3D art, ChinaFotoPress / Getty Images http://goo.gl/iqUUgM

3D art, ChinaFotoPress / Getty Images goo.gl/iqUUgM

Nije prošlo mnogo od kolapsa ruske ideje o Južnom toku, a premijer Aleksandar Vučić je preduzeo veliki skok na Istok, kao da je odbačen porastom centrifugalne sile nakon Putinovog strateškog odustajanja od gasovoda preko Balkana. Danas se Južnog toka seća još samo predsednik Tomislav Nikolić, koji tom problemu pristupa paranaučno, tj. ispituje kakve su Putinove reakcije, šta piše „između redova“, te kako se njemu sve to čini. Vrhunac njegovog pristupa sažet je u rečenici kojom kaže kako „mu je tokom razgovora sa predsednikom Ruske Federacije delovalo da je Putin svestan da Južnog toka neće biti, jer postoji nova politika EU“. I dok predsedniku sve to izgleda tako, premijeru se ukazalo novo polje za eksploataciju ideja. Reč je o Kini, koja je poslednjih dana dobila posebnu pažnju u domaćim medijima, budući da se u Beogradu održava Treći samit lidera Kine i zemalja Centralne i Istočne Evrope (CIE). „Beogradski susreti“, kako je nazvan ovaj samit, izveli su deset hiljada policajaca na ulice, zakrčili saobraćaj, postavili kamuflažnu mrežu ispred Hajata, pomerili medijsku žižu sa propalih projekata na Daleki istok i još dalju budućnost. Jedina realna stvar koja će se ovih dana dogoditi a u vezi je sa Kinom, predstavlja završetak mosta Zemun-Borča (započet u oktobru 2011), koji će otvoriti Vučić i kineski premijer Li Kećijang. Ipak, mediji najavljuju mnogo više. Naročito su simptomatična nagađanja o tome „šta sve dobija Srbija, a šta Kina“, usled ovakve „pokretačke snage“, koja je u saradnji Kine sa Rumunijom, nakon bukureštanskog samita, skicirala 38 projekata, od kojih se realizuje preko 80 posto. Nakon enormnih gubitaka zbog obustave Južnog toka, premijeru Vučiću su hitno potrebne dobre vesti i obećanja novih investicija, makar one bile na predugom štapu. Zbog toga je on preko noći postao sinolog, objavljujući autorske tekstove u kojima objašnjava svoju reformsku politiku, inspirisanu istočnim vetrom.

Naime, premijer Vučić je tokom neke od besanih noći nakon Putinovog odustajanja od Južnog toka, meditirao o poziciji Srbije u novoj političkoj konstelaciji. Za premijera, metafore se „množe kao i šanse“, a Srbija je i mesto, i most, i raskrsnica i raj za strane investicije. Sve i ništa, reklo bi se. Zavisi kako se gleda, s naočarima ili bez njih. Zato i naslov tog teksta glasi „Srbija mesto kreativnog susreta Istoka i Zapada“. Vučić je u ovoj meditaciji pokušao da odigra ulogu nekakvog savremenog Andrića koji glasno razmišlja o „balkanskom udesu“, odnosno novog Njegoša koji s visine analizira zemaljske prilike (a ulogu Kola, tj. hora preuzimaju mediji koji u svojim deonicama dublje razrađuju neke bitne tačke premijerovog mudrovanja). Naposletku, nije zanemarljiva ni figura još jednog nacionalnog barda – vladike Nikolaja, koji je razmišljao o Srbiji kao o zemlji „iznad Istoka i Zapada“. Uglavnom, u svom sinološkom tekstu, Vučić u dalekoj prošlosti traži neophodnu kopču između Srbije i Kine, to mesto najkreativnije sinergije koje takoreći samo isplovljava iz nacionalne memorije. Nimalo slučajno, nameće mu se misao Sun Cua, generala i utemeljivača ratne doktrine, poznatom po delu Umeće ratovanja, koje se premijeru Vučiću učinilo kao inspirativno; svakako još od ranijih dana. Otuda se citirana misao („Prilike se množe kada ih koristiš“) odnosi pre svega na ratnu strategiju, koju premijer prilagođava marketingu Srbije. Međutim, Sun Cu kod Vučića otvara drugu kopču, koja se odnosi na traumatičnu prošlost o kojoj premijer voli da misli kao o svom najvažnijem poslu. Uostalom, on uvek ističe da je njegov glavni zadatak „nastavak politike pomirenja“. Ipak, vajka se Vučić, „čak i danas u Srbiji, ali i kod naših prijatelja u okruženju, lako isplivaju na površinu duhovi sukoba iz prošlosti“. Ovu aporiju u odnosima Srbije sa najbližim susedima, premijer stoga želi da reši uspešnom ekonomijom, onako kako Barbika zamišlja rešavanje problema odlaskom na sladoled ili u šoping. Ovoga puta sve je to začinjeno i sa nekoliko kineskih poslovica koje tu služe kao okvir za novi politički kurs koji se ovih dana promoviše.

