Izbegavanje da se formira vlada ima za cilj da se dođe do koncentracionog oblika vladanja, da se dakle oformi velika koalicija, u prvom koraku u Skupštini. Jer će ona preuzeti odgovornost za pregovore o Kosovu, a to znači da će odlučujuću reč imati većina koju čine Radikali, Socijalisti i Narodnjaci. Ukoliko joj se pridruže i Demokrate, eto koncentracionog vladanja, ako ne i vlade. Ako se Demokrate suprotstave većini na pitanju Kosova, postaje legitimna vlada nacionalnih i državotvornih partija, sastavljena na ovaj ili onaj način. Kao što su sasvim mogući novi izbori, na kojima bi trebalo da izgube oni koji će u međuvremenu izgubiti Kosovo, čitaj Demokrate.

Kako se došlo u ovu situaciju? Najčešće je laž u osnovi svih rđavih ishoda. Čitavu godinu dana političke vođe i pregovarači u raznim timovima ubeđuju javnost kako od nezavisnosti Kosova nema ništa. Strategija laži je jednostavna. Kaže se: „Ne verujte svojim očima nego verujte nama“. Zašto? Zato što vam mi kažemo šta piše u međunarodnom pravu. Javnost se prirodno okreće stručnjacima za međunarodno pravo, koji opet smatraju da su dužni da kažu da zaista tako piše u međunarodnom pravu. To se događa u zemlji koja je nastala tako što su šest delova prethodne države, od kojih je ona jedan, već stekli nezavisnost. I koja je već prenela unutrašnji suverenitet na Kosovo i sada samo osporava njegovo pravo da traži i spoljašnji suverenitet. E u tim okolnostima se tvrdi da je međunarodno pravo jasno da ne može biti jasnije i da kaže kako je Kosovo uvek bilo i uvek će biti deo Srbije.

Onda se to napiše u ustav, koji se donese na način koji bi u normalnim okolnostima bio očigledan dokaz da je „nešto trulo“ u državi Srbiji. U tom se ustavu zapiše kako se polaže pravo na teritoriju Kosova, ali se ništa ne kaže kako će se i na koji način suverenitet nad tom teritorijom ugraditi u pravni sistem Srbije. Javnosti se objasni kako će se time sačuvati Kosovo, mada se u tom času već zna sa kakvim će predlogom o statusu Kosova izači međunarodni pregovarač. U svemu tome, naravno, učestvuju i Demokrate, jer očekuju da upravo oni budu ti koji će preuzeti vlast posle održanih izbora. Pa nije važna ni sadržina niti procedura, važan je cilj.

E sada, evo većine u skupštini i to na pitanju gde je ta većina već stekla legitimnost, jer je omogućila usvajanje ustava. To je inače većina, ili bar njen najveći deo, koja je odgovorna ne samo za sadašnji status Kosova, već i za sve rđavo što se dogodilo Srbiji u poslednjih petnaestak i više godina. Sa njom ne samo da će kolaborirati Demokrate, već će preuzeti odgovornost da izvršavaju njihovu politiku na Kosovu pri tom tvrdeći da je to i njihova, znači politika Demokrata. A sve to sa nikakvom šansom da postignu bilo šta drugo osim kompromitacije kako kod kuće tako i u inostranstvu.

Kada se toliko laže, gubi se sposobnost da se vidi istina. Evo zanimljivog primera. Sinod Srpske pravoslavne crkve je u svom saopštenju povodom plana za Kosovo napisao i „da pravda drži zemlje i gradove“. Iz čega bi se jedino moglo zaključiti da se od Srbije odvaja Kosovo jer u njihovoj zajedničkoj državi nije bilo pravde. Tim se stavom kritikuje srpska politika prema Kosovu, a to bi onda trebalo shvatiti i kao samokritiku crkve. Naravno, autori ne vide da je to smisao onoga što su napisali. Sinod izgleda ne vidi da se raspada Srbija, već valjda predviđa raspad nekih drugih, nepravednih, država. Recimo kao što je tek nastajuća kosovska država, a možda i države njihovih zapadnih saveznika. Teži se, dakle, koncentracionoj skupštini da bi se održala vlast ako ne baš i „zemlje i gradovi“, ali to ne znači da će sve to biti dugog veka. Jer se ova politička kriza mora razrešiti, a izgubiće ipak oni koji se sada koncentrišu.

 
Danas, 13.02.2007. preuzeto iz Ekonomist magazina 

Peščanik.net, 13.02.2007.