U zemlji u kojoj se ratni zločinci amnestiraju decenijama, a pornografija ide preko svih kanala sa državnom frekvencijom, jedna mala grupa odvažnih ljudi odlučila je da se tome suprotstavi na sebi svojstven način. Napadom na školsku lektiru. Naime, proteklih dana je Sindikat zaposlenih u policiji (SZP) sproveo široku antikulturnu akciju protiv jednog književnog dela iz obavezne školske lektire za prvi razred srednje škole – romana Dorotej Dobrila Nenadića. Javnosti je rad ovog sindikata već dobro poznat, jer se tokom proteklih godina profilisao kao organizacija sa policijskim predznakom, koja vodi brigu o tzv. tradicionalnim vrednostima, odnosno „odbrani naše vere, kulture i roditeljskog vaspitanja“, a sve to u ime „većinskog srpskog naroda čija su prava zagarantovana Ustavom Republike Srbije“. Reklo bi se, još jedan glas iz naroda, blizak dr Branimiru Nestoroviću i Vučićevoj (ne)kulturi vlasti, koja se oslanja pre svega na političku pornografiju i teorije zavere. Zapravo, onoliko koliko je dr Nestorović specijalizovan za tumačenje svetske geopolitike, toliko je SZP stručan za književnost, pitanja rodne ravnopravnosti i rodno senzitivnog jezika, virusologiju, vakcinaciju, kao i za 5G mrežu. Međutim, ovde je politika iznad svake stručnosti, pa svako ko se pozove na predsednika ili Ustav RS, a sebe predstavi kao sindikat nekog esnafa, u ovom slučaju policije, može da pokrene kampanju za osporavanje bilo koje društvene ili kulturne vrednosti. Ovoga puta, SZP je pokrenuo akciju pod kodnim imenom „Dorotej“, o čemu su pisali mnogi mediji. Naime, denunciran je roman Dobrila Nenadića Dorotej, koji je objavljen 1977. i ekranizovan 1981, verovatno pre rođenja današnjih zagovornika prohibicije „nepodobne literature“.
Ukratko, rekonstrukcija cele kampanje išla bi otprilike ovako: najpre je majka nekog učenika prve godine srednje škole iz Novog Sada slučajno „prelistala“ roman Dorotej koji se nalazi u obaveznoj školskoj lektiri za taj uzrast. Pošto je čitajući dijagonalno ustanovila prisustvo ključnih reči koje alarmiraju zabrinutu srpsku dušu – crkva, vlastela, monasi, politika, Srbija, svršavanje – dotična je, ne znajući kome da se obrati, okrenula 192 kao što savesni građani već čine. No pošto joj je glas s druge strane objasnio da se policija još uvek ne bavi tom vrstom prestupa, ona se obratila nečemu što jeste policija ali drugačija, bolja, policija koja je kod dr Nestorovića i sličnih eksperata prošla specijalističku obuku za rešavanje ovakvih problema. Ona se i te kako bavi literaturom u prekršaju. Literaturom koja nije u skladu sa Ustavom RS, a uvrštena je u lektiru, odakle bi je trebalo izbaciti žandarmerijskom akcijom. Naravno, kada takva dojava stigne u organizaciju kakva je SZP, akcija se pokreće istog časa. Tako je ovaj sindikat uputio dopis većini gimnazija u Srbiji, pozivajući se na Zakon o slobodnom pristupu informacijama od javnog značaja, pri čemu je formulisao set pitanja koja odgovaraju potencijalnoj policijskoj metodici nastave književnosti: „1) Da li su stručna lica zadužena za obrazovni sadržaj dece, pročitala navedenu knjigu. 2) Ko je i kada naložio obrazovnim ustanovama uvođenje navedene knjige u nastavu. 3) Da li ste u vezi navedene knjige obavestili roditelje. 4) Da li ste imali saglasnost roditelja da njihova deca uče ovakve sadržaje. 5) Da li se vi I vaši zaposleni slažete da vaša deca uče ovakve sadržaje.“ (Citirano sa svim pravopisnim i gramatičkim greškama!?)
