Barače Obama budi uvek s nama. Ovo je moja omiljena parola poslednjih dana. Mislim da oni koji su je smislili, super-efektnu zbog simpatičnog vokativa i njegovih bližih i daljih konotacija (Sloter Niče, Noris Čače itd.), ali i zbog rime, nisu baš imali predstavu o tome kakav se ideološki potencijal krije iza ovih američkih izbora, ne samo za Ameriku samu, već i za čitav svet. Sama činjenica da je ovo prvi afričko-američki predsednik govori dovoljno, jer je prošlo tek četrdeset godina od kada je ubijen Martin Luter King, odnosno od kada je rasna segregacija konačno nadvladana, ne i savladana, u Sjedinjenim Državama.
Međutim, ova svetska nada ima svoje lokalno tumačenje. Ovde se očekivanja od Obaminog predsednikovanja račvaju u dva pravca, jedan koji silno žudi za promenom u američko-srpskim odnosima i smatra, siguran sam pogrešno, da će ta promena uslediti kada kandidat demokrata dođe na vlast. Ljudi se nadaju da će Amerika promeniti stav prema nama bez imalo truda sa naše strane, jer smo mi, kao i uvek, potpuno u pravu i nemamo potrebu da menjamo svoj ispravan i uspravan stav. Drugi krak nade bazira se na jednoj utopijskoj ideji da ideologije još postoje na ovoj planeti i da je moguće jedan skup ideja koje propagira Barak Obama sprovesti politički u delo, da ih je moguće postvariti i prema njima vladati svetom. To što neko ko je rođen drugačiji uspeva da dođe do najviše tačke svetske moći, uliva nadu svima nama da je moguće ispravnim stavom i držanjem vinuti se do najviših visina.
Da se ipak vratimo u našu veselu stvarnost. Prvi srbijanski pravac pružanja nade nakon Obamine pobede nije mi trenutno interesantan, o tom mentalitetu čekača i tvrdoglavaca svedoče toliki potezi ovdašnjih političara da bi se moglo napraviti još nekoliko Greatest shits kolekcija po uzoru na onu Feralovu. Da podsetim samo na tri olimpijska prsta Borisa Tadića, kao jedan od eklatantnijih primera kako mi sebe doživljavamo u odnosu prema velikim silama, a posebno u odnosu prema Amerikancima, koji nisu ni postojali dok se u Srbiji jelo zlatnim kašikama. Naravno, kada je reč o kašikama mnogo su problematičnije one za(h)rđale, samo to nekako uvek ispadne iz glavnog toka naše politike.
Problem ideologije i vere u nju je mnogo komplikovaniji i nosi u sebi tragizam s kojim se sudaramo na svakim izborima koji se ovde paradoksalno dešavaju prečesto i nedovoljno često. Kroz njega se prelama sve ono što radimo kada sa čvrstim ubeđenjima izlazimo na izbore, potpuno svesni da još nije vreme za „našu“ opciju, ali da svejedno moramo da pokažemo svoju snagu. Sa njim se, uzgred budi rečeno, suočavaju i svi slušaoci Peščanika kada se po ko zna koji put okupe na istoj psihoterapeutskoj sesiji petkom od pola deset, što se u uslovima života u Koštuničino-tadićevskoj Srbiji naziva normalnim.
Zbog toga je još značajniji poslednji tekst Biljane Srbljanović na Peščaniku i njeno hrabro suočavanje sa sobom i svim zabludama koje je imala. Mene se to tiče pre svega jer sam i sam gajio ista osećanja i ubeđenja, a zatim i zbog toga što je vera u ideologiju, u ljude čista srca i mogućnost rada na opštem boljitku, bez gaženja preko osnovnih etičkih načela ono što deli ponosne glupake od prepredenjaka.
Međutim, svako ko je video formiranje vlasti u nekim beogradskim opštinama, a zatim i na nivou grada mogao je da zna da je došlo do velike trgovine. Svako ko je video ponašanje LSV i LDP u vezi sa povećanjem cene gasa mogao je da zaključi da se neko od njih lepo opario. Svako ko je verovao u beskompromisan stav bilo kog političara, u bilo kakvu etiku u odnosima u kojima se radi o moći i novcu, imao je priliku da se u nedavnoj poseti Miškovića Briselu uveri da surovi pragmatizam i gojenje buđelara predstavljaju univerzalni jezik koji svako odlično razume, a pojedinci i veoma tečno govore. Mada to može da bude uvredljivo i bedno, činjenica da se ljudi iz LDP-a nisu javili svojoj kandidatkinji za gradonačelnicu posle kampanje govori o tome da negde u njima još postoje tragovi stida, što se za druge partije teško može reći. Kao ilustracija da postoje radikalne suprotnosti može da posluži rvanje u blatu koje za skupštinskom govornicom svakodnevno priređuju radikali i naprednjaci – dojučerašnja braća i sestre.
Obama je pobedio. Koliko je to važno moći ćemo da procenimo u narednim mesecima kada se stvari slegnu i kada se prvi afrički-američki predsednik susretne sa onim istim iskušenjima koja su naterala ljude u koje smo verovali da podrže one za koje su se zaklinjali da se sa njima neće udruživati. S jedne strane postojala su obećanja i nade. S druge strane, nemojmo biti naivni, postojali su pritisci za koje samo možemo da pretpostavimo koliki su bili i odakle su dolazili jer je real politika gadna stvar.
Sve ovo se, naravno, može reći u prezentu i futuru.
Ako Barak Obama uspe da održi privid da je moguće držati datu reč, svet može da krene u boljem pravcu i Biljana Srbljanović i mi glupi sa njom imaćemo dodatnu energiju za nova razočaranja bez kojih nema auteničnog života.
Peščanik.net, 06.11.2008.
