Cene i politika

Ukoliko zemlja ne može da utiče na cene u spoljnoj trgovini, mala je, a sa stanovišta privredne politike ceni da bi imala koristi od slobodne trgovine sa svetom, ona i dalje može da ima sopstvene ciljeve i nije lišena sredstava da ih ostvari. Uslovi, međutim, pod kojima je ta politička samostalnost u privrednim stvarima dostupna su dosta strogi. Svode se na monetarnu suverenost u režimu fleksibilnog kursa. Tada je moguće da monetarne vlasti ciljaju stopu inflacije koja im odgovara. A to, opet, omogućava odgovarajuću koordinaciju sa fiskalnom politikom.

Jedan primer za to jeste Češka. Mada se može raspravljati o tome koliko je privredna politika koju je ova zemlja vodila bila usklađena sa onom koja bi se mogla smatrati najboljom, uslovi za monetarnu, pa tako i fiskalnu samostalnost su uglavnom zadovoljeni, pre svega, uprošćeno govoreći, zato što je nivo novčane supstitucije, dakle korišćenja stranog novca, veoma nizak, praktično zanemarljiv. Uz fleksibilni kurs, češke privredne vlasti mogu, ako smatraju korisnim, da se rukovode politikom ciljane inflacije, što zaista i jeste monetarni režim u toj zemlji od vremena kada je krahirao režim fiksnog kursa u drugoj polovini devedesetih godina prošloga veka. I, kao što je poznato, Češka ne pokazuje neku veliku zainteresovanost da krunu zameni evrom.

Šta, međutim, ako je stepen novčane supstitucije značajan? Pre svega, zašto do nje dolazi? U osnovi zbog nepoverenja u centralnu banku. Uzmimo slučaj Hrvatske. Inflatorna kretanja u toj su zemlji usklađena sa onima u zoni nemačke marke ili evra već gotovo dve decenije, no štednja i krediti su uglavnom u stranom novcu ili su indeksirani, ponajviše, u evrima. Može se raspravljati, kao što se i čini, da li je evroizacija posledica praktično fiksnog kursa ili je ovaj posledica korišćenja evra u finansijskim i trgovačkim poslovima. Svejedno, ruke privrednih vlasti su u velikoj meri vezane. Ukoliko se smatra da prelazak na režim fleksibilnog kursa i ciljane inflacije nije ostvariv ili poželjan, ostaje usaglašavanje fiskalne i drugih politika, pre svega politike unutrašnje trgovine i privredne regulacije, kako bi se obezbedila cenovna konkurentnost. Drukčije rečeno, ako je uticaj na cene u spoljnoj trgovini mali ili ga nema, nema ni samostalnosti u privrednoj politici.

Ovo je, praktično, stanje stvari u svim balkanskim privredama, nezavisno od toga koliki je stepen njihove formalne, ugovorne integrisanosti sa privredama evro zone ili Evropske unije. Mada postoje neke delimične mogućnosti vođenja samostalne monetarne i fiskalne politike, sve dok nema potpune indeksacije plata i drugih dohodaka, one su ograničene usled njihovog rđavog korišćenja. Naime, praktično sve balkanske zemlje imaju visoke ili veoma visoke deficite u razmeni sa inostranstvom i, posledično, značajne strane dugove, usled čega moraju da vode računa o cenovnoj konkurentosti kako bi obezbedile kakvu-takvu održivost spoljnih obaveza. Usled čega, nema mnogo prostora ni za valjan režim fleksibilnog kursa, niti za politiku ciljane inflacije, a ni za neku trajniju samostalnost u fiskalnoj i politici regulisanja privrede.

