Biće ovo priča o politici, iako ispričana kroz vizuru jedne biološkinje. Biologija i njeni „zakoni“ i kakve-takve pravilnosti nisu jednaki društvenim procesima i ne možemo se na njih pozivati u objašnjavanju i razumevanju društva. Mnogo je zla civilizaciji naneto kroz tzv. naturalističke greške, tj. pokušaje da se čovek svede isključivo na biologiju, a organizovanje i promene društvenih sistema objasne iz isključivo prirodnjačke vizure. Ceo život se borim protiv biološkog determinizma i njegovih užasnih posledica – rasizma, ksenofobije, mizoginije, homofobije, transfobije i drugih oblika mržnje nastalih iz neukosti. Dokazujem koliko su ovakvi sentimenti subjektivni, daleko od nauke, bez utemeljenja u svemu što znamo iz biologije, i uglavnom apologetski ukorenjeni kod onih koji tek površno poznaju biologiju i genetiku, ili baš ništa ne znaju, a imaju osećaj da su znalci i donosioci validnih stavova.
Ne mogu, međutim, pobeći od mentalnih uticaja koji su oblikovali moje razmišljanje i moj sveukupni svetonazor. Pogled na svet postaje dinamičan kada se ceo život bavite evolucionom biologijom. Imate pred sobom sliku ogromne raznovrsnosti i vrsta i jedinki, suočeni ste sa biološkim dokazima koji povezuju izumrle i živeće entitete, razumete genetičke i molekulske procese koji su doveli do toga da danas imamo ovo što vidimo, a ujedno ste svesni da je naše vreme samo trenutak u veoma dugom kontinuitetu promena i da one nikada neće stati. Ponekad imate osećaj da ste posmatrač izdignut izvan vremenske dimenzije sa mestom u počasnoj loži.
Vratimo se politici usađenoj u moj biološki mozak, a nakon što sam, kao i uvek, napravila otklon od biologizacije politike. Vratiću se na tekst koji sam napisala pre skoro četiri godine, u kom sam analizirala zaključke velike meta-studije na temu – kakvi su odnosi između kulturoloških stavova pojedinaca u jednom društvu (otvorenost prema drugom i drugačijem, poverenje u politički sistem i institucije države) i faktičkog sistema vladavine (od autokratije do demokratije). Najvažnije pitanje, koje sam tada vezala za stanje u Srbiji i mogućnost političkih promena, odnosilo se na dva načina demokratizacije sistema. Prvi je pristup da se društvu nametnu snažne institucije što bi dovelo do usvajanja novih vrednosti kod većine građana i postepenog praktikovanja demokratskih principa. Drugi način je potpuno suprotan – pokretač demokratizacije su promene u glavama ljudi i njihovom doživljaju sistema vladavine. U tom radu, Ruck i saradnici (2019) navode da osnovni pokretač promena jeste građansko nepoverenje u institucije države i društveni haos koji iz toga proizlazi.
Moram reći da sam tada dobila brojne kritike od politikologa zbog toga što sam prihvatila ovaj zaključak (tj. da promene političkih sistema dolaze odozdo nagore), a najčešće zamerke odnosile su se na moje „verovanje“ u matematiku budući da je studija baratala matematičkim modelima (koji i nisu bili previše kompleksni). Argument da „politika nije matematika“ razumem, ali uopšte ne prihvatam da nam procenjeni obrasci ne mogu reći ništa o budućnosti, a još manje mogu razumeti da se u proučavanju političkih sistema ne treba u obzir uzimati psihologija na kojoj počiva društvena dinamika. Možemo zamišljati da se promena može dešavati tako što uđeš u sistem preko izbora, a onda iznutra menjaš. Sigurna sam da to važi u normalnim političkim okolnostima i da je to sadržano u političkoj teoriji. Ipak, kada je situacija vanredna i spada u one devijacije kojima teorija retko pristupa, poremećeni sistem i njegove „institucije“ ne mogu doživeti promenu i normalizaciju tako što u taj svinjac uđeš, već ćeš, naprotiv, takav sistem samo nahraniti novim političkim učesnicima.
Sve u svemu, trenutna situacija u Srbiji, u kojoj se dešava neverovatni građanski talas bunta, potvrđuje predviđanja opisana u gorenavedenoj naučnoj studiji. Društvena nenormalnost i dubina političke krize su toliki da se unutrašnja pobuna u psihološkom smislu akumulirala do mere koja je prevazišla prag trpljenja. I to bez organizovane političke artikulacije i prethodnog plana. Neprekinuti kontinuitet političke krize, unazad trideset godina, taložio je društvene devijacije, trusnost životnih okolnosti, nakaradnih vrednosti i intenziteta socijalne segregacije. Pred očima nam se država raspadala postepenim oduzimanjem nadležnosti svakoj instituciji za račun malih i velikih gospodara. Malecni i kratkotrajni pokušaj normalizacije nakon Petog oktobra bio je samo stohastičko odstupanje od opšteg trenda propadanja.
Moramo imati na umu da su ljudske zajednice entiteti koji pokazuju tendenciju vraćanja u homeostazu, kao svaki prirodni ili društveni sistem. Entropija zahteva odgovor kroz stabilizaciju i kakav-takav red. Ukoliko se ukinu okviri u kojima svako društvo funkcioniše, a to su svakako etičke, ali i estetske vrednosti, kao i osećaj poverenja i zaštićenosti koje bi država morala da uliva svojim građanima, pokretači klatna ka ravnotežnom stanju nužno će doći iz gomile koja oseća neophodnost da se podigne u svoju zaštitu.
