Kooperativa Longo mai (3)

III. SAMOUPRAVLJANJE, MEDIJI I KULTURA

III.1. Longomajevci¹ i njihova organizacija

III.1.1. “Naši ljudi”

Tokom prethodnih trideset godina više hiljada ljudi posetilo je kooperative Longo maija. Prvobitna grupa osnivačica i osnivača – u početku tridesetak osoba od kojih danas polovina još živi u Longo maiju – znatno se uvećala. Danas u Longo maiju živi oko 200 članova.

Brojni “spartakovci” potekli su iz komunističkih ili socijalističkih porodica. Oni su uglavnom bili studenti i učenici u privredi i nastavljali su antifašističku tradiciju svojih roditelja, koji su se borili protiv nacista u Drugom svetskom ratu.

I među Švajcarcima, Nemcima, Englezima i Norvežanima okupljenim u Hidri nalazimo studente i učenike u privredi iz građanskih ili radničkih porodica, ali gotovo uvek bez političke tradicije.

Kad su osnovana Pionirska sela, svi su bili svesni ograničenja tradicionalne političke borbe u okviru sindikata ili partija. Longo mai je morao da izgradi čvrstu osnovu za preživljavanje i slobodan prostor za eksperimentisanje s drugim formama života, a da pri tom izbegne kriminalizaciju. Tu je moglo da se radi željenim tempom. Nisu se svi slagali s tom vizijom. Mnogo godina su trajale polemike o tome da li je život na selu zaista “politički rad” i da li bi se trebalo više angažovati u gradovima. Žilber Kati i Lik Vilet anketirali su Longomajevce o motivaciji. Vilet piše:

„Kad kažemo da su šesnaest Longomajevaca deca radnika, troje deca sitnih poljoprivrednika, a većina potiče iz dobrostojećih porodica, slobodnih profesija ili kadrova, to ne znači bogzna šta. Ono što nam, međutim, izgleda važno jeste pokušaj da razumemo kako i zašto su ti mladi ljudi jednog dana odlučili da napuste utabanu stazu, da skrenu voz svoje egzistencije sa zadatog koloseka, da raskrste sa studijama ili zanatom, sa svojom budućnošću i prijateljima, ponekad i s porodicom da bi se upustili u neizvesnu avanturu.“²

U ovom poglavlju oslanjam se uglavnom na rezultate njihove ankete. Mada je motivacija grupe osnivača bila očigledno politička, većina pripadnika prve generacije Longomajevaca kažu da su želeli da izgrade nešto novo, da preobraze pobunu protiv sistema u nešto konstruktivno i da žive u grupi, uprkos svim sukobima. Uzajamno razumevanje nije bilo lako. Posle proterivanja osam osnivača iz Francuske, Longo mai je bio “preplavljen” Francuskinjama i Francuzima, Nemicama i Nemcima, Švajcarcima i “manjinama”: Englezima, Špancima, Holanđanima, Belgijancima, Italijanima… Posle pada Berlinskog zida desetak Nemica i Nemaca iz Istočne Nemačke koji nisu verovali u „obećanja kapitalizma“ pridružili su se Longo maiju; kontakti su se proširili, pre svega prema Ukrajini.

Lik Vilet se pita:

„Kako omogućiti suživot tako različitih ljudi, Švajcaraca i Ukrajinaca, Belgijanaca i Italijana, Francuza i Nemaca, Malijaca, Austrijanaca, Kurda?³ […] U Longo maiju se sve može naći: italijanski profesor fizičkog vaspitanja, berlinska spremačica, virtuoz na violini i sociolozi; stručna vaspitačica i diplomirani pastir; ali i električar, stručnjak za masline, automehaničari, grafički radnici, diplomirani stručnjak za marketing, oficir švajcarske vojske,⁴ pariski advokat, glumice…“⁵

Ali zajednički život je ipak moguć, formiraju se brojni „mešoviti parovi“, roditelji se trude da njihova deca nauče više jezika. Glavni jezici u Longo maiju i dalje su nemački i francuski, i sve publikacije osim biltena Radio Zenzina prevode se s jednog od ta dva jezika na drugi. Internacionalizam se živi iz dana u dan, komunikacija je postala lakša, ali se i dalje ne podrazumeva.

Messages de Longo mai iz 1993. godine sadrži i jedan tekst o tome:

„Melting pot je zaista jedini izraz koji može da opiše stapanje jezika i kultura u Longo maiju. Sama činjenica da ljudi koji su došli s četiri strane Evrope prilično miroljubivo žive i rade zajedno punih dvadeset godina, znatan je uspeh. S njima se povremeno mešaju Kurdi, Kanaci, Malgaši, Latinoamerikanci… a u poslednje dve godine i istočni Nemci, Rusi, Ukrajinci i Rumuni. Afrikanci dodaju tačku na i: ’Ovde se osećamo kao kod kuće, u svom selu. Vi ste najluđe crno pleme u celoj Evropi!’ Jedina razlika je to što ne govorimo Bambaru već Franmački i Nemcuski.“⁶

Najmlađa generacija, naročito Francuskinje i Francuzi, i Belgijanke i Belgijanci koji su se pridružili Longo maiju tokom poslednjih godina kažu o svojim motivima:

„Ne pristajemo na agresiju reklamnih panoa, na društvo koje ih proizvodi, na vrednosti koje ih pokreću i na nasilje onih koji te vrednosti štite. […] Mi smo relativno mladi i neobični ljudi, mi koji smo pristigli poslednjih godina, uglavnom smo urbani ili rurbani. Lična odluka da se ostane dolazi nakon temeljnog odmeravanja projekta i neizbežnog dubokog raskida s normalnim i standardizovanim životom svetskog sistema. Počev od ovih oslobođenih prostor-vremena, ratarskih ili hercenovskih, upisanih u jednu jaku istoriju, mi doživljavamo raskide, kako sa infantilizacijom koju indukuju plaćeni rad ili socijalna pomoć, tako i s militantnim konsenzusom i naivnim progresizmom.

