Ako svaki narod ima takvu vlast kakvu zaslužuje, znači li to da ima i takvu opoziciju kakvu zaslužuje? Lako je naći primere koji opovrgavaju ovu teoriju o harmoniji oko loše vlasti, nejake opozicije i malodušnog naroda. U Poljskoj npr. narod nije bio malodušan, pa je vlast ipak bila loša, a opozicija ponekad nejaka, a najčešće veoma jaka.
Iz ovoga sledi bar toliko da srpski narod nije sasvim odgovoran za stanje vlasti u Srbiji, a pogotovo mu se ne može pripisati neposredan uticaj na stanje opozicije. Najlakše bi bilo u raspravi o toj vlasti i toj opoziciji slegnuti ramenima i pokazati u pravcu naroda. U smislu, da je nešto bolje zaslužio, imao bi to bolje. Ali, narod je u ovom smislu fikcija. On ne može nešto da “zasluži” i za nešto da bude kriv ili odgovoran. A fikcijama se ništa ne može objasniti. Prema tome, ni stanje srpske opozicije.
Prilično evidentno je da stanje srpske opozicije iziskuje objašnjenje. Nema nikakvog smisla prikrivati ga ili mistifikovati. Ono je zagonetka koja zavređuje bar pokušaj rešavanja. U tom pokušaju neće nam, dakle, pomoći upućivanje na “objektivne uslove”, na narod. Ali, razumevanju neveselog stanja srpske opozicije nećemo se približiti ni ako svu krivicu svalimo na drugu stranu, na vlast. Ta vlast je bez sumnje učinila i čini sve da opoziciju zadrži u sivoj zoni političkog delovanja, da joj onemogući izlazak na svetlo dana, da joj ostavi primesu nelegalne, polulegalne, sumnjive, nesolidne aktivnosti. U osvetljenim izlozima je vlast, dok opozicija liči na preplašene ulične prodavce koji svoju robu nude krišom, u hodnicima i pešačkim prolazima. Nije da nema interesovanja prolaznika, ali svi znaju da se tu radi o robi sumnjivog porekla i kvaliteta.
Odgovornost vlasti za stanje opozicije ogromna je. Svojim generalnim ignorisanjem opozicije ta vlast je sprečila prirodni proces selekcije, formiranja političke odgovornosti i integrisanje delova opozicije u procesu društvenog odlučivanja. Time je, po prirodi stvari, neposredno podsticala rast nedemokratskih, autoritarnih i iracionalnih tendencija. Jer, među uličnim preprodavcima ne prolaze najbolje oni koji nude najbolju robu, nego oni koji svojom fizičkom silom istisnu konkurenciju. Pošto je konsekventno odbijala da opoziciju ozbiljno shvati, vlast u Srbiji se na posredan način umešala u strukturisanje te opozicije. Ne dozvoljavajući da se upali svetlo išla je na ruku onima kojima mrak i inače najviše odgovara.
Međutim ponašanje vlasti ne može sasvim da objasni trenutno stanje srpske opozicije. I pre deset ili dvadeset godina vlast je na ovim prostorima bila neprosvećena i netolerantna, pa je stanje u opoziciji ipak bilo znatno bolje. Nije to žal za nekadašnjim elitizmom Beograda. Ne radi se o tome da je sada opozicija masovna i time bitno drugačija od kamernih kružoka iz proteklih vremena. Problem je u nečem drugom. Poznajući intenzitet tadašnje opozicione delatnosti očekivali bi smo istinsku eksploziju u trenucima legalizovanja višestranačkog uređenja. Nešto poput Mađarske, u kojoj je bilo čak znatno manje neposrednih opozicionih aktivnosti kao osnove novog političkog pluralizma.
Ono što bi smo očekivali, izostalo je. U Srbiji nije nastala velika liberalna, socijaldemokratska ili nacionalna partija. Od svih stranaka najjači je nacionalni pokret, sa nejasnim programom i bez nacionalnih veličina u svom vrhu. Organizaciono i političko iskustvo ranije srpske opozicije nije se sačuvalo ni u jednoj novoj organizaciji. Kada se danas kaže “udružena opozicija” teško je naći neku vezu sa bliskom prošlošću. Ne samo zbog retrogradne ikonografije, koja budi asocijaciju na “večno jučerašnje” za koje se ni Drugi svetski rat još nije završio. Čudniji od ovog nedostatka vizije jeste nedostatak političke strategije, nedostatak ideja, kreativnosti.
