Ljudski um možemo predstaviti kao baštu koju ili inteligentno kultivišemo ili je prepuštamo korovu; bez obzira da li kultivisana ili zanemarena, ona mora i hoće dati poroda. Ako u nju ne posejemo korisna semena, bašta će biti prekrivena mnoštvom beskorisnog korova koji će nastaviti da produkuje svoju felu.
James Allen, As a Man Thinketh

 
U lavirintima uma, u njegovim zatocima, lagunama, podrumima, tajnim sobama, slepim ulicama, često se zagubimo i zapetljamo ne znajući ni sami kako smo tamo stigli i o čemu li smo beše razmišljali na samom početku misaonog toka. Razuđenost uma, tog entiteta koji teško podleže samo jednoj definiciji ali ga svako na neki način razume, ja bih izjednačila sa mentalnim galimatijasom sazdanim od objektivne i subjektivne predstave sveta i utemeljenom na svemu i svačemu – našim prethodnim znanjima, iskustvima, svakakvim emocijama, tvrdokornim predrasudama, itd. Sebi samima verovatno smo ponajmanje jasni budući da smo mentalnu sliku o sebi gradili bez mogućnosti objektivnije korekture sa strane, tj. zidali smo je postepeno u samoći svog uma.

Mnogo jasnije, međutim, uočavamo tuđa lutanja i kontradikcije. Na primer, većina srpskih srednjoškolaca ne želi Srbiju u Evropskoj uniji, ali najveći broj njih planira da u budućnosti živi van Srbije u nekoj od evropskih zemalja. Ili, veliki broj mladića koji će sebe opisati kao pravoslavne tradicionaliste s posebnim osvrtom na hrišćansko poimanje porodičnih vrednosti, zabavljaće se sa silikonskim devojkama od kojih je bilo koja tradicija kilometrima udaljena; da dodamo, čeznuće i za najboljim automobilima i telefonima potpuno nesvesni suštinskog sukoba između proklamovanih i prezentovanih vrednosti. Možemo pomenuti i Kosovo-za-patike situaciju koja je naprosto paradigma nesvesti o kontradikciji između onoga što osećaš, radiš i misliš (tj. ne misliš).

Čitav ovaj fenomen je psihološki previše zanimljiv da bi ostao neistražen. Izgleda da um poseduje sposobnosti da formira različite nedodirljive sfere koje opstaju u odvojenim umnim džepovima i koje mogu pohranjivati sasvim suprotne koncepcije i razmišljanja. Parcelisanje uma posebno je zanimljivo za istraživače koji se bave problemima obrazovanja, odnosno sticanja i prihvatanja znanja iz nauke, prevashodno prirodnih nauka. U tom smislu skovan je termin „kognitivni aparthejd“ kao opis sposobnosti da se oko naučnog znanja postavi neprobojni zid i uspostavi potpuna izolacija tog znanja od religijskog verovanja koje može protivrečiti naučnim koncepcijama.[1] Ovakvim inkapsuliranjem znanja sprečava se bilo kakav uticaj nauke na formiranje ili promenu životnih stavova. Posebno je zanimljivo da, kako se pokazalo u empirijskim istraživanjima, poziciju tih zidova određuju izgrađena religijska verovanja, a ne količina i kvalitet stečenog znanja.[2]

Kao što možete pretpostaviti, fenomen kognitivnog aparthejda posebno je važan u sagledavanju problema učenja, razumevanja i prihvatanja naučnih koncepcija i teorija koje su problematične iz pozicija religije – a takva svakako jeste teorija evolucije. Uz veliko izvinjenje profesionalnim psiholozima i, ujedno, uz poziv da se stručnije od mene pozabave ovom problematikom, pokušaću da na ovom mestu sažmem ono što sam, kao evolucioni biolog i nastavnik, uspela da sagledam i prepoznam kao glavne uzroke tragične nepopularnosti koncepta evolucije kako u školama, tako i u celom društvu. Na kraju krajeva, razumećete da mi takvo stanje stvari mora biti posebno bolno…