Do stupanja u kolektiv doveli su nas razni putevi; ono podrazumeva definisanje ciljeva, svakodnevno kretanje ka njihovom ostvarivanju i neprestano preispitivanje. Usvajajući znanja seljaka i veštine zanatlija, testirajući ih naspram tridesetogodišnjeg iskustva Longo maija, mi sričemo svoj odnos prema prirodi, skroman, savestan i odlučan. […] Refleksija koja je odbacila smešno tvrđenje da je kapitalizam neizbežan otkriva da sve treba izgraditi, iznad i protiv tehno-tržišne tamnice.“⁷

Zašto su neke/neki otišli?

Na jednoj konferenciji o zadružnom pokretu,⁸ generalni sekretar SCOP-a, Antoan Antoni, podseća na osnovna načela kooperativa:

„Niko ne može biti zadržan u kooperativi protiv svoje volje, svako je slobodan da je napusti. To je načelo otvorenih vrata.“

Mnogi su ostali manje-više dugo, neki su otišli posle mnogo godina. Svako od njih imao je vrlo lične razloge za to, te je bilo kakav pokušaj generalizacije pogrešan. U maju 2003. godine razgovarala sam s nekoliko „bivših Longomajevaca“, koji su mi rekli zašto su otišli. Većina je govorila o nedostatku individualne autonomije u grupi, o potrebi za većim ličnim prostorom, o nerešivim sukobima s nekim osobama koje su činile nepodnošljivim život u grupi. V. je imala potrebu za ozbiljnijim studijama izvan Longo maija (u Longo maiju je studiranje dugo smatrano gotovo „tajnom aktivnošću“).⁹ B. je otišla sa svojim prijateljem koji nije želeo da živi u Longo maiju. Pored toga, „bila je sita kolektivnog života“ i „neprestanih rasprava“. To joj nije smetalo da i dalje učestvuje u političkim akcijama ili da u Longo maiju provodi odmor sa svojom decom. Razlog za odlazak najčešće je ljubavna veza s partnerom koji ne želi da živi u kooperativi. S., koja je otišla iz Longo maija pre više od petnaest godina, oštro kritikuje način funkcionisanja kolektiva:

„Svi osećaju strukture moći, ali o tome se nikad ne govori otvoreno. […] Sada sam uverena da smo potpuno potcenili dinamiku jedne tako velike grupe i probleme koji iz nje proizlaze. […] Pokretala nas je ideja o novom kvalitetu života, mogućnost da ’živimo’ politički rad, da on bude u direktnoj vezi sa svakodnevnim životom. Taj spoj je bio dobrim delom koban jer je lična sfera – potrebe, brige, problemi – uvek bila u drugom planu…“¹⁰

U svojoj knjizi Budućnost je naša stvar, Deni de Ružmon posvećuje jedno poglavlje Longo maiju (str. 249–250):

„Tako se razvija formula otvorene zajednice, koju ipak pokreće manjina odgovornih, relativno ’zatvorena’ svojom funkcijom.“

Tokom razgovora sa onima koji su neko vreme živeli u Longo maiju redovno sam nailazila na tematiku „unutar i izvan“.

S. kaže:

„To što jedna grupa postavlja granicu prema ’spoljašnjosti’ sasvim je prirodan proces razvijanja identiteta. Ali u Longo maiju su ljudi verovali da samo oni žive istinsku alternativu. […] Volela bih da su ’granice’ propustljivije. Imam utisak da se ta granica danas više ne postavlja tako strogo, ali se snažno održava u glavi.“

Brigite, jedna od osnivačica Longo maija, živi od 1994. godine u blizini kooperative Ajzenkapel:

„Moje društveno okruženje je i dalje snažno obeleženo Longo maijem. Ne prođe nedelju dana da neko iz Ajzenkapela ne svrati kod nas. Naša deca često odlaze na farmu Stopar. Imam utisak da u svom sadašnjem radu¹¹ koristim znanja akumulirana u Longo maiju. Svojevremeno takav rad u okviru Longo maija nije bio moguć. Kad sam se nastanila u Klagenfurtu, nismo uspevali da se složimo u nekim pitanjima. Bila sam za veliko otvaranje celog Longo maija, tenzije između grupa u Limanu i Ajzenkapelu postale su prevelike…“¹²

Nikad nije postojala – pa ne postoji ni danas – formalna pripadnost Longo maiju. Pripadnost se ili oseća ili ne oseća, a taj osećaj je, naravno, potpuno subjektivan. Ima onih koji, za razliku od S., misle da su „granice propustljivije“ nego ranije. U poslednjem poglavlju vratiću se na pitanje „unutrašnjosti“ i „spoljašnjosti“.

Deca

Danas neka od dece koja su rođena u Longo maiju i sama imaju decu, što, naravno, znači da su neki Longomajevci postali bake i deke. U kooperativama danas živi oko sedamdesetpetoro dece. Oni idu u državne škole da bi bili u kontaktu s decom iz sela i regiona.¹³ Deca žive zajedno po starosnim grupama, roditelji na smenu brinu o njima, prevoz do škole se zajednički organizuje. Adolescenti koji pohađaju srednje škole obično žive u internatu zato što su kooperative predaleko od gradova u kojima postoje takve škole.

Većina dece koja su u međuvremenu odrasla ne žive više u kooperativama. Ono što je bila avantura za roditelje, nije to nužno i za decu; oni žele da vide i upoznaju druge stvari, da grade sopstveni život. S mnogima od njih održavamo srdačne odnose, oni često obilaze roditelje, prijateljice i prijatelje. Neki su ostali u kooperativama i preuzeli obaveze.

 

III.1.2. “Ništa nije poetičnije od samoupravljanja”¹⁴

Iako sam pomno pregledala sve publikacije, nigde nisam našla opis „samoupravljanja na longomajevski način“. S vremena na vreme kratko se pominje način funkcionisanja. On je, zapravo, mešavina različitih teorija koje se primenjuju u praksi, u specifičnom kontekstu, i koje su i nastale zahvaljujući toj praksi.

Pre osnivanja Longo maija, nekoliko članova Hidre i Spartakusa čitali su utopiste XIX veka. Oni su želeli da nađu već isprobane alternativne modele života i ekonomije, ali da izbegnu greške zbog kojih je većina tih pokušaja propala. Kad danas pitamo osnivačice i osnivače šta su zapamtili od tog štiva, šta su primenili i koje greške treba izbegavati, oni se ne sećaju gotovo ničeg. O toj temi ništa nije napisano. Mislim da su većini „pionira“ nepoznati detalji tih teorija. Pokušaj da se danas, posle trideset godina, otkriju sastojci te mešavine teorija izgleda, dakle, prilično besmislen.