Premijer Vučič, razume se, od Kine očekuje novac. To je detaljnije objasnio u svom tekstu pod naslovom „Srpsko-kineski most prijateljstva“, koji je objavljen na blogu Fajnenšel tajmsa. U njemu je osim minuciozne lingvističke analize (Prvi znak kineske reči za ’Srbija’ i ’Srbin’ izgovara se kao ’sai’. To se prevodi kao ’mesto od strateškog značaja’), pojasnio šta je ono što on nudi kineskim poslovnim partnerima. Videli smo nedavno, nakon reakcije sindikata na spot Vlade Srbije koji je emitovan na CNN-u, da je to jeftina radna snaga. U svojim sinološkim meditacijama, premijer je mnogo konkretniji: u pitanju su naučni i tehnološki resursi u koje je Srbija toliko mnogo investirala svih ovih decenija. Štaviše, naučnici su strateški resurs Srbije, budući da vlada oskudica u svetu, naročito kada je u pitanju IT kadar. Jasno je da se kod nas takva „roba“ može kupiti budzašto. No, imali smo sreće, teši se premijer pošto je rastumačio kinesko „sai“: „Srbija je ipak dobro pozicionirana da postane kapija između Istoka i Zapada“. Ove prostorne metafore koje poizlaze iz premijerovih noćnih meditacija nad mnoštvom kineskih znakova otkrivaju potpunu bezidejnost srpske politike danas, koja više nema šta da ponudi osim gole radne snage i stručnosti onih koji su to znanje stekli uprkos Srbiji. Ako je Kina mogla da investira 260 miliona dolara za most, misli premijer, zašto ne bi dala i za prugu Beograd-Bar ili za nešto još atraktivnije. U tom smislu, jedan od najvažnijih regionalnih partnera Aleksandra Vučića na samitu je niko drugi do Milo Đukanović, s kojim je već dogovorio zajedničku sednicu dve vlade za mart 2015. Međutim, ispostavilo se da je strategija regionalne saradnje, ekonomskog razvoja i politike pomirenja premijera Vučića, sa prizivanjem istočnog vetra, postala još zamućenija. Uočljivo je odsustvo premijera Hrvatske i Kosova, bez kojih Srbija ne može postati ništa od svega onoga što je Vučić sanjao dok je učio kineski, noć uoči velikog Samita.

Peščanik.net, 16.12.2014.

The following two tabs change content below.
Saša Ilić

Rođen 1972. u Jagodini, diplomirao na Filološkom fakultetu u Beogradu. Objavio tri knjige priča (Predosećanje građanskog rata, 2000; Dušanovac. Pošta, 2015; Lov na ježeve, 2015) i dva romana (Berlinsko okno, 2005; Pad Kolumbije, 2010). Bio je jedan od pokretača i urednik književnog podlistka Beton u dnevnom listu Danas od osnivanja 2006. do oktobra 2013. U decembru iste godine osnovao je sa Alidom Bremer list Beton International, koji periodično izlazi na nemačkom jeziku kao podlistak Tageszeitunga i Frankfurtera Rundschaua. Jedan je od urednika Međunarodnog književnog festivala POLIP u Prištini. Njegova proza dostupna je u prevodu na albanski, francuski, makedonski i nemački jezik.

Saša Ilić

Saša Ilić (Svi tekstovi)