Ovih dana je ta tako tajnovita i već duže vreme glavna tema ruske javne politike „Ko će biti novi predsenik – Putin ili Medvedev?“, iz jednog veoma prostog razloga lišena svakog smisla: da zauzmu mesto prvog čoveka u državi, ni jedan ni drugi niti žele, niti bilo ko od njih dvojice namerava da to učini. A kako to!? Zar će sve proći bez „izborne intrige“? Prilikom svog nastupa u Skolkovu, Medvedev je na ovo pitanje iskreno i pošteno odgovorio: „Politika se ne svodi samo na šou. Postoje još i neki „tehnološki“ aspekti koji ne dozvoljavaju da se odluke objavljuju pre vremena. Strpite se malo. Uskoro ćete sve saznati“.
Koji li su to „tehnološki“ aspekti? Tokom dva predsednička mandata Putina, zavisnost ruske ekonomije od zapadne, zahvaljujući njegovom „efikasnom menadžentu“ je po svim pokazateljima nadmašila sve kritične veličine. Pod brendom „energetska imperija“, Rusija je u punom smislu te reči postala sirovniski dodatak Zapada. Svi ti „severni tokovi“ koji lukavo obilaze sve bivše sovjetske republike, svedoče samo o jednom: Kremlj žuri da što više, i što skuplje proda maksimalne količine sirovina na Zapad. Dok još hoće da kupuju. Zbog otežanog usaglašavanja cena, u Rusiji su počele da se beleže nestašice benzina, i one se polako kotrljaju ka Moskvi (prema nekim vestima kriza snabdevanja je već stigla i u Moskvu), no za vladajući oligarhat je domaća potrošnja zadnja rupa na svirali. Pretvaranje sirovinskih rezervi Rusije u konvertabilni novac je njihova glavna briga.
U međuvremenu, problemi kao što su ozbiljne teškoće koje SAD imaju zbog svog ogromnog državnog duga, opšta kriza „evrozone“ i sve uočljivije dalje produbljivanje ekonomske krize svetskih razmera, rusku elitu dodatno stavljaju u sve teži položaj. Budući da je čvrsto vezana za zapadnu ekonomiju i njihov, zapadni novac, ruska elita nema mogućnosti da samostalno vodi svoju igru. Problemi Zapada neizbežno postaju i problemi Rusije. Drugim rečima, kao dodatak masi svojih nerešenih problema, na Rusiju padaju još i oni problemi s kojima se Zapad suočava. I jedino što u ovoj situaciji ruska elita može da učini je da igra neke svoje sitne igre na repu svetskih događaja. Sva inicijativa – i politička, i ekonomska – nalazi se u rukama velikih globalnih igrača, a u koju vrstu igre će oni uplesti rusku vladajuću klasu, ostaje nam jedino da nagađamo. Rečju, nastupajuće godine opšte globalne destabilizacije kriju u sebi veliki broj opasnosti, a u takvoj situaciji biti predsednik Rusije postaje izuzetno riskantno. Tokom prošlih godina se ni Putin ni Medvedev nisu pokazali kao ljudi koji bi umeli da preuzmu političku odgovornost za budućnost zemlje, a novi predsednik će, radi zaštite Rusije od budućih velikih političkih udara na svetskoj političkoj sceni, između ostalog morati na sebe da uzme i nimalo laku, i uz to dosta nezahvalnu, ulogu „gromobrana“.
Uoči krize 2008, Putin i Medvedev su, kao glavni junaci na najvišoj političkoj sceni Rusije, odigrali predstavu „naslednik“. Smišljena je politička konstrukcija zvana „tandem“, a smisao čitave operacije je bio u tome da se podeli odgovornost među „tandemokratima“. Sredstva masovnog informisanja su neprestano zbunjivala publiku pitanjima koji je od dva „cara“ glavniji, koji od njih dvojice koja pitanja rešava i tome slično. Tako je u tom beskonačnom sporenju tema odgovornosti za ono što se u zemlji događa odgurnuta u zadnji plan, što se zapravo i želelo postići. Osim toga, konstrukcija zvana „tandem“ je u značajnoj meri oslabila discipilinu unutar državnog aparata (uzgred, ona je i bez „tandema“ već bila dovoljno slaba), pretvorivši onu već od ranije znanu prostu pljačku državnog budžeta u svojevrsno takmičenje birokratskih timova Pitina i Medvedeva, u oštro ali sportsko nadmetanje u disciplini kome će više para dopasti na račun „modernizacije“ Rusije. Zato je korupcija tokom godina vladavine „tandema“ višestruko porasla, a budžet je, čak i pored visokih cena nafte, na nekoliko godina unapred postao deficitaran.