Niko, međutim, nije predvideo da će varnica planuti među studentima i mladima. Skriveni od očiju javnosti, naizgled nezainteresovani i okupirani samo njima znanim zanimacijama i ambicijama, zaštićeni u svojim svetovima, bili su nepoznanica i od mnogih definisani kao generacija izgubljena za budućnost Srbije. Budući da živim sa generacijama studenata znala sam da su dobro upućeni u sve okolnosti u svojoj zemlji. Mnogo puta sam svedočila njihovim razumnim analizama društvenog i političkog trenutka, apsolutno tačnim dijagnozama i opisanim željama za promenom. Ono što nisam pretpostavljala da poseduju jeste sposobnost da se brzinski okupe i fenomenalno artikulišu svoj bunt. I to nezavisno od bilo čega i bilo koga.
Daleko od neprestane kuknjave nas starijih i jalovih analiza svega i svačega, klinci su živeli svoje svetske živote. Zahvaljujući internetu i raznoraznim mrežama i aplikacijama, svet je za njih prilično malo mesto. Prvi put sam toga postala svesna kada sam zatekla svog sina kako istovremeno komunicira sa vršnjakom sa Novog Zelanda i još jednim iz Novog Pazara u partiji šaha na internetu. Nebitno mu je ko su ljudi s kojima priča ili radi ono što mu je zanimljivo. Stvar je jednostavna – oni se ne valjaju u našem blatu istrošenih života i bednih frustracija. Neopterećeni su našim proteklim borbama, pobedama i gubicima, frustracijama i gorčinom koja nas je učinila slabašnim pesimistima, uverenim da nam je pokoravanje suđeno. Za njih su autoriteti neki drugačiji ljudi, a svakako to nisu vođe ovih ili onih stranaka ili predsednik države. Zadivljujuća je lakoća njihove poruke upućene Vučiću – tebe niko ništa nije pitao!
Pored toga što smo oduševljeni i punim srcem podržavamo bunt ove omladine, gledamo ih kao da su sišli sa neke druge planete među nas i plašimo se da ih ne zagadimo svojim bremenom ogorčenja. Nismo ni naslućivali da oni znaju kako se argumentovano komunicira, kako se vode plenumi, na koji način se sprečava upadanje nekih neželjenih elemenata i, posebno, kako sve funkcioniše bez izglasavanja vođe. Svakodnevno se smenjuju različiti moderatori i delegati na plenumima, odluke prolaze višestruke potvrde, oni koji su poslati da komuniciraju sa višim instancama uvek to moraju raditi u grupama, pred svedocima, a ukoliko iznevere pravila budu eliminisani glasanjem. Sve se odvija brzo i bez odlaganja. Jasna pravila i jasni ishodi.
Nama matorcima preostaje da sve ovo pratimo i organizujemo se na sličan način. Sasvim je jasno da pobuna mladih ima svoje domete i da promene zahtevaju sve delove društva. Političke stranke moraju delovati nezavisno od studentskih aktivnosti, ali u istom pravcu i sa ogromnim uvažavanjem njihove specifičnosti. Poverenje među svim grupama uspostaviće se tek kada pojedine opozicione stranke prestanu sa ambicijama da se uvuku u studentsko organizovanje i kada svima postane jasno da smo na istom putu uz međusobnu podršku i solidarnost.
Završiću jednim biološkim osvrtom kao analogijom na ovaj politički trenutak. U evoluciji živog sveta postoje promene koje teku veoma sporo, čak i u vremenskim okvirima karakterističnim za biološku evoluciju, ali postoje i one koje označavamo kao skokovite – a to su prilično nagle promene telesnih sklopova koje zatičemo u vremenski bliskim geološkim slojevima. Najčešće smo u mogućnosti da evolucionu skokovitost povežemo sa velikim geološkim promenama, tj. dramatičnim modifikacijama spoljašnjih uslova, kao što su tektonske, klimatske promene ili velike varijacije u koncentraciji kiseonika u okeanima ili vazduhu. Danas nam je jasno da skokovite promene koje zapažamo na biološkim telima nisu podrazumevale neke ogromne novitete u genomima tih vrsta, već da su spoljašnji stresori indukovali značajne modifikacije u ispoljavanju već postojećih genetičkih informacija – informacija koje su do tada bile neaktivne ili ispoljene u sasvim drugačijem kontekstu. Kada se dostigne kritični nivo ovakvih modifikacija, efekat može biti ogroman.
Čini mi se jasnim gde je analogija koju vidim. Negovali smo generaciju koju nismo izlagali tegobama naših života, štitili smo je od stresova i udaraca. Imali smo utisak da smo ih toliko ušuškali da od njih više ne možemo očekivati opstanak u uslovima pod kojima decenijama živimo, već da će otići na neka mesta pristojnija za život. Drugim rečima, zaboravili smo da oni postoje kao mogući faktor društvene korekcije. Tokom tog vremena zaboravljenosti, oni su živeli živote koje mi ne prepoznajemo u potpunosti. Gradili su svoja iskustva i svoje načine. Bio je potreban snažan društveni potres da se ispolji ono što nismo ni slutili da imamo među sobom. To je taj novi kvalitet koji će izmeniti naše društveno telo. Na nama je da sprečimo sve inhibitore ovog faktora mladosti i delujemo kao puferi svakog udara koji predstoji.
Znate, inspiracija za ovaj tekst je jedan transparent studenata Biološkog fakulteta na kom piše „Nema evolucije bez revolucije“.
Peščanik.net, 21.12.2024.
NADSTREŠNICA- Biografija
- Latest Posts
Latest posts by Biljana Stojković (see all)
- Hipoteza proganjanja - 18/01/2025
- Nepoznati faktori promena - 21/12/2024
- Beznađe vs. nada - 26/06/2024
