oglasna tabla na kojoj su izcepane plakate sa likom Vučića

Foto: Predrag Trokicić

Kada su mi 2015. ukrali auto, par prijatelja me je tešilo time da će se lopovi možda javiti i ponuditi mi otkup. Nisam verovao u to, jer ko bi se izlagao riziku da ukrade 5 godina staru fabiju, da kontaktira vlasnika i organizuje rizičnu primopredaju, kada je zarada veća ako se fabija iseče i proda u delovima.

I zaista, niko se nije javio sem dvojice inspektora, koji su me pitali kako je auto bio obezbeđen i onda mi ostavili broj telefona, da se javim „ako se nešto desi“.

Međutim, moji roditelji koji su opljačkani otprilike u isto vreme doživeli su iznenađenje. Dobili su pismo u kojem im se izražava zahvalnost zato što su stoički podneli četvorogodišnju pljačku u kojoj im je oteto nekoliko stotina hiljada dinara. Iznos približan vrednosti moje nesrećne fabije.

U čemu je razlika? Zašto su moji kradljivci bili plašljivi i stidljivi, a oni koji su pokrali moje roditelje toliko drski da im pošalju pismo. Ili neoprezni i lakomisleni da otkriju svoj identitet? Ili, pak, toliko bahati da poruče – evo, opljačkali smo vas i još želimo da vas ponizimo, da poverujete da ste nam vi sami dali novac?

Hajde da odbacimo zlobne tvrdnje da je auto-mafija povezana sa strukturama u državi i da ne bi mogla nesmetano da sprovodi logistički zahtevne operacije (nezapažen prolazak kroz guste mreže video nadzora, izvoženje automobila iz zemlje ili organizovanje centara za preradu: sečenje na delove, nalaženje podataka o vlasnicima kojima se nudi otkup) – kada bi delovala bez podrške iznutra. Bez toga, ostaje nam samo nekoliko običnih lopova.

A kako je mojim roditeljima otet novac? U njihovom slučaju bez sumnje se radilo o organizovanom poduhvatu, i to ne struktura povezanih sa državom, već upravo državnih struktura. Prvo je parlament usvojio zakon kojim je poštaru zabranjeno da im donese deo penzije. Nije, naime, zakonom izmenjen obračun penzija već je jednostavno odlučeno da im se deo penzije neće isplaćivati. Vlada je potom s njihovim novcem postupala slobodno, kao novi vlasnici moje fabije s njenim delovima – delila ga je bez skupštinske kontrole kroz budžetsku rezervu, isplaćivala posebne naknade pretorijancima koji bi se pobunili, trošila ga na tajne javne nabavke. Kao vrhunac, Ustavni sud je otimačini dao romantičnu notu odlukom koja je imala malo dodirnih tačaka sa pravom – odbacio je inicijativu za ocenu ustavnosti, uz obrazloženje u kojem se bavio time koliko ima penzionera kojima penzije nisu umanjene, da li „zaštićeni“ iznos od 25 hiljada dinara obezbeđuje staranje o ekonomskoj sigurnosti penzionera „u realnim ekonomskim prilikama“, kakvo je stanje u budžetu.

Četiri godine kasnije, moji roditelji su dobili pismo od predsednika vladajuće partije, čiji sadržaj nanetu materijalnu štetu upotpunjuje duševnom boli zbog bahatosti otimača sa dva lica – državnog i stranačkog. Poručuje im, valjda, da je uzimala država, ali da partija saoseća, da je „strašno“ doba prošlo, da počinje zlatni period. I šta još poručuje između redova? Da partija lično poznaje svakog penzionera, da ima njegovu adresu, da misli na njega, brine o njemu, da i on treba da misli na partiju kada za to dođe vreme.

I dok su moji lopovi posle krađe navukli masku za zavarivanje, zatvorili se u neku garažu i posvetili rasturanju fabije, oni koji rasturaju državu bez maske u po bela dana, nisu se ustručavali da još jednom otvoreno pokažu da ne haju za zakone. Pisali su svim penzionerima. Što bi moglo da znači da imaju bazu sa podacima o svim građanima koji su u penziji. A te podatke nisu našli u malim oglasima, negde između masaže za gospodu i polovnih delova za fabiju.

Proteklih meseci bezuspešno sam pokušavao da utvrdim kako je SNS došao do podataka o mobilnim telefonima građana koje su zvali u predizbornoj kampanji. Nisam uspeo. Poverenik se tada zadržao na saopštenju, ali je ovoga puta pokrenuo postupak nadzora. Ne bih se kladio da će rezultat biti drugačiji od mog preganjanja sa SNS-om i Telekomom. Ili od policijske potrage za mojom fabijom. Ali važno je da pokušavamo i pokazujemo da se ne mirimo sa zadatim stanjem stvari.

Autor je novinar iz Beograda i saradnik Transparentnosti Srbija.

Peščanik.net, 19.11.2018.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Pismo

Ljubodrag Stojadinović – Dragi moj predsedniče

Nadežda Milenković – Izbaci uljeza

Vesna Rakić-Vodinelić – Evropski sud i penzije

Sofija Mandić – Ustani i odbrani se!

Sofija Mandić – Nema mira za građane Srbije


The following two tabs change content below.
Zlatko Minić
Zlatko Minić, novinar zarobljen u telu mašinskog inženjera. Novinarstvom počeo da se bavi na Radio Indexu, najduže se zadržao u Beti, gde je dužio resor borbe protiv korupcije. To ga je kao predstavnika novinarskih udruženja odvelo u Odbor Agencije za borbu protiv korupcije 2009, a potom u Transparentnost Srbija. Voli sve što vole mašinci koji se bave novinarstvom u organizacijama civilnog društva: javna preduzeća, izborne kampanje, posebno funkcionerske, transparentnost lokalne samouprave. Analizirao brojne propise i (loše) prakse, učestvovao u izradi više antikorupcijskih (loše primenjenih) akata, radio kao konsultant, trener. Koautor nekoliko knjiga i publikacija o temama koje su zanimljive samo grupi ljudi koje sve lično poznaje: „Rečnik korupcije“ (sa prof. Č. Čupićem), „Politički uticaj na javna preduzeća i medije“ (sa N. Nenadićem), „Funkcionerska kampanja kao vid zloupotrebe javnih resursa“ (sa N. Nenadićem) i „Pod lupom – prva petoletka“ (sa N. Nenadićem, izbor tekstova sa stranice Pod lupom na sajtu Transparentnost Srbija, čiji je urednik).
Zlatko Minić

Latest posts by Zlatko Minić (see all)