Istovremeno, poslednjih meseci se u svetu beleži sasvim obratna tendencija i globalna ekonomija stupa u epohu skraćivanja državnih rashoda. Američki „Bankrot šou“ je zapravo jasan signal svim velikim igračima da je s politikom „dolivanja“ novca u svetsku ekonomiju definitivno završeno. Pokazalo se da teorija izlaska iz krize putem naduvavanja državnih rashoda i stimulisanja potrošnje nije opravdala očekivanja, tako da na dnevni red stupa „plan B“. Na pragu smo ekonomije nepopularnih reformi, privatizacije državne imovine, skraćivanja državnog aparata i tome sličnom.
Saglasno novoj orijentaciji svetske ekonomije, ruska vladajuća klasa će morati da promeni svoju taktiku. Treba se hitno ratosiljati balasta malih i srednjih korupcionera, odnosno nižeg i srednjeg, ali zato ništa manje gladnog ešalona činovništva, koji se tako alavo i istovremeno mazno prikačio na državnu sisu, no za koji više nema dovoljno sredstava u budžetu. Zato je vlast sopstvenim rukama počela da uništava vladajuću partiju „Jedinstvena Rusija“, političku stranku koja je pod svoje okrilje prigrlila bezmalo čitavu korupcionašku klasu Rusije. Pošto u političkom sistemu ona zauzima sasvim periferno mesto, mala korupcionaška partija „Pravedna Rusija“ je bez ikakvih problema već skinuta s bilansa, dok će otpis „Jedinstvene Rusije“ morati da se vrši primenom nešto složenije tehnologije:
– organizacijom sudskih procesa protiv pojedinih članova partije nižeg i srednjeg ešalona;
– zamenom čitavog gubernatorskog korpusa jer su zapravo gubernatori ti koji rukovode regionalnim odeljenjima partije. Novi kadrovi će efikasnije izvršavati zadatak rušenja partije nego stari;
– osnivanjem „Narodnog fronta“ pod čije okrilje će se skloniti kadrovi za koje nije predviđeno da budu „očišćeni“;
– osnivanjm i promocijom partije „Pravedna stvar“ (Правое дело; prvo značenje ruske reči правый je u stvari desni, u politici – desnica), političke stranke koja će delati pod znakom ekonomskog liberalizma i kao alternativa birokratskom nasilju;
– antipropagandom usmerenom protiv partije „Jedinstvena Rusija“ kao „partije lopova i varalica“ itd.
Pošto će u opisu poslova budućeg predsednika jedno od glavnih mesta biti sprovođenje nepopularnih reformi i skraćivanje spiska socijalnih programa, na toj dužnosti će sve te razne egzibicije s najrazličitijim vrstama populističkih propagandnih trikova biti veoma otežane. A za Putina je to apsolutno neprihvatljivo. Za Putina je osnovni uslov opstanka u visokoj politici bila i ostala baš ta, populističkim sredstvima stvorena popularnost u „širokim narodnim masama“.
Reklo bi se, nema nam druge: u sledećem mandatu će predsednik Rusije biti Medvedev, a Putin će, kao i dosada, čvrsto sedeti na mestima premijer-ministra i „nacionalnog lidera“ zemlje. No „tehnološki“ aspekti izborne kampanje neizostavno zahtevaju zamenu političkih parola, jer bi prosto ponavljanje dosadašnjih buduće predsedničke izbore učinilo potpuno besmislenim. Osnivač socijalne psihologije, istraživač problema psihologije masa i pisac poznate knjige „Psihologija gomile“ Gustav Le Bon je 1895. pisao sledeće: „Osnovna obaveza ljudi koji su u državnoj vlasti mora biti imenovanje i preimenovanje, popularnim ili neutralnim imenima, svih onih stvari koje nazvane pređašnjim imenima gomila više nema nameru da sluša“. Osim toga, Medvedev je tokom svog predsednikovanja znatno učvrstio svoje pozicije u državnom aparatu, tako da niko ne može garantovati da on u svom drugom po redu predsedničkom mandatu u odnosu na Putina neće sprovoditi kudikamo ambiciozniju politiku od dosadašnje.