Lik Vilet je to pokušao, ali zapravo bez većeg udubljivanja:

„Uzmite pregršt furijerizma, i još jednu anarhizma […], dodajte trunčicu blankizma i prstohvat anarho-sindikalizma.“¹⁵

Organizacija rada i svakodnevnog života

Definišu se razni domeni aktivnosti i raspodeljuje se odgovornost za sektore: male grupe se bave poljoprivredom, baštom, životinjama, šumom, gradnjom – odluka čime će se ko baviti je spontana i zavisi od želja jer se niko nije formalno obučavao za te aktivnosti.

Tu nalazimo Furijeovu ideju „nizova“ i „rada u harmoniji“. On kaže o aktivnostima:

„One treba da se obavljaju u društvu spontano okupljenih prijatelja, zainteresovanih i podstaknutih vrlo aktivnim rivalstvima.“¹⁶

Furije misli da rad, kad je dobro organizovan, može biti sredstvo pomoću kojeg pojedinac živi sopstvene strasti i slobodno se razvija:

„Falanga kakvu je on zamislio nije, dakle, prosto zajednica čije bi planiranje imalo za cilj poboljšavanje nivoa života i rast proizvodnje; pre svega je reč o stvaranju institucionalne strukture u kojoj rad može postati saveznik a ne neprijatelj večnih ljudskih strasti.“¹⁷

Svi su bili orni za nove aktivnosti. Seča drveta, zidanje kuća, traženje vode, kuvanje za više desetina osoba, branje lavande, čuvanje ovaca – u svemu smo se oprobali. Svako je morao da upozna sve sektore da bi mogao da učestvuje u odlukama koje su bile s njima povezane. S vremenom, i u skladu s karakterom, sposobnostima i željama, postignut je izvestan stepen specijalizacije koji je svakako rezultat želje da se prodube znanja i usavrše sposobnosti. U početku smo raspravljali o svim detaljima vezanim za rad na sastancima kojima su prisustvovali svi pripadnici kooperative. S razvojem sposobnosti to je postepeno postalo izlišno.

Za svakodnevne zadatke u kojima učestvuju (gotovo) svi – kuhinja, kućni poslovi, prevoz do škole i nazad (od 1981. godine dežurstvo u Radio Zenzinu) – svako se upisuje na listu u nedelju uveče. Rad u sektorima planiraju oni koji su za njih odgovorni, a u poslovima kakvi su berba, plevljenje, izbacivanje đubriva iz štala i staja itd. učestvuju svi. To je način funkcionisanja u Limanu. Naravno, u drugim kooperativama, u zavisnosti od veličine kooperative i broja osoba koje u njoj žive, on je nešto drukčiji. Hajke Šibek, koja živi u kooperativi u Ajzenkapelu, kaže:

„Naš način života nije podvrgnut čvrstim pravilima. U Longo maiju nema pisanih zakona… […] Svaka grupa odlučuje o tome kako želi da živi, […] kako će se organizovati za svakodnevne zadatke, da li će praviti raspored za kuhinju ili ne, ko će preuzeti koju odgovornost, ko će gde ići i kada…“¹⁸

 

III.1.3. Zajedničke strukture

Još postoji zajednička blagajna, koja se napaja prodajom proizvoda, subvencijama i poklonima. O blagajni, kao i knjigovodstvu, brinu na smenu male grupe. Ne isplaćuju se plate, ali se, u zavisnosti od potreba i mogućnosti, raspodeljuje džeparac. O investicijama koje se tiču određenog sektora odlučuje se zajednički u svakoj kooperativi. Predstavnice/i kooperativa predstavljaju planove na „interkooperativnim sastancima“ koji se održavaju na raznim mestima. Zatim se odlučuje o prioritetima. Za prikupljanje i raspodelu sredstava zadužena je u poslednjih godinu dana komisija od oko 25 osoba iz svih kooperativa. U užem krugu se efikasnije raspravlja o tehničkim pitanjima.

Opšti sastanci koji su se dugo održavali svake večeri, a danas se održavaju nekoliko puta nedeljno, imaju dugu istoriju. U načelu, tu se raspravlja o svemu i svi treba da učestvuju. Nema glasanja, diskutuje se sve dok se ne postigne konsenzus. Analiza mehanizama po kojima funkcionišu ti sastanci verovatno bi mogla da bude životno delo nekog vrlo hrabrog sociologa ili psihologa…

Početkom ’90-ih godina, Matje Fire kaže o sastancima koji su se održavali u velikoj Sali Granž Neva:

„… svake ili gotovo svake večeri u Granž Nevu [se održava] neformalna generalna skupština na kojoj se raspravlja o svemu. Od interne poljoprivredne politike do Zalivskog rata, od finansiranja antifašističke kampanje u Koruškoj do stava nekog člana koji odveć često gunđa dok bere maline. Naravno, ti neformalni sastanci se ponekad, pa čak i često, pretvore u svađu.“¹⁹

Sastanci su svakako zamorni posle radnog dana, ali njihova uloga je da se ljudi uzajamno informišu i da se različite aktivnosti postave u širi okvir:

„Druga osobina Longo maija jeste to što je uspeo da okupi učenike u privredi i studente, što oni tu žive pod istim krovom… zahtev iz maja 68. godine, koji je Rolan Pero (Remi) proživeo u Parizu. Odatle potiče neobična sposobnost sprovođenja onog što po dogovoru nazivamo istraživanje-akcija. Taj tipično maoistički postupak udaljen je od stavova sobnih revolucionara koji se zadovoljavaju menjanjem sveta oko zadimljenog stola između ponoći i pet sati ujutro. On je jednako udaljen i od ograničavajućih neposrednih činjenica, od iznurujućih materijalnih razmatranja na koje obavezuje opstanak grupe…“²⁰

Uprkos načelu zadružnog pokreta „Jedan član – jedan glas“, Longo mai je poznavao hijerarhije zasnovane na starosti, iskustvu, karakteru, kompetencijama, jeziku, a ponekad i na „grlatosti“, i to je imalo veliki uticaj u zajedničkom odlučivanju. U poslednjih desetak godina Longo mai se, po mom mišljenju, približava tome da svaka osoba kaže šta misli i da autoritet zaista bude zasnovan na kompetencijama. Velika raznovrsnost aktivnosti je svakako problem; teško je zainteresovati se za sve i biti u toku svih zbivanja. Tome ću se vratiti u poslednjem poglavlju.

