Za većinu Beograđana, silazak do Beograda na vodi predstavlja ozbiljan napor, jer je ta zona između Beton hale i Gazele višestruko ograđena od sveta. Najpre se nailazi na visoku građevinsku ogradu na kojoj vozači ili putnici iz autobusa mogu da vide virtuelne slike ovog naselja, pa čak i da pročitaju neku od nadrealnih poruka o zoni srećnog odrastanja. Druga prepreka je to što ne postoje trotoari kojima bi se moglo dopešačiti do skretanja iz Savske u Ulicu Nikolaja Kravcova (nazvanu po sovjetskom bombašu iz Drugog svetskog rata), koja za sada predstavlja jedini prilaz Beogradu na vodi sa bočne strane. Raskrsnica je veoma frekventna i opasna, jer pešaci u toj zoni moraju da hodaju kolovozom, a saobraćaj je dodatno opterećen međugradskim autobuskim linijama i kamionima. Međutim, ako vam je želja da obiđete Dubai na Savi dublja od strepnje da se nećete probiti, svakako ćete uspeti da se nekako domognete prvog udaljenog trotoara ka Bulevaru Vudro Vilson, koji predstavlja ponos Vučićeve vlasti (pored Kule Beograd). Nezgodno je ako je dan kišan i blatište sa gradilišta se izliva ispod ogradnih panela na Savsku ulicu, pa se obično stvaraju cementno-blatne lokve. Ali ovog Osmog marta, kada je bio na snazi praznični popust za prodaju stanova, vreme je bilo mestimično sunčano i vetrovito. Lokve su se brzo sušile, pa nije bilo opasnosti da vas džipovi i brendirani traktori zapljusnu prljavštinom dok grabe ka svom (ne)prirodnom staništu.
Naravno, postoji i ulaz oko ruskog spomenika Stefanu Nemanji i devastirane zgrade Stare železničke stanice, koja izgleda prelepo u odnosu na betonske kolose koji se dižu iza nje. Tu je dugo bila otvorena prečica do novih dolaznih autobuskih perona; prolaz je bio zagađen fekalijama, najrazličitijim đubretom, pa je ulazak u Beograd na vodi nosio sa sobom ozbiljan rizik od zaraze. Ovog 8. marta, moralo je da se pešači naokolo, kroz Beogradsku autobusku stanicu na izdisaju sve do skretanja u Bulevar Vudro Vilson. Svakako, postoji još alternativnih ulaza za pešake: strmoglavljivanjem sa Kosančićevog venca nizbrdo do Beton hale, pa potom Sava Promenadom ka Kuli Beograd, ili istorijskom Hercegovačkom, gde su svojevremeno „kompletni idioti“ nelegalno srušili objekte, verujući da će budući pešaci jednog dana, videvši lepotu koja je nikla na mestu starih zgrada, uzviknuti nešto slično kao i Laza Kostić u Veneciji: Kajan ti ljubim idiotske skute/ Santo Alessandro della Salute. Međutim, to ni danas, osam godina kasnije, ne može da se kaže za Beograd na vodi.
Tu već dolazimo do treće, mentalne barijere, jer većina Beograđana zna da je čitavo naselje podignuto bez pravnih osnova, uz potpisivanje netransparentnih ugovora, na štetu Republike Srbije, a u korist od čak 70 odsto za investitora iz Ujedinjenih Arapskih Emirata. Država je, dakle, ponudila jeftinu gradnju, bagatelno zemljište u ekskluzivnoj gradskoj zoni u nadi da će dobiti velelepni kvart koji će doneti bolji rejting režimu i povrat kapitala državi. No, budući da je prva uplata od 3,2 miliona eura stigla tek u martu 2022. izgleda da će se na prvu zaradu čekati decenijama.
Neko će reći, ne ide se slučajno a ni pešice u Beograd na vodi. Postoji danas autobuska linija koja vozi od centra grada do novog kvarta na Savi. U tom smislu treba čitati arhitekturu tog naselja, dakle onako kako su projektanti, politički i ekonomski, imaginirali buduće stanovnike tog kvarta. Oni svakako ne dolaze pešice, pa ni autobusom, već najskupljim automobilima. Takođe, ne kupuju stanove na prazničnoj akciji. Ulaze iz Savske ulice automobilom, idu do najvećeg svetilišta Beograda na vodi – tržnog centra Galerija, koji nudi sve ono što i ostali tržni centri u gradu, samo bogatije i skuplje. To je ujedno i tačka oko koje se Beograd na vodi okreće tokom dana, dok je za noć ostavljena Sava Promenada, sve dok se i najuporniji pešaci ne razbeže a Kula Beograd preuzme svoju propagandnu dominaciju. To se događalo već mnogo puta, za Novu godinu, Božić, u vreme velikih sportskih pobeda koje režim pripisuje sebi.