Iz svega što je rečeno proizilazi da je prosto nephodan novi, takođe dirigovani predsednik, koji će na sebe preuzeti teret nepopularnih reformi i skoro sasvim izvesnog narodnog nezadovoljstva. Pri čemu to mora biti ličnost koja dosada nije učestvovala u, ponekad inače veoma burnim, događajima kojima obiluje savremena ruska politička estrada. I kao i obično, probna vožnja nove ideje poverena je Vladimiru Žirinovskom. Kako su nas skoro obavestili putem sredstava javnog informisanja „Žirinovski je sasvim siguran u to da Rusija prosto žudi da vidi nova lica u državnoj vlasti i da zato ni Putin, ni Medvedev ne treba da budu birani za sledećeg predsednika države. Po rečima lidera LDPR, bilo bi idealno da na sledećim parlamentarnim izborima vladajuća stranka „Jedinstvena Rusija“ osvoji ne više od 40 procenata poslaničkih mesta u državnoj Dumi“.
Dakle, na političkoj areni treba da se pojavi nova politička figura, a partiji „Jedinstvena Rusija“ sleduje da podeli svoj paket političkih akcija na dva dela i da jedan deo ustupi drugoj partiji vlasti. Ta nova „figura“ ruske političke scene je već najavljena, i njegovo ime je Mihail Prohorov. Prohorov nema ni političko iskustvo, ni svoj politički tim i to ga čini lako upravljivim. Osim toga, Prohorov je po svom izgledu veoma prigodan za reklamnu kampanju. Mlad, izuzetno visok, sa stasom sportiste i likom uspešnog čoveka srećne ruke, Prohorov će u ulozi „ruskog Džems Bonda“ lako zameniti već pomalo odrtavelog onižeg Putina. Njegovo neiskustvo u političkim poslovima i entuzijastični idealizam koji često prati početničku neumešnost, samo će pojačati njegovu ubedljivost, a njegovim naporima dati veću verodostojnost. A Prohorov će pred sobom imati sledeći zadatak: Sistem treba spasavati tako što će mu se donekle promeniti forma, i tako što će se predložiti novo, privlačnije pakovanje.
Ključni značaj u Sistemu imaće mesto premijer-ministra. On će između ostalog biti zadužen da strogo vodi računa o finansijskim tokovima i da budnim okom kontroliše sve pripadnike raznih „službi bezbednosti“. Naime, u vezi s već donetom odlukom o realizaciji programa „Velika privatizacija“, ova, i dosada veoma visoka i važna državna dužnost, dobiće još više na značaju. Programom je predviđeno da se tako ključni elementi savremenog ruskog „državnog kapitalizma“ kao što su Rosneft, Vneštorgbanka (VTB), Rusgidro, Rostehnoligiji i druge velike kompanije predaju u privatne ruke. Takvi su zahtevi „vašingonskog obkoma“ (još u sovjetsko vreme su američki establišment u žargonu zvali „vašingtonski oblasni komitet“), koji je svu svoju zastrašujuću silu nedavno prodemonstrirao pretnjom prestanka plaćanja dugova SAD-u. A zemlje s visokim udelom državne svojine u svojim ekonomijama, nažalost očekuje nemila sudbina Grčke. U međuvremenu nam Nezavisna gazeta saopštava sledeće: „Može se dogoditi da će rublja morati da devalvira mnogo ranije nego što predstavnici naše vlade to očekuju. Tokom 2011. uvoz u Rusiju raste ubrzanim tempom i već je za preko 40 posto premašio ukupnu sumu uvezenih roba i usluga u istom periodu prošle godine. Prema poslednjim podacima Ministarstva za razvoj ekonomije i iz njihovog izveštaja o ekonomskoj situaciji u zemlji sledi da je u prvih pet meseci ove godine uvoz porastao za celih 49 posto. Po mišljenju nezavisnih eksperata, zbog ovakve ekonomske situacije se lako može desiti da Rusija već kroz deset meseci naglo sklizne u sferu intenzivnog devalvacionog pritiska. U najboljem slučaju, čak i ako ostanu ovako visoke cene nafte, Rusiju čeka devalvacija rublje s tempom od 10–15 posto godišnje“.