Međutim, i pored apela Društva za srpski jezik i književnost da škole ne odgovaraju na besmisleni upit SZP-a, dve gimnazije, iz Ćuprije i Dimitrovgrada, odgovorile su, i to pozitivno na policijski upit. Paradigmatičan je odgovor direktora Gimnazije u Ćupriji, inače profesora fizike Darka Miljanića. On je u svom dopisu naveo da su stručna lica u toj školi pročitala navedeno delo, koje se nalazi u planu i programu Ministarstva prosvete, te da roditelji nisu obavešteni o tome kao i da je „navedeno delo isključeno iz obrade od strane predmetnih nastavnika“. Sličan odgovor je stigao i iz Gimnazije „Sveti Kirilo i Metodije“ u Dimitrovgradu. Dakle, uspostavljeno je ono što su inicijatori i želeli, kohezija između zagovornika teorije zavere i jednog dela obrazovnog sistema. Ovaj uzorak pokazuje da u obrazovnom sistemu Srbije postoji verovatno veća nastavnička zajednica koja bi se, da može, saglasila sa shvatanjem književnosti SZP-a. Činjenica da u gimnazijama postoje profesori koji su na istoj talasnoj dužini sa glasom iz naroda, spremni da izađu u susret prohibiciji dela književnosti koja nisu po „pravoslavnom“ ukusu predmetnih nastavnika, govori o dubokom urušavanju obrazovanja u Srbiji. Ministarka prosvete Slavica Đukić Dejanović reagovala je sa zakašnjenjem od desetak dana, navodeći da ne zna ništa o tome dok ne dobije izveštaj. (Slično kao i u slučaju pronađenog noža kod učenika iz Ribnikara.) „Kada podnosite tako krupne odluke da eliminišete iz programa Nečistu krv ili Desanku Maksimović“, rekla je ministarka, „pa znate šta, morate malo konsultovati stručnjake i osnivače“. Ministarka je pokušala da bude ironična, ali zapravo je pokazala priličnu nezainteresovanost i nekompetenciju u vođenju ovog resora.
Niko ne bi očekivao da će jednoga dana Dorotej Dobrila Nenadića naići na otpore u postmiloševićevskom (neobrazovanom) društvu. Dok je ranih osamdesetih godina Dorotej funkcionisao kao apartan povratak na srednjovekovne teme, pronalazeći ipak modernu pripovednu formu, danas se to delo očigledno našlo u posve drugačijem društveno-političkom kontekstu. Naime, većina aktera ove prohibicije niti je čitala Doroteja, niti bilo šta drugo od savremene književnosti, koja se opet, pod nadzorom nadležnih institucija nije pomakla dalje od Kiša i Pekića. Razume se, i Gorana Petrovića, koji se dvadesetak godina nakon Nenadića takođe vratio na srednjovekovne teme, ali sa potpuno drugačijim habitusom. U tom smislu, Dorotej je u odnosu na Opsadu Crkve Svetog Spasa – čista alternativa. Jer dok se Petrovićev roman, kao i narečeni policijski sindikat, „brine za svoj narod, veru i kulturu“, Dorotej tematizuje miškinovski udes jednog monaha i vidara, koji je došao u manastirsku zajednicu sledeći Hristov nauk – da će lečiti svakog čoveka, bio on Srbin ili neprijatelj koji je pao u bici pod zidinama vlastelinovog doma. Zbog takvog činjenja, Dorotej biva ekskomuniciran iz zajednice, pri čemu sa grupom svojih sledbenika nakratko formira društvo koje će uživati slobodarske prakse, izvan ideologije Nemanjića i pravoslavnih kanona. Ovakav iskorak iz strogo kontrolisane zajednice, okončaće u krvi Dadara i njegov uhoda, preteče današnjih policijskih sindikata. Na neki način, roman Dorotej jeponudio hrišćansku utopističku priču o tome kako prolazi čovek koji u svakodnevnim okolnostima Srbije, pokušava da deluje odgovorno, humano i dosledno. Problematično je ako u ovome vide nešto neprikladno, ne policajci jer oni o književnosti ne znaju ništa, već upravo predmetni nastavnici, kao i Ministarstvo obrazovanja sa resornom ministarkom na čelu, koji balansiraju između predsednikovog populizma i crkvene odbrane javnog morala.
Peščanik.net, 29.02.2024.
- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