Za početak, čini mi se neophodnim da definišemo nekoliko (epistemoloških) pojmova. Pod pojmom „verovanje“ podrazumeva se subjektivni pristup znanju koji implicira postojanje individualnog suda o validnosti neke koncepcije ne uzimajući u obzir realne (naučne) podatke i dokaze. S druge strane, „znanje“ je pozicija koja korespondira sa realnošću gde se u obzir uzima postojanje realnih validiranih razloga koji opravdavaju prihvatanje neke koncepcije.[3] Konačno, pojam „razumevanje“ odnosio bi se na proces mišljenja koji je uključen u shvatanje onoga što rezultuje znanjem.

Ovde dolazimo do posebnog problema koji se često podastire pod noge ateistima. Naime, najverovatnije zbog nemogućnosti poimanja da bilo ko može živeti bez verovanja, ateistima se imputira tzv. scientizam – verovanje u naučne teorije ili apsolutnost naučnog znanja. Naučnici uglavnom neće reći da „veruju u teoriju“, posebno van naučnih krugova gde se ovaj pojam isključivo povezuje sa apsolutnim i neupitnim prihvatanjem. Iz tog razloga, svako ko razume metodologiju nauke i filozofiju koja leži u njenoj osnovi, izbegavaće kombinovanje termina „nauka“ i „vera“.

Nauka, budući da se zasniva na praktičnom rezonovanju u kom se koriste različiti kriterijumi vrednovanja podataka i koncepcija u donošenju odluka o njihovom prihvatanju ili odbacivanju, ne može biti apsolutna i nepromenljiva. U tom smislu, naučni pohod u saznavanju sveta ne može težiti apsolutnim istinama, a samo se u takve istine, valjda, može verovati. Da li se može „verovati“ u metodologiju nauke kao apsolutni način saznavanja sveta? Ako razumemo prirodu nauke, onda u naučna objašnjenja i teorije možemo imati manje ili više poverenja, zavisno od podataka i hipoteza na kojima se zasnivaju. Kada promišljamo svoje razloge, onda smo skeptici, tj. na dijametralno smo suprotnoj poziciji od vernika. Konačno, svako od nas spoznaje svet na različite kognitivne i emotivne načine, ili kako je to Hjum rekao „um je ništa drugo do hrpa ili kolekcija različitih percepcija ujedinjenih izvesnim relacijama“,[4] i ja ne vidim nužnost nategnute potrage za elementima vere.

Primedbe koje religiozni ljudi imaju u odnosu na one nereligiozne potiču, rekla bih, iz religijskog apsolutističkog shvatanja sveta u čije okvire onda upada i samo razumevanje nauke. Ne treba zaboraviti da postoje ateisti koji nisu naučnici, niti su ikada bili „indoktrinirani“ nekom društvenom ideologijom, kao što je bio komunizam koji se često apsolutistički izjednačava sa ateizmom. Činjenica da među naučnicima prirodnih nauka ima neuporedivo više nevernika nego vernika, ne mora, opet, govoriti o „promeni vere“ od religijske ka scientizmu, već o umovima sa relativističkim pogledom na svet koji je kod naučnika više zastupljen, a prisutan je, naravno, i u opštoj populaciji. Jednostavno, postoje umovi kod kojih vera odsustvuje. Jedan od argumenata vernika protiv nevernika je i postojanje velikih naučnika koji jesu bili religiozni. Pozivanje na autoritete veoma je važan deo dogmatike. Ubacivanje takvog elementa u rasprave o prirodi nauke vodi tipičnoj logičkoj pogrešci koja nanovo ukazuje na nerazumevanje onoga što nauka jeste – sistem nauke uopšte nije zainteresovan za religioznost naučnika već isključivo za njihova dostignuća.