 

III.1.4. Odnosi između kooperativa

Danas se Longo mai sastoji od devet samoupravnih kooperativa u Francuskoj, Nemačkoj, Austriji i Švajcarskoj, kojima treba dodati i grupu u Nižnjem Selišču u Ukrajini, Finku Sonjador u Kostariki i centralu u Bazelu. Između tih grupa i mesta postoje odnosi razmene „ljudi“ i proizvoda. Živeti neko vreme u drugoj kooperativi znači upoznati drugu realnost i Longomajevce iz drugih kooperativa, i steći izvestan odmak od sopstvene svakodnevice. Kad se povećao broj dece u školskom uzrastu, ta vrsta „nomadizma“ je redukovana, ali je i dalje većina upražnjava (sa ili bez dece). Oko tridesetak Longomajevaca na smenu učestvuje u prikupljanju sredstava i administrativnim poslovima u Bazelu.

Hajke Šibek opisuje odnose u kooperativama u svom diplomskom radu:

„U kooperativama se praktikuje ekonomija samoizdržavanja, to jest proizvodi se za samopotrošnju. Postoji razmena među kooperativama; usluge se, međutim, ne pružaju za novac. […] U unutrašnjosti Longo maija ne postoje računi. Svako ima nešto da ponudi: stado ovaca iz Trenasa provodi zimu u Ma de Grenijeu u Krou, gde se proizvodi vrlo malo mesa. Nekoliko svinja se hrane otpacima od povrća, a tu je i nekoliko pataka koje uklanjaju puževe sa salate. Trenas im isporuči juneću polutku. Svi su zadovoljni. Dobrovoljci iz svih kooperativa učestvuju u berbi grožđa u Kabreriju. Vino se isporučuje kooperativama prema potrebama, a veći deo se prodaje. Ne računamo ko je koliko radio i ko je koliko isporučio.“²¹

Ta vrsta razmena razvila se tokom godina s porastom proizvodnje; ona je postojala i u drugim vremenima i na drugim mestima u svetu, ali smo tek kasnije počeli da upoznajemo teorije o njoj. Ovo je odlomak iz Nouvelles de Longo mai, 2002:

„Ekonomija samoizdržavanja odlikuje se činjenicom da funkcioniše bez novca. U društvima koja upražnjavaju takvu ekonomiju, trampa je gotovo uvek bila marginalni element. Postojali su drugi oblici kruženja koji su preživeli do danas u nekim nišama mondijalizovane ekonomije tržišta. Brojne nekapitalističke ekonomije bile su zasnovane na poklonu i uzajamnosti; one su često izlazile iz okvira proste ekonomije samoizdržavanja i proizvodile vrlo složena društva.“²²

Razmene se ne ograničavaju na proizvode:

„Odnosi među kooperativama zasnivaju se na uzajamnoj pomoći, solidarnosti, prijateljstvima. Često učinimo uslugu ne očekujući nikakvu protivuslugu: četvoro Francuza pomogne u izgradnji automehaničarske radionice u Stoparu; Kro isporučuje povrće za vreme sastanka svih kooperativa ili neke proslave u Limanu; u tim prilikama smeštaj, hrana i piće su, naravno, besplatni za ljude iz drugih kooperativa.“²³

 

III.1.5. Pravne strukture – kolektivno vlasništvo

U jednoj prezentaciji projekta upućenoj krugu prijatelja u Švajcarskoj, posle uvodnog dela i razmišljanja koja su rezultirala osnivanjem Pionirskih sela, nalaze se karta zemljišta, finansijska predviđanja i opis pravne forme tih zajednica:

„Na osnovu ekspertize koju je obavio advokat Halbvahs iz Mulhausa, izabrali smo formu Radničkog proizvodnog društva, u skladu s francuskim Zakonom o radu, III, 2, čl. 27-31 i 39-45. SCOP je društvo akcionara koje u svakom trenutku može da primi nove članove i uveća svoj kapital. SCOP je organizovan na demokratski način. Najviši organ je generalna skupština zadrugara. […] Svaki zadrugar koji radi za SCOP ima jedan glas bez obzira na to koliki je kapital uneo. Članovi mogu biti i osobe s vrlo malim kapitalom. U našem slučaju, od 40 franaka naviše.

Stranci mogu postati članovi.

Unutrašnja organizacija SCOP-a može se odrediti pravilnikom, ali može biti i neformalna.

[…] Pravo glasa imaju samo zadrugari koji rade u Pionirskim selima.“²⁴

Sledeći status najbolje je odgovarao organizacionim idejama zadružnog pokreta i izgledao je najpogodniji kao pravna osnova zajednice:

„Kooperativno udruživanje nije instinktivno grupisanje, već strukturiran oblik života u društvu. Možemo s dobrim razlogom da verujemo da su prvi zadružni oblici života bili spontani: uzajamna pomoć… Mogu se štaviše pronaći primeri ’zadružne preistorije’: kolektivno upravljanje farmama u Vavilonu i pogrebna bratstva u rimskoj antici imali su nekih sličnosti sa zadružnim institucijama. Možemo pomenuti i družine zidara koje su kružile Evropom u vreme katedrala. […]

U Francuskoj se prve zadružne aktivnosti pojavljuju u seoskoj sredini. […]“²⁵

Antoan Antoni, generalni sekretar Opšte konfederacije SCOP-a učestvovao je na 4. kongresu Evropske kooperative u Limanu, u septembru 1979. godine. Pored brojnih „praktičnih i moralnih saveta” koje nam je dao kao jedan od „pionira teorije kooperative”, on je u svom izlaganju naglasio četiri osnovna načela koja je video u osnivanju i razvoju Longo maija:

„Internacionalizam, bez kojeg je svaki poduhvat samoživo povlačenje u sebe koje povlači konkurenciju punu iskušenja i opasnosti;

zadružni duh koji podrazumeva jaku solidarnost bez kakve se ne može zamisliti nijedno trajno delo;

velikodušnost koja je vrlo rano navela naše zadrugare da se upuste u razne operacije spasavanja u zemljama Trećeg sveta, neuporedivo siromašnijim od najsiromašnijih socijalnih grupa u Evropi;

i, konačno, realizam koji strukturira normalne discipline jednog egzaktno programiranog poduhvata, u skladu s raspoloživim snagama koje su sposobne da deluju u datom okruženju.“²⁶

S vremenom je status SCOP-a postao preuzak za naš način funkcionisanja. On je zahtevao da članovi dobijaju plate, što je bilo u protivrečnosti s potpunim odbacivanjem plata u Longo maiju. Nekoliko godina kasnije zamenjen je statusom GFA-a (Grupisanje poljoprivrednog zemljišta), Udruženjem Longo mai, koje je iznajmljivalo zemljište i brinulo o dobrobiti zadrugarki i zadrugara i strukturom komercijalizacije SICA (Interesno društvo poljoprivrednog kolektiva). U drugim zemljama u kojima postoje kooperative prilagodili smo se državnim zakonima jer još ne postoji evropski statut za kooperative.

Početkom ’90-ih godina počeli smo da tražimo status koji bi najbolje odgovarao našem stvarnom funkcionisanju i koji bi nam omogućio da utvrdimo kolektivno vlasništvo nad zemljom i zgradama. U svim prethodnim statusima, vlasnik ili odgovorno lice bio je pojedinac. Longo mai je morao da bude zaštićen od spekulacija i rasprava o nasledstvu i da istovremeno ispunjava svoju prvobitnu funkciju – rad i samoupravljanje u skladu s društvenim i ekološkim kriterijumima:

„Želimo da stvorimo objedinjenu strukturu koju će moći da prihvate sledeće generacije, to jest deca koja odrastaju u Longo maiju i oni koji su nam se pridružili. Ne pravimo razliku između te dve grupe, one su se već pomešale. Prenoseći dobra Longo maija u švajcarsku fondaciju Evropski zemljišni fond uspeli smo da ostvarimo taj cilj. […] Fondacija će biti vlasnik zemljišta i farmi. Osobe koje žive i rade u kooperativama imaju neograničeno pravo korišćenja. Ako se neka grupa odrekne eksploatacije neke farme, farma će biti stavljena na raspolaganje naslednicima…“²⁷

U saradnji sa advokatima i beležnicima u zemljama u kojima postoje kooperative Longo maija, obavili smo pravno restrukturiranje kooperativa da bismo ih uneli u Evropski zemljišni fond, fondaciju zasnovanu na švajcarskom zakonu. Njom upravlja Administrativni savet sastavljen od članova Longo maija. Tako su gotovo sve kooperative postale vlasništvo Zemljišnog fonda.

U nekim kooperativama upravljanje svakodnevnim životom preuzele su asocijacije članova.

III.2. Mediji i kultura

III.2.1. Pre Longo maija

Spartakus je imao jedan list koji je neredovno izlazio, Messages aux Mécontents (Poruke nezadovoljnima). Većinu članaka su pisali Remi, Jakob, Vili, Mihael Gener i Kristijan Pilvajn. Mnogi su pisani i timski, a Jakob je prevodio Remijeve tekstove jer je u to vreme samo on znao francuski. Oni koji su bili punoletni snosili su odgovornost za publikacije.

List se bavio aktuelnim političkim temama i akcijama. Spartakus je objavljivao i mnoštvo letaka i plakata sa originalnim crtežima. Svi su oni imali direktan, provokativan, borben ton, kao na primer ovaj manifest objavljen u Messages aux Mécontents koji je lepljen po zidovima škola za učenike u privredi i popravnih domova:

„Jedanaest hiljada mladih zatvoreno je u popravne domove. […] Prisilni rad, telesne kazne – i hiljade mladih se slamaju u tim centrima. […] U Francuskoj i Skandinaviji već godinama postoje samoupravni centri. Zahtevamo otvorene samoupravne centre.“²⁸

Hidra je povremeno preuzimala naslov Spartakusovog lista da bi objavila izveštaje sačinjene sa šegrtima o njihovim preduzećima. I u Švajcarskoj su opisivane i komentarisane političke akcije; „Interbrigade“ su pisale podrobne izveštaje o svojim putovanjima.

Ali Hidra je objavljivala i tekstove u kojima je preuzimala stil Spartakusa, na primer ”Manifest Hidre za omladinu” iz 1970. godine:

„Easy Rider i Vudstok nisu više jedina alternativa komformizmu, ni jedino oružje protiv fašizma koji proizvodi ovo društvo. Mi smo izabrali. […] Naša grupa je u borbi. Ona opstaje, ali je svaka izolovana osoba nemoćna. Grupa ne može da se zadovolji time što će postati ostrvo srećnog komunarskog života. Niti time što će popravljati kvarove u društvu. Moramo da naučimo da sami rešavamo probleme. […] Neposredna demokratija na svim nivoima – to je ono za šta se borimo.“²⁹

U Hidrinim publikacijama nalazimo, između ostalog, izveštaj Kongresa o ugroženim regionima (koji je ona organizovala), brošuru Hidra i vojska i dokument „Kriza – jedna ofanziva“ koji je, zahvaljujući svojoj analizi političke situacije, poslužio kao temelj za Evropska pionirska sela.

 

III.2.2. Messages de Longo mai

U prvo vreme, od 1974. do 1977. godine, u toj publikaciji predstavljali smo aktivnosti Longo maija. Ton se potpuno promenio, govorilo se o sasvim konkretnim koracima u izgradnji pionirskih sela: prvi broj bio je pogled na celinu, a u četiri sledeća glavne teme su bile voda, bašta, krčenje zemljišta i ovce. Članci nisu bili potpisani, ali se jasno vidi da su Remi, Vili, Niki i Tomas (i nekolicina drugih) učestvovali u konačnoj redakturi.