U kojoj meri bi se to moglo promeniti trgovačkom politikom? Eventualno povećanje carinske zaštite ili, simetrično, povećanje izvoznih stimulacija, ne bi imali neko pozitivno dejstvo, budući da su mogućnosti uticanja na cene u spoljnoj trgovini veoma ograničene. Druge mere trgovačke politike mogu da povećaju privlačnost domaćeg tržišta, ali ne obezbeđuju inostranu konkurentnost. Uostalom ako se tome teži, devalvacija je i brže i bolje rešenje, ali je problem u tome što je uspostavljen sistem usklađivanja dohodaka i finansijskih obaveza zasnovan na indeksaciji upravo zato da bi se oduzela mogućnost privrednim vlastima da uspešno manipulišu kursem. Primer za to je Srbija, jer je ustaljena politika manipulisanja kursem imala za posledicu i trajno višu stopu inflacije i visok deficit u spoljnoj trgovini i nisku zaposlenost. Tako da ne bi trebalo previše očekivati od trgovačke i monetarne politike.

Da li bi pomogla veća diversifikacija trgovine, dakle povećano prisustvo na trećim tržištima i manja specijalizacija u izvozu? Ovo prvo ne bi, jer mala privreda i dalje ne može da utiče na cene u svetskoj trgovini. Ovo drugo bi svakako bilo poželjno, ali to podrazumeva značajan porast proizvodnje u sektoru gde diversifikovanost proizvodnje igra veliku ulogu, a to je industrija (i usluge sa visokim udelom znanja i visoko kvalifikovanog rada). Problem balkanskih privreda je, međutim, u tome što su izgubile komparativne prednosti u ovim dvema sektorima. A političkih instrumenata za promenu jedva da ima.

U takozvanoj novoj teoriji rasta, jedan način da se postigne, recimo, industrijalizacija jeste da se zemlja integriše sa industrijalizovanim privredama, sa ciljem da preuzme njihove komparativne prednosti. To je uglavnom ono što su učinile zemlje srednje Evrope. To ne mora da bude korisno zemljama koje imaju neke, kako se to kaže, značajne asimetričnosti – recimo proizvodnju nafte, kao Norveška, ili globalizovan bankarski sistem, kao Švajcarska, a donekle i Velika Britanija. Ukoliko zadovoljavaju uslove da mogu da vode samostalnu privrednu politiku, one mogu da se oslanjaju na slobodnu trgovinu, ali i da se prilagođavaju asimetričnim promenama.

Ali zemlje koje ne zadovoljavaju uslove za vođenje samostalne privredne politike, a ne mogu da utiču na cene u spoljnoj razmeni, i teže da se industrijalizuju, trebalo bi da teže integraciji sa onim zemljama koje imaju komparativne prednosti u industriji. Čime postižu i veću prisutnost na drugim tržištima, usled cenovne konkurentnosti, a i mogućnost vođenja samostalnije privredne politike.

Novi magazin, 07.01.2013.


Mi i oni

Raspoloženje nikako nije dobro, koja god balkanska zemlja da se poseti. Razlika u odnosu na druga vremena kada su ove zemlje bile u krizi, političkoj ili privrednoj, jeste u razlogu i predmetu nezadovoljstva. U ranija vremena, predmet kritike je bio sistem, koji nije bio demokratski, nije bio zasnovan na vladavini prava i u kojem je privreda bila, više ili manje, etatistička, dakle netržišna ili neliberalna. Imajući u vidu ove karakteristike, alternativa je bila očigledna. Uz to, nastajala je i širila se zajednica evropskih država sa otvorenim granicama, zajedničkim tržištem, stabilnim demokratijama, zasnovana na vladavini prava. Nezadovoljstvo je, dakle, bilo upereno protiv domaće ili strane vlasti, koja je, verovalo se, stojala na putu društvenog napretka. Otuda, politika mi ili oni.