Versko/ateistička debata, odnosno razlika između apsolutističkog i relativističkog svetonazora, veoma su važni elementi u sagledavanju problema učenja naučnih teorija i formiranja naučnih stavova. Psiholozi i pedagozi koji se bave obrazovanjem iz oblasti prirodnih nauka, nesporno prepoznaju koliki uticaj tzv. pogled na svet ima u konačnom prihvatanju naučnog znanja. Od fundamentalnih stavova (verovanja) o svetu zavisi kako ćemo gledati na događaje i materijalne podatke i, samim tim, kako ćemo ih ugrađivati u sopstvenu predstavu o svetu. Pogled na svet je, dakle, ono što stvari čini verodostojnim za jednu osobu. Drugim rečima, „oko vidi samo ono što je um spreman da prihvati.“[5]

Značenje kognitivnog aparthejda u potpunosti naleže na ove metafizičke rasprave o obrazovanju. Veliki broj psihološko-pedagoških radova govori o situacijama u kojima učenici mogu pokazivati dobro poznavanje, pa čak i razumevanje teorije evolucije i modela velikog praska, ali istovremeno navode da ih ne prihvataju kao validno objašnjenje prirodnog sveta.[6] Osnovni razlog za odbacivanje onoga što su razumeli, kako sami učenici izjavljuju, jeste kognitivno-emotivna distanca od materijalističkih teorija koje se kose sa religijskim viđenjem sveta i unose strah od gubljenja sopstvene vere i kontakta sa bogom. Na pitanje – kako zadržavaju dva konfliktna mišljenja o istim stvarima, učenici su odgovorili da naučno znanje koriste samo u školi (na ispitima) i u potpunosti ga izoluju od svakodnevnog života i svojih životnih stavova. Ovde možemo citirati nobelovca Medavara: „Ljudski um novu ideju tretira kao što telo tretira strani protein – odbacuje je.“

Dublja analiza stavova ovih učenika ukazala je na neke od mehanizama pokušaja da se integrišu naučne i religijske koncepcije o postanku i evoluciji živog sveta. Načelno, učenici su pravili odabir onih naučnih znanja koje su mogli uklopiti u religijsku predstavu. Na primer, šest dana stvaranja iz biblijske priče uspešno su uklopili u radiometrijske podatke o različitoj starosti vrsta kroz ideju da šest dana nije moralo trajati po 24 časa, već koliko god je bilo potrebno (to je inače stara ideja nekih kreacionističkih pokreta). U najkontroverznije načine „mirenja“ naučnih podataka o evoluciji i sopstvenog verovanja spada koncept teističke evolucije po kome je bog stvarao svet upravo kroz proces evolucije. Neizbežno je, međutim, po brojnim pitanjima, ova pozicija u glavama učenika postajala konfliktna sa naučnim znanjem. Na primer, iako bi sledeći logiku morali prihvatiti da je i čovek nastao evolucijom, oni navode da to ne može biti istina jer Biblija kaže da je bog stvorio čoveka po svom liku i to ne može biti upitno. Takođe, delovanje evolucionih mehanizama prihvataju samo u kontekstu malih promena, do nivoa vrsta koje je bog kreirao, što je u kontradikciji i sa samim konceptom „božjeg stvaranja kroz evoluciju“.

Nelagodnost zbog otvaranja ovakvih pitanja i suočavanje sa sopstvenim konfliktom, dovodilo je do toga da se učenici okreću, po pravilu, religijskoj perspektivi, a naučne koncepcije završavale su u odeljku uma rezervisanom za „neupotrebljiva znanja“. Izgrađeni apsolutistički pogledi nisu otvarali prostor za razumevanje prirode nauke, niti za shvatanje toga šta u nauci podrazumevamo pod „dokazom“ neke teorije. Dok su naučne teorije učenici razumeli kao neobavezujuće i kao nedokazano mišljenje o nekoj stvari, verovanje su prihvatali kao determinišuće i neupitno bez potrebe dokazivanja.