Počev od 1975. godine ponovo se govori o političkim temama: poseban broj posvećen je akciji solidarnosti sa indijanskim kooperativama u Paragvaju koje je progonio diktator Stresner. Godine 1977. jedna brošura opisuje transhumanciju kroz Austriju sve do osnivanja kooperative u Ajzenkapelu. U decembru 1978. godine izašao je specijalni broj o Kriznom fondu za evropske planinske regione.

Drugi period smešta se u 1979. godinu, sa šest brojeva koji govore o kooperativama i raznim putovanjima. Svaki od njih posvećen je posebnoj temi: narodnom turizmu, mikroekonomiji, pozorišnim predstavama u Beču, putovanju u Bangladeš, 4. kongresu Longo maija, zajmu, planovima vezanim za šumu. Treći period, od 1980. do 1983. godine obeležen je pre svega reakcijom na novinsku kampanju 1979/1980. u posebnom broju ”Blitzkrieg”, zatim brojem koji je, preuzevši stari naslov Spartakusovog lista, izveštavao o aktivnostima kooperativa i, na kraju, brojem Messages aux Européens (Poruke Evropljanima), sa analizom situacije u Francuskoj posle izbora Fransoa Miterana za predsednika Republike.

U četvrtom periodu, od aprila 1983. do marta 1986. godine objavljivano je osam brojeva godišnje; oni su se bavili kooperativama, ali i političkim akcijama.

Peti period, od juna 1987. do danas počinje brojem 31. Od tada se članci potpisuju. Publikacija izlazi tromesečno i uglavnom je namenjena krugu švajcarskih prijatelja. U poslednjih nekoliko godina publikacija Nouvelles de Longo mai distribuira se i u Francuskoj, a šalje se i u Nemačku i Austriju. U rubrici „duh vremena“ svaki put se govori o jednoj političkoj temi. U Belgiji i Francuskoj dodato je i pismo s više pojedinosti o tamošnjim kooperativama.

 

III.2.3. L’Almanach Buissonnier

Almanah je izlazio kao tromesečnik, 80 strana formata A4, na nemačkom i na francuskom, s brojnim ilustracijama. Od 1980. do 1984. godine prodavan je u pretplati i na štandovima. U uvodniku prvog broja objašnjava se zašto je izabran taj način izražavanja:

„Više nije reč samo o tome da se otkriju nove ideje i tehnike već i da se ponovo nauči mnogo jednostavnih stvari, zaboravljenih tokom evolucije naših društava. Svi danas znaju šta je postalo od poljoprivrede, da je ona industrijalizovana preko svake mere, i svima su poznata štetna dejstva preterane i nekontrolisane urbanizacije. […] Almanach Buissonnier je uzeo na sebe da odgovori tim novim potrebama za praktičnim informacijama i mirnijim refleksijama.“³⁰

Prateći ritam godišnjih doba, Almanah se bavio raznim domenima poljoprivrede i zanatstva. Članke su pisali Longomajevci ili njihovi prijatelji poljoprivrednici i zanatlije. Almanahu je bilo svojstveno to da su u njegovoj redakciji bili mnogi „praktičari“ koji nisu pisali za druge publikacije Longo maija.

Drugi važan aspekt je istorijska rubrika o malo poznatim događajima koji su, po mišljenju redakcije, bliži istoriji naroda nego što su to priče o pustolovnim osvajačkim pohodima nacionalnih junaka.

U Almanahu su objavljivane i priče za decu, pesme, pa čak i kulinarski recepti, uz mnoštvo ilustracija koje su često bile delo „domaćih“ crtača. Almanah je prestao da izlazi posle četiri godine zato što je njegova realizacija zahtevala previše rada na štetu drugih aktivnosti.

 

III.2.4. Archipel, mesečnik Evropskog građanskog foruma

On je naslednik neredovnog informativnog biltena, CEDRI-a, a zatim FCE-a. Archipel (Arhipelag) izlazi na osam strana od 1993. godine, jedanaest puta godišnje, na nemačkom i na francuskom. Tiraž od oko 8.000 primeraka uglavnom se šalje u Švajcarsku, ali i čitaocima u tridesetak zemalja. Izveštava o aktivnostima FCE-a, drugih grupa ili pojedinaca, i objavljuje analize o političkoj situaciji, ali i članke iz oblasti istorije i filozofije. Tokom dve poslednje godine u Archipelu su objavljeni odlomci iz studije FCE-a o stanju poljoprivrede u Evropi. Autori članaka su kako članovi FCE-a, tako i specijalisti kojima se obratimo da pišu o određenoj temi. Konačna redaktura obavlja se u Limanu. Članovi svih kooperativa učestvuju u Archipelu. Ja sam od početka odgovorna urednica nemačkog izdanja. Moj francuski kolega i ja svakog meseca sastavljamo, elektronskom poštom ili telefonom, redakcioni odbor za prikupljanje članaka. Archipel i Nouvelles de Longo mai imaju značajnu ulogu u održavanju kontinuiranih kontakata s donatorima i krugovima prijatelja u više od trideset zemalja.

 

III.2.5. Druge publikacije

Longo mai, CEDRI, FCE i FERL³¹objavili su i više desetina kraćih ili dužih brošura o raznim temama. One su pobrojane u jednom od dodataka.

Ne treba zaboraviti ni pisma koja se šalju više puta godišnje krugovima prijatelja. Ona sadrže opis određenih projekata i molbu za podršku.

 

III.2.6. Prevodi

Publikacija Messages de Longo mai u početku je objavljivana na francuskom i nemačkom, s prevodima u oba smera. Prevođenje je veština koja zahteva mnogo godina prakse ako nije reč samo o prenošenju reči iz jednog jezika u drugi, već i o prenošenju mentaliteta i kultura koji se kriju iza reči. Mnogo sam prevodila i mogu da potvrdim da smo tome uvek posvećivali veliku pažnju. Ovde bi valjalo reći da su svi germanofoni manje-više naučili francuski. Danas samo malom broju istočnih Nemaca nije poznat Volterov jezik, možda zato što nisu dovoljno dugo živeli u Francuskoj. S druge strane, samo je mali broj Francuza uistinu ovladao nemačkim. Valja napomenuti i to da većina Francuza živi u francuskim kooperativama…

”Prevesti” sve aspekte života nije nimalo lako, što nas, prevoditeljke i prevodioce, ne sprečava da pokušavamo. Jedina publikacija od čijeg smo prevođenja morali da odustanemo je Grand-Pére des Chenaies, prvi nedeljnik Radio Zenzina. On je godinama imao svoj pandan na nemačkom – Ulenspiegel. Za razliku od Messages de Longo mai i biltena CEDRI-a, te dve publikacije negovale su satiričan ton pozajmljen od Karla Krausa ili Kurta Tuholskog.

