pas ispred table sa umrlicama

Foto: Predrag Trokicić

Uživam u iščekivanju bilo kakvog, bilo čijeg pisma. Zavirujem u sanduče tri puta dnevno, dogodi se da i noću, pri slabom hodničkom svetlu, otključam moje već otključano, razvaljeno sanduče za poštu. Ništa, prazno.

Još me drži snažna nostalgija za pismima, ja sam dete vremena u kome su induktorski telefoni sa ručicama i motalicama bili poslednja misao tehnike. Pisma su nosila u sebi neizrecive tajne, posebno devojačka. Pisma iz vojske su već u antologijama; Dragi moji, ja sam dobro, što i vama želim. Valjao bi mi neki dinar, bar za pivo i napolitanke.

Danas ova deca žive bez pisama, skoro i da ne znaju šta je to. Pišu sažete poruke uz pomoć manje ili više pametnih naprava, i to se ne čeka nego iščekuje, stigne iste sekunde kad se pošalje. Niko da uzme plajvaz, zapljune i zalepi marku, napiše adresu i poštanski broj. Ili bar pošalje čestitku: „Neka i u Novoj godini srce moje i tvoje u ljubavi stoje!“.

Ne, čak ni to. Nedaroviti prigodni pesnici sastavili su nepodnošljivo loše stihove sa rimom po ukusu jedva pismenog sveta, i dele kome stignu za zimske praznike. I svi dobijaju isto, prazno i priglupo, poruke bez duše i uma.

Moje sanduče prima u sebe račune, opomene, pretnje pred utuženje ako do tog i tog datuma…, neku reklamnu poruku, ili radnu ponudu „jeftinog vodoinstalatera“ koji obavlja i sve kućne popravke. Dostavljač najveće pice u gradu. Dolazak besplatan.

Izgubivši svaku nadu, prekjuče sam otvorio oguljena vratanca već opisanog sandučeta. Kad tamo… ljudi, stiglo mi je pismo! Gledam nije li greška, ko bi meni pisao, deca i najstarija unuka imaju sprave za neposrednu pisanu komunikaciju. Proveravam, konsultujem i ličnu. Jeste brate, ja sam. Nervoznim prstima cepam omotnicu, oslobađam sadržaj bele koverte, ulažem sve svoje emotivne snage nadajući se osveženom sećanju neke ljubavi, ma koliko stara bila. Kad, nećete verovati! Predsednik lično. Meni lično. Na dnu pisma potpis i paraf. Jeste, on je, dvojice takvih nema.

Tu on meni osobno zahvaljuje na „strpljenju, odgovornosti, poštovanju i ljubavi…“ Dakle, eto meni emotivnog sloma, predsednik mi zahvaljuje na ljubavi. Da li je iz mojih tekstova u Peščaniku razumeo da ga volim?

Onda mi predsednik lepo objašnjava da smo imali mnogo, ali smo zbog prethodne vlasti mogli sve da proćerdamo. Ali je on (tako kaže) računao na ljubav i posvećenost, spremnost na žrtve i teška odricanja. A to je omogućilo moju budućnost, a i moje dece. Pa kaže da sam, za razliku od nekih, pokazao mudrost, pamet i odlučnost. Pa kaže da je Srbija bila na kolenima, ali sam je ja nekako podigao na lepe noge, i obaveštava me da je Srbija zahvaljujući meni izašla iz krize, i da će mi i dalje podnositi svoj smeran izveštaj o svemu šta sve radi da mi bude i bolje nego što jeste. I da ću biti pod njegovom milošću, i da mi više neće uzimati pare iz džepa. Nego će me, kad se ima, nagrađivati za ljubav i pregnuća, za moju krotkost i pristajanje.

Zato što sam sve to učinio bez prisile i rezerve, da bih posrnulu zemlju vozdigao kako više ne bi morala da mi uzima penziju, jer je to učinila samo da bi mi je ponovo dala.

Na kraju izrazi poštovanja, ime i prezime, paraf, pismo je važeće bez pečata.

Bio sam dirnut, malo uzdrman grižom savesti. Šta sam sve na ovom mestu napisao o našem predsedniku koji me je sa toliko ljubavi žrtvovao za moje dobro. Dopao mi se i njegov stil pisanja, prisan i neposredan. Nije vikao na mene, nigde ne piše da sam hulja, lopov, neradnik, niti da pijem kapućino. Više, naime volim pivo, i to predsednik svakako zna. Svašta sam o tom čoveku posebnog kova ovde napisao. Kajem se što se ne kajem zbog toga!

Zna da sam pare koje su mi od penzije ukradene davao dobrovoljno, sa velikim požrtvovanjem, i bez rezerve. Psovao jesam, nazivao ga razbojnikom jesam. Njegovo ophođenje proglašavao neuračunljivim. Ali, otkud sam mogao da znam da je zaista takav?

Držim za sebe da sam pristojan čovek. Osupnut ovolikom ličnom pažnjom sa najvišeg mesta, odlučio sam da predsedniku odgovorim na njegovo potresno pismo. Znam da čovek nema mnogo vremena, valja mu da sastavi milione dopisa, pa ću pisati sažeto i kratko. Dakle, stavljam vam na raspolaganje tekst moga pisma, pri manje-više čistoj svesti.

