Globalna finansijska kriza uzdrmala je iz temelja mnoga ekonomska uverenja. I do danas još nismo razumeli šta se u stvari dešava.

Ništa nas ne čini više ljudima nego aporija – stanje velike konfuzije u koje upadamo kada sigurnost nestane, kada se odjednom nađemo u ćorsokaku, kada više ne možemo da objasnimo ono što vidimo i čujemo. U trenucima kada se naš razum bori da shvati ono što naša čula osećaju, naša zbunjenost nas čini poniznima pripremajući naš duh na do tada nepodnošljivu istinu.

A kada aporija baci svoju mrežu tako daleko da se u nju uhvati celo čovečanstvo, onda shvatimo da živimo u posebnom istorijskom trenutku. Septembar 2008. bio je jedan takav trenutak. Svet se našao u čudu koje se nije dogodilo još od 1929. godine. Dugogodišnja izvesnost je nestala, a sa njom i imovina u vrednosti od 40 hiljada milijardi dolara; od toga 14 hiljada milijardi dolara imovine domaćinstava iz SAD, gde se gasilo 700.000 radnih mesta mesečno, uz bezbroj kuća i stanova koje vlasnici više nisu mogli da otplaćuju. Lista je duga koliko su i brojke nazamislive.

Kolektivna aporija još je više pojačana reakcijom vlada, koje su se sve do tada nepokolebljivo držale fiskalnog konzervativizma – verovatno poslednje masovne ideologije 20. veka: odjednom su zasule milijardama dolara, evra i jena finansijski sistem koji je samo nekoliko meseci ranije funkcionisao savršeno, gomilao nestvarne dobitke i koji je tvrdio da je našao ćup na kraju globalizacijske duge. I kao da to nije bilo dovoljno, naši predsednici i šefovi vlada, muškarci i žene čvrstih neoliberalnih uverenja koji su do tada odbijali svaku državnu intervenciju, počeli su sa žarom, koji je zasenio i Lenjinove poduhvate posle 1917, da podržavljuju osiguravajuća i automobilska preduzeća.

Za razliku od ranijih kriza: pucanje Dot-com mehura 2001, recesija iz 1991, Crni ponedeljak, latinoamerički debakl iz osamdesetih godina, zarobljavanje trećeg sveta u začaranom krugu dugova, razarajuća depresija u Velikoj Britaniji i delimično u SAD osamdesetih godina – kriza iz 2008. se ne može ograničiti na jedan geografski region, socijalni sloj ili određenu privrednu granu. Sve krize pre 2008. bile su na izvestan način lokalnog karaktera.

Oni koji su patili zbog posledica ovih ranijih kriza bili su potpuno beznačajani za vladajuće strukture, ali kada su i moćni osetili krizu, vlasti su im brže bolje pojurile u pomoć. Slom iz 2008. imao je razarajuće posledice i u zemljama koje su centri neoliberalizma. I te posledice ćemo još dugo osećati.

Verovatno je ovo prva kriza koja je ikada pogodila bogate regione na jugu Velike Britanije. Iako u SAD kriza nije počela u bogatim delovima zemlje, postepeno se proširila i na njih, zahvatajući poslednja pribežišta privilegovanih srednjih slojeva, njihove čuvane domove, njihova zelena predgrađa, njihove elitne univerzitete na kojima se okupljaju dobrostojeći, ne bi li se pripremili za visoke društvene i ekonomske položaje.

U Evropi, kriza je odjeknula silinom koja se ne smanjuje, preteći da sruši evropske iluzije koje su šest decenija odolevale svim izazovima. Pravci migracije su se promenili, poljski i irski radnici napuštaju London i Dablin seleći se ka Varšavi ili Melburnu. Čak se i Kina, koja je na čudesan način izbegla recesiju dok se ekonomska aktivnost širom sveta usporavala, nalazi u problemima. Kupovna moć u njoj opada, a državni investicioni projekti hrane opasni mehur – dva znamenja koja ne obećavaju ništa dobro u vremenu u kome je upitno da li svet dugoročno može da apsorbuje kineske izvozne viškove.

Stanju opšte aporije doprinosi i to što su veliki i moćni morali da priznaju da ni oni nisu u stanju da se nose sa novom stvarnošću. Oktobra 2008. Alan Grinspen, bivši šef američkih federalnih rezervi, koji je dugo smatran modernim Merlinom, priznao je greške u modelu za koji se dugo smatralo da je jedini obrazac funkcionisanja sveta.

Dva meseca kasnije, Leri Samers, bivši sekretar za finansije iz doba Bila Klintona, a kasnije najviši ekonomski savetnik predsednika Obame, rekao je: „Za vreme krize daleko je riskantnije učiniti premalo nego previše“. Kada veliki čarobnjak prizna da se njegova magija zasniva na pogrešnom modelu, i kada najviši ekonomski savetnik predsednika preporuči da treba da zaboravimo na svaki oprez, onda i javnost shvata da se naš brod našao u podmuklim, nepoznatim vodama; posada nema pojma šta se dešava, a kapetan je u panici.

Tako smo zapali u stanje opipljive, sveopšte aporije. Duhovna tromost ustupa mesto anksioznoj sumnji. Čini se da su nosioci odluka izgubili moć odlučivanja. Zbunjena javnost isturila je svoje antene u svim pravcima očajnički pokušavajući da nađe objašnjenja za događaje i njihove uzroke. Pojavile su se knjige, eseji, čak i filmovi proizvodeći poplavu objašnjenja o tome šta je krenulo naopako. Ali u svetu koji je u stanju šoka, obilje teorija ne garantuje nalaženje rešenja.
Odlomak iz knjige Janisa Varufakisa (Yanis Varoufakis): Globalni minotaur – Amerika i budućnost svetske ekonomije, Kunstman, Minhen 2012, 269 str, knjiga izlazi 23.02.2012.
Autor je profesor ekonomije na univerzitetu u Atini. Objavljuje i na svom blogu: yanisvaroufakis.eu.

Die Zeit, 20.2.2012.

Izbor i prevod Miroslav Marković

Peščanik.net, 22.02.2012.