 

III.2.7. Radio Zenzin – slobodne radio-stanice

Kad su otvoreni talasi za slobodne radio-stanice, posle izbora Fransoa Miterana 10. maja 1981. godine, u Limanu se nije dugo oklevalo. Već 3. juna Longo mai je počeo da emituje program iz pastirske kolibe na brežuljku Zenzin.

Zatim je od kamena sakupljenog u poljima sagrađen studio u koji su smeštene instalacije i na hiljade gramofonskih ploča i CD-a, kao i jedan računar za realizaciju emisija. Radio Zenzin pokriva departmane Provansalskih Alpa, Visokih Alpa, jedan deo Vara i Vokliza i grad Eks-an-Provans.

Program realizuju članovi Longo maija. Informativni žurnal – dva puta dnevno uživo po jedan sat u formi diskusije između voditelja – smatra se jednom od najvažnijih emisija. Aleks Roben kaže:

„Našim vestima svojstven je ’normalan’ ton. Možemo sebi da dozvolimo da razvijamo originalna gledišta koja se ne podudaraju s mišljenjem koje preovlađuje u velikim medijima. Pokušavamo da postavimo informacije u širi prostor, za razliku od komercijalnog radija ili televizije koji puštaju ’ekskluzivne vesti’ istrgnute iz njihovog konteksta.“³²

U traženju informacija pomaže kartoteka s nekoliko stotina adresa specijalista iz više zemalja koji se redovno konsultuju telefonom o raznim pitanjima. I slušaoci se često uključuju u program i diskutuju.

Programi se redovno bave i temama iz istorije i filozofije, nauke i društva, književnosti, Afrike, evropskih institucija, seoskog života i poljoprivrede, itd. Mesečni magazin Dossiers Internationaux, ostvaruje se u saradnji s mesečnikom Monde diplomatique. Većina tih emisija šalje se na CD-u u četrdeset drugih frankofonskih radio-stanica i emituje se u drugim regionima Francuske, u Belgiji i Švajcarskoj, ali i u Maliju i na Madagaskaru.

Radio Zenzin proizvodi i muzičke emisije: klasična i savremena muzika, „Zvuk juga“, muzika iz ’30-ih i ’40-ih godina u emisiji „Jučerašnji i svagdašnji mladi“, ciganska muzika, folklor, francuska šansona, džez, rep, ukratko, muzika iz celog sveta i svi stilovi u skladu sa ukusom onoga ko vodi program prema nedeljnoj šemi. Više pozorišnih komada adaptirano je za radiofonsko izvođenje, i niz romana pročitan je u nastavcima uz muzičku pratnju. Slušaoci Radio Zenzina su se malo-pomalo navikli na mnoštvo akcenata: francuski sa španskim, nemačkim, engleskim, švajcarskim ili belgijskim prizvukom, u zavisnosti od voditelja. „Radio Zenzin je najevropskiji od lokalnih radija i najlokalniji od evropskih“, kaže Aleks.

U julu 1998. godine otvoren je i drugi studio u Eks-an-Provansu, koji kreira sopstvene emisije u saradnji s lokalnim organizacijama; program se emituje lokalno ili kroz celu mrežu tokom nekoliko sati. Pored čvrste implantacije u regionu i više stotina kontakata, Radio Zenzin igra i značajnu ulogu u obrazovanju i informisanju Longomajevaca. U pripremi informativnih emisija svakodnevno se čitaju francuski, ali i nemački, engleski, španski i švajcarski listovi; Radio Zenzin prima i više desetina alternativnih publikacija i informiše se na Internetu. Razne teme, intervjui s ljudima iz celog sveta, i s onima koji posećuju kooperativu u Limanu i koje „kidnapujemo“ za diskusije na radiju – sve te aktivnosti znatno su proširile horizont Longomajevaca, a svakako i slušalaca Radio Zenzina.

Radio Zenzin je slobodan radio u izvornom smislu jer emituje program bez reklama. Finansira ga Fond za podršku radiofonskom izražavanju, koji izručuje slobodnim radio-stanicama procenat od zarade komercijalnih radija na reklamama. Pored toga, on prima subvencije od više opština u zoni slušanosti, od departmana Provansalskih Alpa i od slušalaca. Drugi izvor finansiranja je prodaja emisija drugim radio-stanicama. Voditelji su uglavnom Longomajevci, ali su dobrodošli i slušaoci koji predlažu sopstvene programe. Radio Zenzin je član fondacije Evropska federacija slobodnih radio-stanica (FERL), koja je više godina objavljivala publikaciju Euroradio. Ta federacija okuplja radio-stanice iz više evropskih zemalja.

U Austriji se u njeno ime vodila borba protiv monopola države nad medijima, koja se završila otvaranjem talasa za nezavisne medije. Godine 1998. u Klagenfurtu pokrenuta je, zajedno sa slovenačkim udruženjima, dvojezična stanica Radio Agora. Longomajevci iz Ajzenkapela imali su veliki udeo u njenom osnivanju, upravljanju, organizaciji i koncepciji programa. Zbog raznih finansijskih teškoća, Radio Agora danas ne radi s punim kapacitetom.

Pored toga, Radio Zenzin je učestvovao u stvaranju slobodnih radija u Maliju i na Madagaskaru.

