njoj s negodovanjem jer ih remeti u radu, a ona odgovara na poziv i uzbuđeno ćućori u slušalicu. Kad je završila, ustane i kaže: “Ljudi, došao Boris Tadić sa majkom na Sajam!” Svi novinari istog trenutka ustadoše i otiđoše da prate predsedničku šetnju. Učesnici na tribini odjednom su se našli pred praznom salom.
E-novine, 29.10.2011.
Peščanik.net, 29.10.2011.
