plavi cvet
Foto: B. Slapšak

Prikaz antologije „Biće bolje – bo že“, Srpski kulturni centar Danilo Kiš, Ljubljana, 2019.

Književna dijaspora započela je svoje kratko veštačko oživljavanje u nacionalističkim projektima na malo još pre rata, u doba medijskog razdvajanja i mržnje. Ugledni i manje ugledni su putovali, harangirali, zarađivali, oni tamo su plakali i plaćali. Sem britke pesničke reči, nosila se i zemlja u kesicama (za pogrebe), krstići sa svetih mesta i drugi simbolički predmeti pogodni za avionski prevoz. Dijaspora je za nove države značila mnogo, od ozbiljnog finansiranja do letećih glasova na izborima, i u tom ozbiljnom privredno-političkom poslu književnost je skupljala mrvice. Dostignuća – nepostojeća: nikakve veze sa drugim kulturama, nikakva inovativnost. Mogućnosti jugoslovenske dijaspore se možda mogu videti u mlađim generacijama i u akademskim krugovima. Oni iz tvrdih nauka potpuno su nevidljivi, oni iz humanistike izvesno se odlikuju posebnim znanjima ako pišu o Jugoslaviji ili njenim otiscima. Možda nije utopijski očekivati da će se upravo u toj grupaciji pojaviti ozbiljna kritika kulturnog kolonijalizma u pisanju o Jugoslaviji (i o Balkanu) poslednjih tridesetak godina, da će se oblikovati neka škola mišljenja, jer je danas povezivanje lako. Što se kulture i u njoj književnosti tiče, upravo jugoslovensko je u njoj dalo najbolje, sve do svetskog nivoa priznatosti Dubravke Ugrešić. Njena poetika izvesno uključuje to nešto jugoslovensko u svetsku književnost. Drugim rečima, plodna je samo dijaspora nepostojećeg. Retki među tumačima njenog dela primećuju taj deo poetičke delotvornosti, što samo znači da je reč o uspešno izvedenom integrativnom procesu. Jugoslovensko bi moglo biti blizu drugih antikolonijalnih tendencija u svetskoj književnosti, blizu drugih velikih poetika sećanja, izdvojenosti, manjinskog. U izvesnom smislu, to bi moglo značiti vraćanje smisla dijaspore kao nomadizma, otpora kolektivizaciji, proslavljanja drugosti, ponosne plovidbe po jezicima. U pokušajima književne emancipacije u svetu često smo opažali pojednostavljivanje, banalnost, flertovanje sa „egzotičnim“, konačno potcenjivanje čitalaca kad je cilj bio povlađivanje kulturnom kolonijalizmu: sve te tehnike prepoznali su u anti- i post-kolonijalnoj teoriji 70′-80′ prošlog veka Said, Spivak i Baba.

Biti prisiljavan u „adaptiranje“ i istovremeno biti napadan zbog drugosti odlikuje specifičan položaj današnje književnosti u otisku Jugoslavije. U tom otisku žive nacionalno adaptirani, „autohtoni“ autori i, zajedno sa njima, oni koji slobodu otuđenosti u nacionalnim kulturama vide kao odgovornost, i to višestruku: odgovornost prema sećanju i istoriji, odgovornost prema višejezičnosti, bilo da je negirana ili prisilno uvođena u zajedničkom jezičkom prostoru. I konačno, osnovnu odgovornost za borbu protiv nacifikacije društva i kulture. Srećom, takvih autorki i autora ima toliko da se može govoriti o grupi, u kojoj su zajedno kultura i akademija. Individualno, pripadnike grupe odlikuje diskurzivna osobina koja je skoro obavezna kada stvaralačko i misleće biće mora da se svakodnevno sreće i bori protiv nezapamćenog pada javne razumnosti, artikulisanosti, sa potpunim zaboravom logike, sa neviđenom ignorancijom i smradnim prostaštvom: ironija. Nije nimalo jednostavno opstajati bez kritičke podrške, socijalnog statusa, medijske potpore, intelektualne solidarnosti „autohtonih“, institucionalne tolerancije. Bez ironije, sve to je smrtno otrovno, a od ironije se ne može živeti – jedino što se uz nju može bolje (i svakako veselije) preživeti.