U Beogradu na vodi izgrađeno je preko milion kvadrata stambenog prostora. Zgrade su visoke i jeftino građene. Imaju u proseku od 200 do 300 stambenih jedinica. One koje su napravljene među prvima, već imaju braonkaste kišne podočnjake ispod terasa i ispucalu fasadu. Nove zgrade imaju visinu i enormne gabarite. Poređane su jedna blizu druge tako da većina stanovnika zapravo nema pogled na reku već pre svega na terase preko puta gde se suše komšijske gaće i majice. Postoje i zelene zone između zgrada, one su male i ostavljaju utisak veštačkog plastičnog cveća u grobljanskoj radnji. Prostori za igru dece su skrajnuti i minijaturni: jedna ljuljaška, dva konjića, klackalica. Očigledno su dečja igrališta čist gubitak za investitore, jer se za svaki pedalj slobodnog prostora ovde diže preko 20 spratova u visinu. Kada se to pomnoži sa cenom kvadratnog centimetra – dobija se kalkulacija po kojoj deci ne treba baš previše prostora za srećno odrastanje. Uostalom, ko je video da deca naprednjačke elite slobodno mogu da se igraju ispred zgrade. Beograd na vodi nije naselje iz sedamdesetih. To je džinovska spavaonica za promašenu elitu jedne bankrotirale države koja bagateliše gradsko zemljište u ekskluzivnim zonama. Slično će se dogoditi i sa Beogradskim sajmom, Hipodromom, Košutnjakom. Dok ima takvih gradskih zona, ovaj režim će se braniti u Maloj Krsni i ostalim rubnim opštinama. Dovoljan je jedan odlazak u Beograd na vodi da se to oseti na koži.
Restorani i kafeterije u prizemlju ovih betonskih kolosa su uglavnom prazni (kao što je Savski trg danas sablasno pust). Mladi ljudi koji tamo rade, sede pred vratima i gledaju u svoje mobilne telefone. Slede prodajni saloni najskupljih brendova koji ne privlače pažnju prolaznika. U tom smislu, Beograd na vodi i Porto Montenegro su braća rođena. Izbrisan je jedan svet sa svojom istorijom, izgubljen je kontakt sa gradskim okruženjem, građani su potisnuti na marginu, a prostor je predat u ruke investitorima. Zbog toga u Beogradu na vodi nema života – zapravo, život tamo unose samo pešaci koji uspevaju da savladaju fizičke i mentalne prepreke i ubiju štraftu pored reke. Nema ni kulturnog života, on je samo u najavi i predviđen je za rekonstruisanu Ložionicu, mestu nekadašnjeg okretišta parnih lokomotiva, gde će kreativni timovi premijerke Brnabić pokazati na delu kako Srbija stvara u najvećem kreativnom habu u zemlji. Uostalom, to i nije kultura za građane već poslovni inkubator koji je usmeren na biznis – kulturu tehnokrata. Takav centar smešten je u najzagađenijem delu Beograda, ali projektanti nameravaju da unaokolo posade dvesta sadnica bambusa, koji dobro prečišćava vazduh pa bi budući radnici u kulturnoj industriji trebalo da imaju utisak da borave u Vučićevoj bambusovoj šumi. Bar tako sugerišu virtuelni prizori na panelima oko gradilišta.
Bambus je u žargonu drugo ime za plitku pamet ili šuplju rabotu – baš takav posao je Aleksandar Vučić napravio sa investitorima iz UAE u zoni Belgrade Waterfront, a da pritom nigde nije stavio svoj potpis.
Peščanik.net, 12.03.2024.
BEOGRAD NA VODI- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Saša Ilić (see all)
- Nećemo valjda o tome - 20/04/2024
- Za Beograd se mora boriti - 10/04/2024
- Stadionska groznica - 29/03/2024