Modernizaciju Rusije i predstojeći program privatizacije, uvezali su u jedan paket mera i američki analitičari iz kompanije Strafor (Strategic Forecasting, Inc.). Oni su ovaj program nazvali “najvećom privatizacijom na svetu”. Predsednik SAD Barak Obama je pohvalio Putina zbog njegove privrženosti idejama “resetovanja” i pozvao sve zainteresovane učesnike da obrate pažnju i pomognu ostvarenju što tešnje ekonomske saradnje između SAD i Rusije. U prevodu sa birokratskog na običan jezik to znači da američki kapital želi svoj deo u ruskim kompanijama. Ova zaista gigantska preraspodela ekonomske osnove režima neizbežno će za sobom povući i perestrojku političkog sistema.
Predstojeći predsednički izbori neće biti politički događaj koji će odrediti dizajn budućeg, “modernizovanog” Sistema. Budući da fotelja budućeg premijer-ministra bez dvojbe mora biti dodeljena Putinu, obnovljeni Sistem će zapravo biti uobličen parlamentarnim izborima. Jer čemu bi inače služio nedavno osnovani Narodni Front. Narodni Front je Putinov lični projekat i kada njegovi „frontovci“ zauzmu većinu u Dumi oni će Putinu lako obezbediti političku budućnost. Tako će se Putin prekvalifikovati u „patrijarha ruske politike“, to jest u najviši autoritet vlasti na ruskoj političkoj sceni. Avioni i helikopteri, svi ti motori, batiskafi, akvalanzi i amfore biće sklonjeni i pohranjeni u njegovu prošlost, a za „sportski“ deo političkog programa će ubuduće biti zadužen novi predsednik Ruske Federacije Mihail Prohorov.
Ispada da je Medvedev u ovim kombinacijama postao suvišna figura. I pored priličnih napora njegove propagandne mašine, za protekle četiri godine svog predsednikovanja Medvedev nije uspeo da stekne značajniju popularnost. Pokazalo se naime da bi on u sledećih šest godina bio isuviše slaba zaštita političkog sistema, te će dužnost lektora u inovacionom centru Skolkovo biti sasvim pogodno mesto za završetak njegove političke karijere.
Što se tiče postojeće frakcije „medvedevaca“, oni će se lako prekvalifikovati u buduće „prohorovce“. Da bi ojačali svoje pozicije u državnom aparatu, njima će biti neophodno da partija „Pravedna stvar“ na sledećim parlamentarnim izborima osvoji maksimalni broj mesta u novoizabranoj Dumi. Konkurencija između „Jedinstvene Rusije“ i partije „Pravedna stvar“ biće u stvari borba za veličinu paketa akcija u budućoj konfiguraciji vlasti. Ali sve u svemu, ruska elita će se potruditi da pažljivim pregrupisavanjem političkih kardova što je moguće bolje sačuva balans sila unutar Sistema. Međutim, kako deoba „parčadi imovine“ u Rusiji ne može proći mirno i spokojno, mora se biti spreman na razne vrste poteškoća. Setimo se samo dugotrajnog konflikta Deripaske i Potanjina oko metalurškog giganta Nornikel kao očiglednog primera toga kako članovi istog klana nikako ne umeju da se dogovore o kontroli nad samo jednim preduzećem. A ovde će u igri biti polovina Rusije. Ako ne i više.
Mihaila Prohorova su uveli u igru da bi uravnotežio Sistem. On sam tvrdi da je to bila njegova inicijativa. Možda je i tako, no mnogo je važnije to što je Kremlj podržao ovu inicijatiju. Međutim, postoji i nešto što se zove „samorodni razvoj scenarija“. Mnogi poznati pisci priznaju da, kada smisle heroje i opštu šemu priče koju nameravaju da napišu, u jednom momentu se tokom pisanja heroji otržu njegovoj vlasti i počinju sami da vode piščevo pero. Nešto slično se događa i u politici. Dok se projekat „Prohorov“ nalazi u „startap“ stadijumu, ljudi iz Kremlja će ga kao svoju figuru voditi kroz već razigrane igre starosedelaca političkog Olimpa. No tokom vremena će Prohorov sticati svoj lični politički lik, i tada se vođeni lako može pretvoriti u vodećeg.
Avtandil Culadze, Ежедневный Журнал, 15.08.2011.
Prevod s ruskog Haim Moreno
Peščanik.net, 21.08.2011.