Danas je možda slično političko raspoloženje u Sloveniji ili Grčkoj, ali nije u drugim zemljama. U mnogima od njih politička i druga elita traži krivce u inostranstvu, slično kao što su to činile komunističke i socijalističke vlasti. No, ako je ceniti po raspoloženju na ulici, da se tako izrazim, kritika je sada uglavnom upravljena ne na njih, nego na nas. Ranije se pojedinac osećao delom većine, koja trpi jednu ili drugu vrstu prisile, utoliko veće i teže ukoliko je bila institucionalizovana, a ne diktatorska ili svojevoljna. Sada preovlađuje osećaj nemoći, jer je svako pojedinačno ograničen većinom, gde je najveći problem upravo nedostatak ustanova na koje bi ljudi mogli da se oslone.

Može li to na dobro da izađe? U ovom času, izgledi nisu veliki. Da bi se videlo zbog čega, uzmimo poređenje sa Sjedinjenim državama. Na jednoj strani su oni koji smatraju da je reč o sukobu između obične Amerike i Vašingtona. Glavni grad je sinonim za otuđenu birokratiju koja je jedino zainteresovana da uvećava svoju moć stalno rastućom potrošnjom i neprestanom proizvodnjom sve novijih i sve besmislenijih propisa. Interesi običnih Amerikanaca ih uopšte ne zanimaju, već se samo staraju, kada se uopšte o nečemu staraju, za sopstvene interese, koji su, imajući u vidu da je reč o predstavnicima i službama koji bi trebalo da rade za narod, suprotstavljeni javnom interesu.

Na drugoj su strani oni koji smatraju da je reč o dalekosežnom sporu između konzervativne (liberalne, u evropskom smislu) i liberalne (socijalističke, u evropskom smislu) ideologije, dakle o tome kako bi trebalo da izgleda američko društvo i država. Da li će biti zasnovani na, uprošćeno govoreći, individualnoj odgovornosti ili na zavisnosti od paternalističke države. Naravno, oni koji se ne slažu sa ovakvom karakterizacijom spora smatraju da je zapravo reč o izboru između efikasne države i socijalne i privredne nesigurnosti, ali postoji saglasnost o dubini i snazi ideološkog spora.

U Evropskoj uniji je stanje drukčije, pre svega zato što je ona uspešno neutralisala tradicionalne ideološke sporove, a sada su neslaganja među državama članicama potisnule raniji oblik evroskepticizma koji je bio između nas, građana i država, i Brisela, koji je bio opisivan manje-više isto kao onaj između obične Amerike i Vašingtona. To je ta opasnost koja postoji u Evropi, ali ne i u Americi – mi i oni, u Evropi, to su moja i tvoja nacija. Otprilike onako kako se taj animozitet razvio, ako ga nije uvek bilo, u Jugoslaviji.

Unutar pojedinih država, taj sukob između nas i njih postoji, ali samo u nekim zemljama, onima posebno pogođenima krizom, i on prevazilazi uobičajeni politički, demokratski spor između različitih partija. U Grčkoj i još nekim zemljama reč je o sukobu između nas i političke elite, bez obzira na partijsku pripadnost. No, u većini balkanskih zemalja taj sukob nije ključan. I dalje, naravno, tinjaju međunacionalni sukobi, ali se ne bi moglo reći da su oni, bar za sada, od odlučujućeg značaja. A isto važi i za sve one ideološke napore koje ulažu oni koji bi odgovornost da prebace na strance i na domaće izdajnike. Demokratija je na Balkanu mlada, ali toliko se bar ukorenila da se odgovornost ne može prebaciti na, kako se komunisti govorili, imperijalističke sile i ideološke otpadnike, disidente takoreći.

U ovom času, balkanskom političkom atmosferom dominira nezadovoljstvo sobom, sopstvenim sposobnostima, ne samo političkim već, da se tako izrazim, sveukupnim. Ideoloških sporova zapravo i nema. Ukoliko se nekako dođe do onih koji su za stanje odgovorni, mogao bi možda da se uspostavi sukob između nas i njih, gde su ovi drugi naši, koji je ključan za razvoj demokratije.

Novi magazin, 13.01.2013.

 
Peščanik.net, 18.01.2013.