U tekućim pregovorima sa MMF jedna od osnovih tema je trebalo da bude visina budžetskog deficita 2010. Iako su pregovori tek počeli nagoveštava se da MMF prihvata deficit od oko 4%? Da bismo videli šta to znači i koliko je važno u odnosu na ostale moguće zahteve, pogledajmo širu sliku.

Budžetski deficit je pojava većih rashoda od prihoda i može se javiti u bilo kom budžetu – od ustanove do grada, opštine ili centralne države. Budžetska pitanja su dosta komplikovana, ali da ih ovde pojednostavimo tako što će se reći da se u prihode računaju redovni i vanredni, ali ne i jednokratni prihodi, kao što su oni od privatizacije ili stranih donacija.

Kada se pojavi, budžetski deficit je potrebno pokriti, obično je to zaduživanjem ili višim porezima. (U suštini i zaduživanje su viši porezi, samo što će oni doći u budućem vremenu, pa se kaže da se to odnosi na buduće generacije.) Ako se ne pokrije u godini u kojoj je nastao, budžetski deficit se pridružuje javnom dugu. A javni dug je sav dug države prema domaćim i stranim fizičkim i pravnim licima iz prethodnih godina koji je ostao nepokriven.

Na nacionalnom nivou deficit se izražava i u procentima od nacionalnog dohotka. Zemlje sa budžetskim deficitom preko 6% se obično u normalnim vremenima računaju u banana republike. U posebnim prilikama, kao što je tekuća recesija, i mnoge normalne zemlje teže da se bananizuju.

Tako se u 2009. očekuju deficiti u Britaniji od 14,5%, SAD 11,9%, Holandiji 10,6%, Francuskoj 8,2%, Rusiji 8%, Japanu 7,7%, evro-zoni 6,5%. Veliki rast deficita u ovim zemljama je obično rezultat fiskalnih stimulusa. U Britaniji je pored stimulusa faktor bio i smanjenje PDV za tri procentna poena, da bi se podstakao privatni sektor. Dva osnovna uzroka rasta deficita su po kvalitetu različiti – fiskalni stimulusi su pogrešan korak, a smanjenje poreza je odličan.

Od relevantnih zemalja, samo će Norveška ove godine imati suficit od 9,9% BDP, zahvaljujući uplati dela prihoda od nafte i gasa u budžet. Suficit je višak prihoda u odnosu na rashode. Male ili skromnije deficite će imati Švajcarska 1,3%, Hong Kong 1,9%, Kanada 2,4%, Danska 2,8%. Recesija je razlog za ovako loše stanje javnih finansija u većini zemalja. Smatra se da u zemljama EU pad BDP za jedan procentni poen dovodi do pada javnih finansija za 1,2-2 procentna poena.

Budžetski deficit je nepoželjan i ima bar tri loše posledice. Prvo, njegovo postojanje ukazuje na veće poresko opterećenje u budućnosti. Viši porezi pri ostalim nepromenjenim okolnostima za posledicu imaju smanjivanje stopa rasta. Drugo, budžetski deficit vrši inflatorni pritisak i time remeti cenovnu stabilnost. Treće, dolazi do pada kreditnog rejtinga zemalja i poskupljenja servisiranja duga. Ovako veliki rast deficita širom sveta je signal da će, kada krene, oporavak biti spor, a inflacija relativno visoka.

EU je pokušala da izađe na kraj sa metastazom deficita i duga, propisujući granicu od 3% za deficit i 60% za javni dug. To su ujedno dva od pet kriterijuma koje zemlje članice Unije moraju ispunjavati najmanje dve godine pre ulaska u evro-zonu, a i kasnije sve vreme boravka u njoj. Ostala tri kriterijuma vezani su za visinu inflacije, fluktuaciju valuta u okviru ±15%  i dugoročne kamatne stope.

Kazne bi trebalo da postoje samo za narušavanje budžetskog deficita, ne i za ostala četiri kriterijuma. Uprkos tome što svake godine bar 4-5 od trenutnih 16 članica evro zone krši pravilo deficita, nijedna kazna još nije izrečena. Ove godine verovatno samo dve od 16 zemalja evro-zone neće narušiti pravilo budžetskog deficita. Kazni do sada nije bilo verovatno zato što su ranijih godina među prekrišiocima bile najmoćnije zemlje – Francuska i Nemačka. Ove godine alibi za izostanak kazni će biti svetska recesija. To naravno vodi eroziji pravila evro-zone.

Zanimljivo je da se tako veliko kršenje pravila budžetskog deficita prihvata bez uzbuđenja, maltene kao udarac sudbine. Za razliku od toga, laž grčkih vlasti o visini deficita izaziva u Briselu i Evropskoj centralnoj banci u Frankfurtu mnogo uzbuđenja.

Grčka konzervativna vlada je prijavila deficit za 2009. od oko 7%, a sada posle izbora socijalistička vlada tvrdi da će biti bar 12%. Uzbuđenje naravno nije zbog visine cifre, nego zbog pokušaja obmane. Još više može da iritira to što to nije prvi takav prekršaj grčkih vlasti. One su i u periodu 2000-2005. lažno prikazivale grčke javne finansije, pa su Komisija i ECB slali dve revizije i uhvatili ih u laži. Međutim, ni tada tela Unije nisu kaznila Grčku. Kazna je došla od privatnih, finansijskih tržišta, koja su snizila kreditni rejting Grčke za više stepenica, usled čega je servisiranje grčkog duga poskupelo za više od 3 procentna poena.

Od ove negativne dinamike sa ispunjavanjem merila evro-zone interesantnije je da se Uniji pri konstruisanju kriterijuma deficit-dug potkrala greška.

Naime, ograničenja od 3% za deficit, tj. 60% za dug nisu međusobno konzistentna. Ako je ideja da budžet dugoročno bude balansiran, tako što će u ekonomski lošim godinama ići u deficit, a u dobrim biti u suficitu, onda će posle nekog vremena javni dug pasti na nulu, jer će se deficit i suficit potirati, a inicijalni dug će se morati otplatiti, pa ograničenje od 60% nije potrebno. A ako je svake godine dozvoljen deficit do 3%, onda će posle nešto više od dvadesetak godina javni dug preći dozvoljenih 60%, čak i ako je prvobitno bio na nuli. Tako je u ovom slučaju ograničenje neodrživo.

Ali, kada smo to svojevremeno objašnjavali teoretičarima evro zone, oni su rekli da će savest političara EU to ispeglati. I tada je bez recesije to zvučalo kao šala. Ako je sistem podsticaja loš, i anđeli će pasti u greh. A podsticaji dopuštaju ekscesnu državnu potrošnju bez kazni, tako i da zemlje koje su bile primer fiskalne i monetarne discipline u vreme dok su imale svoje valute, kao Nemačka, sada u evro-zoni spadaju u velike grešnike.

I da se posle svega vratimo slučaju Srbije. U ovoj situaciji je nebitno da li će deficit biti 3% ili 4%. Takav deficit je moguć i pri niskoj i visokoj državnoj potrošnji. Mnogo važnija od visine deficita je visina državne potrošnje.

Glavni problem ovde nije deficit, nego to što je država preskupa. A MMF bi bio ozbiljan samo ako bi zatražio značajnije pojeftinjenje države. Obećanje srpskih vlasti da će to učiniti ne vredi ništa. Zato MMF jedino može da traži da Srbija povlači njegov kredit onim tempom kojim smanjuje svoje troškove.

 
Peščanik.net, 02.11.2009.

Leave a Reply