U shvatanju nastanka kognitivnog aparthejda bitan je odnos između različitih procesa uključenih u samo učenje. Prema Hani Arendt, mišljenje predstavlja epistemološki put ka razumevanju koncepcija, dok je znanje metafizički put ka njihovom prihvatanju kao validnih predstava o svetu.[7] U školama, interpretacija podataka može biti epistemološki savršena, a ipak, u pojedinim umovima zaključci mogu biti odbačeni. Iako će učiti za ocene, na duže staze takvi učenici se vraćaju onome što je njima metafizički prihvatljivo – a to neće biti nauka. Pogled na svet, kao metafizički nivo, ima ogroman uticaj na prirodu saznavanja (epistemološki nivo) kroz „izbor“ koji se pravi kako bi se shvatio svet, dok obrnut proces, kako se pokazalo, ima znatno manje verovatan ishod.

Zbog čega postoji toliko poteškoća u integraciji naučnog znanja u individualne svetonazore? Prvo, razumevanje poruka nauke podrazumeva dobro poznavanje prirode same nauke i njene metodologije. U školama, međutim, osim prezentovanja naučnih podataka, najčešće u vidu „paketa neupitnih istina“, nema diskusija o „sredstvima za razumevanje sveta“,[8] razvoju nauke, strukturi nauke, otkrićima koja su nastala iz nekog naučnog konteksta, pitanjima i dilemama same nauke, itd. Drugim rečima, nedostaju nam metafizičke osnove koje podupiru epistemologiju. A tada, apsolutističke vizije ostaju dominantne.

„Begu od nauke“ doprinose i oni nastavnici, pa čak i profesionalni evolucioni biolozi, koji tvrde da bog i prirodni zakoni nisu u nesaglasju. Takvi evolucioni biolozi su, prema poznatom istoričaru biologije Vilijamu Provinu „intelektualno nepošteni“ jer svoju apsolutističku poziciju skrivaju kroz, na primer, promovisanje teističke evolucije. Ako je bog „pokrenuo svet, podržava ga i deluje preko zakona prirode toliko suptilno da se njegovo prisustvo ne može otkriti … takav bog se suštinski ne razlikuje od ateizma“, i u čemu bi uopšte bila poenta cele teističke koncepcije? Mogu razumeti da su neki religiozni biolozi na ovaj način zadovoljili svoju potrebu za koherentnim svetonazorom – i to bi bilo sve. Po uticaju na širu javnost, a posebno u obrazovanju, posledice su veoma ozbiljne. Budući da je metafizička osnova religijska, dakle apsolutistička, i celu stvar svodi na božju volju, kakvo-takvo znanje o evoluciji neminovno će završiti u odeljku „nepotrebnih znanja“, jer kakva je vajda od boga „koji ne čini ništa van zakona prirode, ne omogućava nam besmrtnost, ne pruža osnovu za moral ili bilo šta drugo što očekujemo od boga i religije“.[9]

Ne moram ni napominjati u kolikoj meri versko obučavanje oduzima adute svakom pokušaju ozbiljnijeg pristupanja naučnom obrazovanju. Kako sada stoje stvari, sa religijskom predstavom sveta u Srbiji se raste od prvog razreda osnovne škole. Svaki kasniji pokušaj razgradnje apsolutističke vizije tada postaje mnogo manje verovatan. Na časovima evolucione biologije sa svojim studentima raspravljam i o tome šta jeste a šta nije nauka. Neretko se dešava da poređenje naučnog i religijskog objašnjenja sveta studenti dožive kao ogroman i nedopustiv atak na svoja religijska osećanja. Moram vas podsetiti, to su mladi ljudi koji više nego drugi pokazuju interesovanje za nauku!