Šta se dakle od izmišljotine dijaspore još može uraditi, uz mnogo ironije, pokazuje antologija nastala u projektu o manjinama sa evropskim sredstvima, koji je zaista uspešno izveo ljubljanski kulturni centar Danilo Kiš. U istoriju centra upisana je nelagodnost oko nacionalnog opredeljenja, koja je mučila osnivače, sve dok Dušan Jovanović nije našao savršeno rešenje, ime Danila Kiša, svetskog pisca mnogih jezika. Radionicu kreativnog pisanja na projektu vodila je dr Lidija Dimkovska, koja svoje mesto ima između makedonske, slovenačke, rumunske i otiska jugoslovenske kulture. Ona je napisala i uvod u antologiju. Bilo je sedam polaznica i jedan polaznik, Tanja Božić, Natalija Milovanović, Alena Begić, Dragan Mitić, Biljana Žikić, Vesna Hrdlička Bergelj, Snježana Vračar Mihelač i Tamara Kovačević. Neke su već objavljivale u slovenačkim časopisima, neke nikada nisu pisale. Samo jedna je iz druge generacije doseljenika, sa potpuno usvojenim slovenačkim jezikom: ona je prvi put počela pisati u SHB jeziku. Sve ostale i ostali prva su generacija doseljenika, koji su učili slovenački. Antologija je bilingvalna, prevođenje u svim smerovima bilo je deo radionice. Kad bismo poštovali državnu lingvistiku, pisalo se i prevodilo na hrvatskom, srpskom i bosanskom, sa slovenačkog i na slovenački. Muški predstavnik, Dragan Mitić, za razliku od ostalih ima za sobom duži pesnički put.

Kako primećuje Lidija Dimkovska, u pisanju ovih nikada i nigde „autohtonih“ uopšte nema žala za rodnom grudom, suzne nostalgije, čežnje za povratkom ili domoljublja, idealizacije porekla i uopšte bilo čega sličnoga, što naravno ne znači da o tome nema znanja, naprotiv. Ima, zauzvrat, mnogo ironije i samoironije. To su već dva elementa zajedničke poetike koja mladu književnu dijasporu postavlja u potpuno drugačiji svet od dijaspore-izmišljotine. Lidija Dimkovska unela je još jedan značajan element, strogu literarnost, kada je videla sa kojim nivoom ukusa, pismenosti, poznavanja književnosti i kulturnog senzibiliteta ima posla. Dovoljno, sve u svemu, da uvidimo kako se oblikovala – zadržimo li ime zbog operativnosti – nova dijaspora neželjenog porekla, neizvesne sadašnjosti i, bar u književnosti, predvidljivo značajne budućnosti. U nejasnim prostorima književne dijaspore iz jugoslovenskog otiska, prva profilisana grupa sa obrisima zajedničkog programa i poetikama koje se prisno dodiruju. Vreme je da objasnim: nikako ne prihvatam šepajuću terminologiju sa eks-, bivša, post- i ostalim čime se opisuje jugoslovensko. „Otisak“, naprotiv, označava nešto čega nema, ali je ostavilo prepoznatljivost, intimnost, znanje. Neka je u kamenu (mitološki), pesku (filozofski), blatu (istorijski), na vodi (pesnički), otisak je neizbrisiv.

Vratimo se osmorici kafkijanaca, ne u smislu atmosfere i značenja Kafkine proze, nego upravo u smislu njegovog društvenog i kulturnog položaja između prožimajućih se i grizućih se svetova. Alena Begić, sem kulturno-referencijalne poezije koja ponekad zvoni kavafijanski, ima i briljantan esej Dostojanstvo mržnje, iz kojeg izdvajam ovo:

„Kako smo došli do toga da pojmove naklonjenosti, ljubavi i empatije vezujemo za bit čovjeka, a i sami smo svjedoci koliko nenaklonjenosti, mržnje i bezosjećajnosti je valovilo od čovjeka do čovjeka kroz vjekove? Zar duboka zloba bez razloga nije inherentna čovjeku jednako kao ljubav i dobročinstvo bez razloga? Zar ne bi bilo umijesno i da mržnji poklonimo njenu sopstvenu sobu? Ili ako već, da ljubavi njenu sopstvenu sobu oduzmemo?“

Tanja Božić se predstavlja pričom Šišanje, sjajnim primerkom ženskog pisma i poezijom koja bi se mogla opisati kao psihološki haiku:

„Kad putnici koji se vraćaju kući prvi uđu u autobus
sjedišta do prozora ustupaju onima koji od kuće odlaze.

Kad odlazeći uđu prvi, taj prostor ustupaju
svojim jaknama, torbama ili novinama i pomjere se tek
kad ponestane prostora.
Volim sjediti do prozora,
zato se nikada ne vraćam kući.“

Vesna Hrdlička Bergelj pokazuje širok raspon svog talenta i mogućnosti, u ženskom pismu, mirnu naraciju u priči Stara skojevka, i poigravanje sa jezikom u pesmi „Nije lopta nego balun“:

„Otporna je to stvar,
podnosi tuđe udarce nogom bez prigovora,
pada u vodu, blato i draču
uz smiješak svojih nacrtanih usta.

Jednom se ispuhao skoro do kraja
i dugo, dugo je trajalo dok nije došao sebi.
Ali balun je okrugao i mnogo puta
kreće ispočetka.

Jednom se zakotrljao daleko, daleko
i postao žoga.“

Tamara Kovačević se i u poeziji i u prozi pojavljuje ka najbliža Kafkina rođaka. Oštra, duhovita, sa žicom za fantastično i satirično i sa očitom veštinom da piše žanrovski, ona opominje na „ono tamo“ u pesmi „Ide mi se kući zimi“:

„Dok se skidaju sakoi i štikle,
Kum ređa trubače u vrstu,
rafalno iz pištolja na Izgubljeno jagnje,
Kuma na stolu, udara dlanom o plafon.

Zavrnuli rukave na košuljama,
jes’ bila lepa zemlja, ali svako čuva svoje, Srbi budale,
to je bio državni udar,
strani plaćenici, izdajnici!
Ko će naše mrtve da prebroji?
Ma, sve se to zna još od kralja Pere,
zavera zavera zavera!

Ne ide mi se kući zimi.“

Natalija Milovanović ispituje žensku telesnost, materinstvo, drugost u jeziku. Zrelost njenog pesništva i proze je izrazita:

„granica je koža
sa ožiljcima nekadašnjih
i budućih ratova
kao zabrinut starac
sa ogrebotinama godina
na naboranom čelu
kao tinejdžerka
koja noktima grebe
bubuljičavo lice

granica je koža
niko joj još nije
stao na sam kraj
svakih nekoliko godina
cela se regeneriše
ljudi je brižno čuvaju
da bi se odbranili
od ljudi.“

Dragan Mitić je pesnički dugoprugaš. U radionici je sa ljubavne poezije prešao u novi tematski krug, u prozi socijalno opredeljen. U pesmi „Lopta“ progovara nekadašnji naučnik:

„Nemaš nijednog ugla,
S tobom se ne da ništa
Računati,
A cifre su broj uglova,
Ti nemaš vrednosti,
U bilo kojoj projekciji,
Običan krug,
Međa, prazna kružnica,
Samo šupljina banula,
Približno, hajde, nula.
Topološki nisi bolja,
Uvek ista,
Sfera k’o zrno peska,
K’o planeta Zemlja,
K’o crven džin, zvezda,
Groteska!“

Koja snaga, Snježana Vračar Mihelač! Udarne teme, traumatična putovanja, nelagodnost drugosti, nebivanje gde treba, bivanje gde ne treba. Autorki su potrebne veće forme, kanto, ep, roman. Nadam se da ćemo to uskoro dobiti. Odlomak je iz pesme „Sangue sacro“:

„Dok mojim tijelom kruži pet litara –
osam posto težine,
donirala sam 450 mililitara,
što to ne bih smjela
da sam muškarac
i općim s drugim muškarcem.
Mjesečnicom nepovratno
iz mojeg tijela otiče
trideset i pet mililitara,
ali tek gubitak od litre i pol
ugrozio bi mi život.
Da sam Jehovin svjedok
na transfuziju
ne bih pristala.
Sangue sacro.“

Najangažovanija, najbudnija, najneposrednija i najljuća je dr Biljana Žikić. Po njenoj pesmi nazvana je cela antologija. Ovde navodim njenu pesmu „Žene koje kriju svoje pesme“, koja je uistinu antologijska:

„Žene koje kriju svoje pesme
kao mačke svoje mačiće
traže skrovito mesto da se omace
daleko od mačka i ostalih proždrljivaca.
Žene ližu svoje pesme dok ne progledaju
očima mačaka, risova, tigrova.
One ih čuvaju po podrumima i tavanima,
ispod ućebanih fotelja i u fiokama koje se ne vide,
zakamuflirane svakodnevnim oblicima,
istim dosadnim pokretima, ustaljenim frazama,
po starim kutijama, u nahtkasnama i šupama.
One ih njuškaju nežno
i jednu po jednu nameštaju, premeštaju
da budu što bliže toplini.
Milujući im mala vlažna tela
one ih kriju i od sebe samih
sve dok ne ispuste sopstveni mjauk,
dok ih ne napuste i ne odu
neznano kud.“

Ovu ću pesmu naučiti napamet. Antologija je dostupna ovde.

Peščanik.net, 25.08.2020.


The following two tabs change content below.
Svetlana Slapšak
Svetlana Slapšak, rođena u Beogradu 1948, gde je završila klasičnu gimnaziju i doktorirala na Odeljenju za antičke studije na Filozofskom fakultetu. Pasoš joj je bio oduzet 1968-73, 1975-76. i 1988-89. Zaposlena u Institutu za književnost i umetnost 1972-88. Predsednica Odbora za slobodu izražavanja UKS 1986-89, sastavila i izdala preko 50 peticija, među njima i za oslobađanje Adema Demaćija. Bila članica UJDI-ja. Preselila se u Ljubljanu 1991, gde je redovna profesorka za antropologiju antičkih svetova, studije roda i balkanologiju (2002-14), koordinatorka studijskih programa i dekanka na ISH (2004-14). Glavna urednica časopisa ProFemina od 1994. Umetnička direktorka Srpskog kulturnoga centra Danilo Kiš i direktorka Instituta za balkanske i sredozemne studije i kulturu u Ljubljani. Predložena, u grupi Hiljadu žena za mir, za Nobelovu nagradu za mir 2005. Napisala je i uredila preko 70 knjiga i zbornika, oko 400 studija, preko 1.500 eseja, nekoliko romana, libreto za operu Julka i Janez, putopise, drame; prevodi sa grčkog, novogrčkog, latinskog, francuskog, engleskog i slovenačkog. Neke od novijih knjiga: Za antropologijo antičnih svetov (2000), Ženske ikone XX veka (2001), Ženske ikone antičkog sveta (2006), Mala crna haljina: eseji o antropologiji i feminizmu (2007), Mikra theatrika (2011), Antička miturgija: žene (2013), Zelje in spolnost (2013), Leteći pilav (2014), Kuhinja z razgledom (2015), Ravnoteža (2016), Preživeti i uživati: iz antropologije hrane. Eseji i recepti (2016), Kupusara. Ogledi iz istorijske antropologije hrane i seksualnosti (2016), Škola za delikatne ljubavnike (2018), Muške ikone antičkog sveta (2018). Dobitnica nagrada Miloš Crnjanski za knjigu eseja 1990, American PEN Award 1993, Helsinki Watch Award 2000, Helen Award, Montreal 2001, nagrade Mirko Kovač za knjigu eseja 2015, nagrade Mira ženskog odbora PEN-a Slovenije 2016, Vitalove nagrade Zlatni suncokret 2017.
Svetlana Slapšak

Latest posts by Svetlana Slapšak (see all)