„Rudarenje jadarita, bogatog litijumom, u zapadnoj Srbiji neće imati nikakve štetne posledice po kvalitet poljoprivrednog zemljišta, to pouzdano pokazuje studija koju je uradio tim stručnjaka sa Poljoprivrednog fakulteta u Beogradu.“
To je pre neki dan kategorično ustvrdio ministar poljoprivrede Srbije. Doduše, dodao je da ne može iznositi pojedinosti, odnosno konkretne podatke iz studije koja nosi oznaku poverljivosti, „jer to stoji kao obaveza Poljoprivrednog fakulteta u ugovoru koji je potpisan sa jednom kompanijom“ a na pitanje novinara da li je ta kompanija Rio Tinto, odgovor je uskratio objasnivši to rečima „bio bih nekorektan kada bih odgovorio jer je reč o podacima koji su poverljivi“.
Kod takvog stanja stvari jasno je da ministar očekuje da mu se veruje na reč. Međutim, to očekivanje definitivno nije nimalo realno. I to ne samo zbog ministrovog, najblaže rečeno, krajnje spornog ličnog kredibiliteta, nego i zbog brojnih kontroverzi vezanih za samu famoznu studiju.
Naime, u međuvremenu, uprkos naglašenoj poverljivosti, u javnost su ipak dospele informacije koje ne samo da dovode u pitanje verodostojnost studije, već upućuju na zaključak da je ona proizvod organizovane prevare i falsifikata.
Odgovor koji je ministar uskratio da ne bi bio „nekorektan“, javnost je nekako ipak saznala – poručilac studije jeste Rio Tinto, odnosno domaća ekspozitura te kompanije, Rio Sava Exploration koja je za izradu studije platila preko 115 hiljada evra.
Već samo to, pogotovo kombinovano sa upadljivom poverljivošću, izaziva ozbiljne rezerve. Još veće rezerve izaziva činjenica da se ni danas ne zna ko su autori studije, to se krije od javnosti i još uvek je tajna. A naknadno otkriveni, po svemu sudeći pravi razlozi te tajnosti bukvalno su razorni po kvalitet i kredibilitet studije. Naime, otkriveno je da šef katedre za pedologiju i geologiju ne samo da uopšte nije obavešten o radu na studiji, iako je to bilo obavezno, po logici stvari on je nužan, apsolutno bitan akter, ali je u studiji potpisan kao jedan od koautora. Otkriveno je i da je još najmanje jedan naučni saradnik naveden kao koautor studije za čije postojanje uopšte nije znao. Što, s obzirom na to da su i neki drugi fakulteti radili studije po sličnim ugovorima između fakulteta i Rio Sava Exploration, neizbežno otvara pitanje koliko se još profesora Univerziteta vode kao koautori ili saradnici na studijama za potrebe projekta Jadar, a da nikada to nisu bili i ne znaju da se njihova imena nalaze na tim studijama?
S tim u vezi treba podsetiti da su i neke druge javne institucije, kao Institut „Jaroslav Černi“ (pre prodaje) i Zavod za javno zdravlje Šabac, odbile da učine dostupnim javnosti rezultate analiza kvaliteta vode povodom curenja iz istražnih bušotina uz obrazloženje da imaju ugovore sa Rio Sava po kojima su to „poverljivi“ podaci.
Ovakvi ugovori o poverljivosti koje javne institucije (obveznici Zakona o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja) zaključuju sa privatnim investitorima i na osnovu kojih, kao navodno tajne, uskraćuju javnosti informacije o posledicama aktivnosti investitora na životnu sredinu, bez sumnje su nezakoniti. Zakon u članu 4 jasno kaže: opravdan interes javnosti da zna informacije koje se odnose na ugrožavanje životne sredine postoji uvek i ne može se dokazivati suprotno.
Pravni je nonsens da javne institucije komercijalnim ugovorima sa privatnim subjektima ugovaraju da neće izvršavati svoje zakonske obaveze prema javnosti, odnosno prema građanima zbog kojih postoje i koji ih finansiraju. A gore od toga je da ih državna vlast u tome podržava.
Ako misli da umesto činjenicama, profesionalnošću i odgovornošću može dobiti podršku javnosti plasiranjem fragmenata krajnje problematičnih, čak i kriminalnih studija i bajkovitim obećanjima o „najvišim ekološkim standardima“ vlast je definitivno izgubila osećaj za realnost. O gubitku osećaja za realnost, ali i nečem još gorem, govori i to što aktivnosti ljudi koji projekat vide kao avanturistički, neodgovoran i opasan i koji se, koristeći se ustavom zajamčenim slobodama okupljanja i izražavanja organizuju, okupljaju i protestuju – vlast kvalifikuje kao ugrožavanje ustavnog uređenja.
Ignorišući i kršeći prava utvrđena Zakonom o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja i međunarodnim dokumentima koje je zemlja ratifikovala, poput Arhuške konvencije, kao i odredbama člana 51 Ustava Srbije, i tretirajući kao kriminalce građane koji zbog toga protestuju, vlast sama najozbiljnije urušava ustavom utvrđeno uređenje.
Peščanik.net, 23.08.2024.
EKOLOGIJALITIJUM