Još ću samo jednu stvar ovde spomenuti. Često zaboravljamo da nastavnici biologije (i drugih prirodnih nauka) obučavaju našu decu u učionicama gde se mešaju kompleksni naučni i socijalni faktori. U mnogim analizama njihovog rada, nastavnici su navodili brojne probleme sa kojima se suočavaju kada im na red dođu lekcije o evoluciji.[10] Pored toga što često i sami nemaju dovoljnih znanja o evoluciji i prirodi nauke, i što masovno izbegavaju ove teme zbog sopstvenih religijskih uverenja, nastavnici navode da je nivo stresa koji preživljavaju na ovim časovima neuporedivo veći nego kada obrađuju druge biološke teme. Razloge za stres nalaze, između ostalog, i u klerikalnoj socijalnoj atmosferi i velikom pritisku koji doživljavaju od roditelja i obrazovnih institucija.

U Srbiji ne postoje analize učenja evolucije u školama, ali ne mislim da se po toj stvari razlikujemo od drugih zemalja. Tačnije, uzimajući u obzir da se učenici masovno krste kada čuju crkveno zvono ili se mole pred kontrolne vežbe, mogu naslutiti da je situacija još gora. Verska nastava je dobro obavila posao, a ostaje nam da se zapitamo postoji li u ovoj državi interes da se deca naučno opismenjuju. Ukoliko se nastavi progon nastavnika koji sprečavaju religijske rituale na svojim časovima, odgovor će nam biti jasan. Toliko o sekularnom obrazovanju.

 
Peščanik.net, 27.09.2012.

———–    

  1. Cobern W.W. (1996) Worldview theory and conceptual change in science education. Sci. Edu. 80: 579-610.
  2. Hermann R.S. (2012) Cognitive apartheid: On the Manner in Which High School Students Understand Evolution without Believing in Evolution. Evo. Edu. Outreach DOI 10.1007/s12052-012-0446-6
  3. Sinatra G.M. et al. (2003) Intentions and beliefs in students’ understanding and acceptance of biological evolution. J. Res. Sci. Teach. 40: 510-528.
  4. Hume D. (1739) Treatise of Human Nature. London
  5. Davies W.R. (1951) Tempest-tost. Toronto, Clark, Irwin.
  6. Revijski prikaz u Hermann R.S. (2012)
  7. Arendt H. (1978) The life of the mind. New York, NY: Harcourt Brace Jovanovich.
  8. Feyerabend, P. (1981) How to defend society against science. U knjzi: Scientific Revolutions (ed. I. Hacking), Oxford University Press, pp 157-167.
  9. Provine, W.B. (1988) Progress in evolution and meaning in life. U knjizi: Evolutionary Progress (ed. M.N. Nitecki), pp 49-74. University of Chicago Press, Chicago.
  10. Revijski prikaz u: Tekkaya C., Akyol G., Sungur S. (2012) Relationships among Teachers’ Knowledge and Beliefs Regarding the Teaching of Evolution: A Case for Turkey. Evo. Edu. Outreach, DOI 10.1007/s12052-012-0433-y.
The following two tabs change content below.
Biljana Stojković

Biljana Stojković

Rođena 6. oktobra 1972. u Beogradu, vanredni profesor na Katedri za genetiku i evoluciju Biološkog fakulteta u Beogradu. Magistrirala je i doktorirala na istom fakultetu. Od 1996. učestvuje u naučnim projektima u oblasti evolucione biologije. Autorka je većeg broja publikacija u vodećim međunarodnim naučnim časopisima, kao i poglavlja i knjiga iz oblasti evolucione biologije. Objavila je knjige „Darvinijana: vodič kroz evolucionu biologiju” (2009) i „Od molekula do organizma: molekularna i fenotipska evolucija” (2012). Religiju i misticizam svake vrste smatra najvećim preprekama za razvijanje inteligencije, kritike autoriteta i humanog i slobodnog društva. Svetliju budućnost vidi u sekularnom humanizmu, u čemu posebno važnu ulogu imaju popularizacija nauke, borba protiv klerikalizacije, ksenofobije i nacionalizma. Izvori najveće ljubavi, inspiracije i istrajavanja u Srbiji su joj suprug Oliver i sin Paja.
Biljana Stojković

Latest posts by Biljana Stojković (see all)