Jasno je da srpska opozicija ima teškoća da se prilagodi novim uslovima. Kao što pluća urbanog žitelja mogu da stradaju pri neopreznom konzumiranju planinskog vazduha, tako i ona još ne uspeva da od ispresecanog disanja pređe na normalni ritam. Međutim, pitanje je, da li se u padu opšteg nivoa srpske opozicije radi o dekadenciji koja je uslovljena situacionim i pojedinačnim razlozima, ili je uzrok bar delom sadržan u prirodi i karakteru ranije opozicione delatnosti? Njen nivo je, doduše, neosporno bio visok, ali da li je u sebi sadržavao znatne evolucione sposobnosti, tj. da li je raspolagao potencijalima za situaciju regulisanog višepartijskog pluralizma?
Čini se da u ovom polju leži bar deo rešenja zagonetnog stanja trenutne srpske opozicije. Uprkos višedecenijskom primatu u Jugoslaviji, beogradska opozicija nije u sebi sadržavala organizacijsku klicu koja bi iznikla u pogodnom okruženju višepartijskog uređenja. Kada je to okruženje stvoreno, ispostavilo se da iz klice ne izrasta ogroman šareni cvet, nego obična biljka među mnogim drugima.
Jednostavno rečeno, osnovni problem trenutne srpske opozicije je to što ne uspeva da političko iskustvo stečeno u decenijama opozicione delatnosti pretvori u efikasnu političku strategiju. A to je pre svega problem pretvaranja političkog iskustva u političku organizaciju. Ako ova transformacija ne uspe, a ona trenutno ne uspeva, ugrožena su oba elementa, iskustvo i organizaciona forma. Umesto političkog iskustva tada se nude dnevne političke ideje i teme, a umesto organizacije nastaju stihijne parapolitičke grupe, sličnije navijačkim klubovima nego političkim strankama.
Ako bismo želeli da personalizujemo ovo stanje stvari, bez velikih teškoća dolazimo do zaključka da je neiskustvo u ophođenju sa organizacijom (bilo da se radi o političkom aparatu ili bilo kakvoj drugoj organizaciji) glavni uzrok za prekid kontinuiteta između stare i nove opozicije. Pošto je stara opozicija bila u suštini disidentska i intelektualna, bez istinskih pokušaja stvarnog političkog organizovanja (čak bez svojih novina!), nova opozicija je u fazu organizovanog pluralizma ušla sasvim nespremna. Njoj je nedostajala ne samo organizacija, već i svest o organizaciji. Stranke su se osnivale idealistički, bez preteranog razmišljanja o materijalnim “sitnicama”, neophodnom početnom kapitalu, prostorijama, službenicima. Partije koje su osnovane kao pretendenti na vlast bile su zapravo samo građanske inicijative, i to su dobrim delom još uvek.
Tek predizborna kampanja pokazaće u stvari organizacijske kapacitete stranaka u Srbiji. Tu će se videti ne samo to da li će nova opozicija biti u stanju da aktivira iskustva stare opozicije, nego da li će uspeti da ta iskustva provede u adekvatnu formu. Priče na gradskim tribinama i skupovima istomišljenika nisu forma za predizbornu kampanju. Disidentska “kritika svega postojećeg” nije program sa kojim se može izaći na izbore.
Između naglašenog intelektualizma stare opozicije i naglašenog antiintelektualizma znatnog dela nove opozicije nalazi se široki prostor po kome tumara više od 50 odsto još neopredeljenih birača. Međutim, njihovi glasovi ipak nisu ono najvažnije. Najvažnije je da se samo u tom prostoru može formulisati politička vizija demokratske Srbije. Ona je moguća samo na liniji susreta iskustava stare i nove opozicije. Ali taj susret nije prosto preuzimanje “štafetne palice”. Iz njega mora da proizađe novi vid politike, u kome politika neće biti ni prkosno opiranje matici, ali ni puko plivanje niz vodu.
Stav, septembar 1990.
Peščanik.net, 16.09.1990.