Dragi moj predsedniče,

Dete sam Titovih vremena. Mi smo njemu pisali, a on nama nije. Tito nije znao da ja postojim, a vi znate. Tito nije dozvolio da se žrtvujem za državu, a vi jeste. Doduše, tada sam bio pionir. Drug Tito je voleo pionire, a vi mrzite penzionere.

Pre vašeg pisma, možda sam imao pogrešnu predstavu o vama: bahat, neumeren, vlastoljubiv, nepredvidiv. Grešan ja, tako sam i pisao, dok ste vi trpeli moju ljutnju i žrtvu koju sam vam priuštio iz ljubavi za državu koju su pokrali oni koji su na vašem mestu bili pre vas. Bio sam u zabludi. Vaša je dobrota bila daleko veća nego što se može podneti.

Ali, predsedniče, brate, kako ste mene odabrali za žrtvu? Zato što sam imao više od drugih? Zato što je Mišković nevin, Kosmajac neuhvatljiv, vaš brat nezaposlen? Zato što najbogatiji Srbi, gradeći Srbiju nisu stigli da plaćaju poreze? Zato što babe i dede ne mogu da se brane? Zato što ste smatrali da moje tri unuke imaju previše igračaka i odeće! Od svake sam uzeo ponešto, kojoj trotinet, kojoj jaknu, kojoj zvečku, kojoj lego, sve za spas Srbije. Rekle su da se teška srca odriču, ali ako je za spas, veruju svome dedi. Rekao sam da jeste, za spas, da je to naša žrtva, moja i njihova, od malih nogu ih učim kakva im je deda budala, i bio sam u pravu. U vašem pismu to lepo stoji.

Računali ste na našu ljubav i posvećenost. Voleli smo vas onoliko koliko ste vi mrzeli nas. Mržnja je nedeljiva a ljubav jeste, sa vama penzije nam nisu bile ni potrebne.

Ovo pismo završavam po ovlašćenju svih onih koji nisu dočekali vaše pismo. Eto, nisu više ovde, otišli su, njihova je žrtva bila konačna i potpuna. Rekli su mi, ako bar ti dočekaš pismo ljubavi i zahvalnosti predsednika, otpiši mu, kaži koju reč i za nas i mi smo to učinili požrtvovano i doživotno, bez rezerve. Da ne zaboravi da smo dali. Baš sve što smo imali.

I prenesi mu da ga volimo, ima ljubavi i na ovoj strani, neka svrati slobodno. Nemamo sindikate, ne okupljamo se, ne bunimo se, ništa nam ne treba.

Ovom rečenicom, dragi moj predsedniče, završavam otpisivanje vama, te spasih svoju dušu da je ne predam đavolu. A njihove morate vi, sve su one na vašem računu.

Peščanik.net, 19.11.2018.

Srodni linkovi:

Vesna Rakić-Vodinelić – Pismo

Zlatko Minić – Ko laže…

Nadežda Milenković – Izbaci uljeza


The following two tabs change content below.
Ljubodrag Stojadinović (1947, Niš), gde se školovao do velike mature u gimnaziji „Svetozar Marković“. Studirao u Skoplju, i magistrirao na Institutu za sociološka i političko pravna istraživanja, odsek za masovne komunikacije i informisanje u globalnom društvu (Univerzitet Kiril i Metodi 1987). Završio visoke vojne škole i službovao u mnogim garnizonima bivše Jugoslavije, kao profesionalni oficir. Zbog javnog sukoba sa političkim i vojnim vrhom tadašnjeg oblika Jugoslavije, i radikalskim liderima i zbog delikta mišljenja – odlukom vojnodisciplinskog suda od 1. marta 1995. kažnjen gubitkom službe u činu pukovnika. Bio je komentator i urednik u Narodnoj Armiji, Ošišanom ježu, Glasu javnosti, NIN-u i Politici. Objavljivao priče i književne eseje u Beogradskom književnom časopisu, Poljima i Gradini. Dobitnik više novinarskih nagrada, i nagrada za književno stvaralaštvo, i učesnik u više književnih projekata. Nosilac je najvišeg srpskog odlikovanja za satiru, Zlatni jež. Zastupljen u više domaćih i stranih antologija kratkih i satiričnih priča. Prevođen na više jezika. Objavio: Klavir pun čvaraka, Nojev izbor, Više od igre (zbirke satiričnih priča); Muzej starih cokula (zbirka vojničkih priča); Film, Krivolak i Lakši oblik smrti (romani); Ratko Mladić: Između mita i Haga, Život posle kraja, General sunce (publicističke knjige); Jana na Zvezdari (priče za decu); Masovno komuniciranje, izvori i recipijenti dezinformacije u globalnom sistemu (zbirka tekstova o komunikacijama). Zastupljen u Enciklopediji Niša, tom za kulturu (književnost). Za Peščanik piše od 2016. godine. U decembru 2021. izbor tih tekstova je objavljen u knjizi „Oči slepog vođe“.

Latest posts by Ljubodrag Stojadinović (see all)