Publikacije Radio Zenzina

Informacija je slobodna, komentari su sveti…
Ipolit Trubad³³

Pored proizvodnje emisija, radio Zenzin je dve godine po osnivanju počeo da izdaje informativni nedeljni list s komentarima aktuelnih zbivanja. On se u početku zvao Radio Zenzine info. Remi, koji je jedini znao dobro da kuca na mašini, pisao je tekstove, okružen redakcijskim odborom koji je davao ideje. Posle izvesnog vremena, taj list je postao Le Grand-Père des Chènaies; redakcijska forma ostala je nepromenjena. Prvih godina trudili smo se³⁴ da što vernije prevodimo na nemački komentare Grand-Pèrea, ali smo morali da odustanemo jer se u nemačkoj verziji francuski humor i elegantan i sarkastičan ton nisu dovoljno pokazivali. Posle Remijeve smrti 1993. godine, list je nazvan Le Père Lapurge. Otad su redaktori sami pisali svoje članke i potpisivali ih. Matje Fire i Evanželin Birole sakupljali su ih svakog ponedeljka i sklapali list s novim grafičkim rešenjem, obogaćen ilustracijama. Posle Matjeove smrti u avgustu 2002. godine, uređivanje nedeljnika preuzeo je novi tim, koji ga je nazvao L’Ire des Chènaies. U njemu se objavljuju članci i komentari zenzinske redakcije, novinara prijatelja ili specijalista. Danas tri člana prvobitne redakcije još pišu za list koji ima 1000 pretplatnika, uglavnom u Francuskoj. Broj pretplatnika nije se znatnije menjao od početka do danas.

 

III.2.8. Muzika i pozorište: Komedija mundi (Comédia Mundi)

„Vili i Norma su i te kako nadareni, ali to nije razlog da se ostali zadovolje time što će ih slušati kako pevaju.“

Ova rečenica iz izveštaja sa kongresa u Flihliju³⁵ najavila je odluku da se u Longo maiju osnuje kulturna grupa. Pre nego što se pridružila Spartakusu, Norma Mitajs bila je glumica i želela je da „menja svet pomoću pozorišta“. Vili, jedan od osnivača Spartakusa, imao je moćan glas i pisao je tekstove na koje je Niki, sin Adolfa Buša, i sam violinista, komponovao muziku. Oni su pratili Spartakusove manifestacije pesmama Bertolda Brehta, radničkim pesmama, pesmama iz španskog rata i drugim koje su naučili od svojih roditelja ili koje je Kati Han naučila u letnjim kampovima komunističke omladine. Uveče su često pevali u manjem krugu.

U Longo maiju su se još neki muzičari pridružili grupi: gitarista Žerar Šopen, Žizel Pelison sa svojim repertoarom francuskih šansona i ja, pošto sam klavir zamenila harmonikom.

Godine 1978. krenuli smo na turneju s programom „Antifašističke pesme“, koji smo snimili na ploču. Evo odlomka iz te predstave:

„Hitler, nikad čuo/čula! govorili su mladi Nemci sve do 1975. godine. […] Poslednjih meseci, uporedo s jačanjem policijske države i ponovnim naoružavanjem Nemačke, objavljen je sraman broj članaka, knjiga i filmova koji slave Hitlera. Nemačka omladina bi danas pre mogla da kaže: Mihsam, Vedekind, Tuholski, Breht – nikad čuo/čula! A ti ljudi očigledno su bili najbolji pesnici i pisci svog vremena, jedini koji su se usudili da dignu glas protiv postrojavanja i degradiranja svog naroda. Mnoga njihova dela još nisu poznata širokoj publici. Da bismo ispravili tu nepravdu, nudimo vam ovu ploču.“³⁶

Longomajevci su često prevodili i koristili tekstove tih autora; za predstavu u Francuskoj odštampali smo brošuru s francuskim verzijama pesama.

U prvoj polovini 80-ih svake godine smo postavljali po jedan muzički komad, koji smo igrali u Francuskoj, Švajcarskoj, Nemačkoj i Austriji. Tekstove je pisao Vili, a muziku Nuki. Norma nam je davala časove pevanja i pomagala je Viliju oko režije. Tada je naša grupa dobila ima Komedija mundi.

Godine 1983. postavili smo muzički komad Solaluna, ostrvo prijateljstva s latinoameričkom grupom Karumanta i madagaskarskom grupom Mahaleo. Turneja nas je odvela u Francusku, Švajcarsku, Austriju, Nemačku, čak i u NDR i Portugaliju. Komad je govorio o odnosima sever–jug iz perspektive tri kontinenta, a pratila ga je muzika s ta tri kontinenta. Tokom predstave projektovani su na dijapozitivu prevodi tekstova. Snimljeni su jedna long-play ploča i jedan video te predstave.

Cilj turneje bio je da predstavimo Longo mai u tim zemljama i da upoznamo mlade i pozovemo ih kod nas.

Osamdesetih godina, a naročito posle Vilijevog povratka u Beč, za nas je počelo vreme ciganskih i istočnoevropskih pesama. Jirgen Kreftner iz Beča pridružio se grupi sa svojim instrumentima (klarinet, saksofon i tarago),³⁷ kao i braća Johanes i Volfram Vogele, rodom iz Selingštata (Hese), gitarista, odnosno pevač i kontrabasista, Elke Luce iz Berlina, koja svira violinu i violu. Remi, koji nas je naveo na tu zamisao, objašnjava Liku Viletu:

„Konačno, zar se ne može biti revolucionaran na veseo način, a? Pesme Komedije mundi bile su lepe, slažem se, ali u njima nije bilo dovoljno radosti i mladosti.“³⁸

S Martinom Šeferom, violinistom rodom iz Šlezije, koji je živeo dve godine u Longo maiju, ubrzo smo proširili repertoar. Ne odričući se tradicije antifašističkih pesama, Norma i Johanes su naučili tekstove na ruskom, rumunskom, poljskom, bugarskom i romskom, a muziku smo prilagodili svom sastavu.

Godine 1989, za dvestagodišnjicu francuske revolucije, formirali smo pozorišnu trupu od 40 Longomajevaca, ”L’escale de Limans”, i na više mesta odigrali pozorišni komad Lika Vileta Do skorog viđenja (A la prochaine), u kojem jedan provansalski seljak govori o tome kako je proživeo revoluciju kao zidar u Parizu. Norma je režirala komad, a Niki je bio zadužen za muzičku pratnju.

S godinama smo razvili sopstvenu „kulturu svetkovanja“. Longomajevski tulumi ne mogu se zaobići. Lik Vilet piše:

„Na kraju, ne treba zaboraviti jedan suštinski element u funkcionisanju Longo maija: svetkovinu. Ona se ne vezuje za izuzetne događaje poput rođendana ili venčanja, već je deo svakodnevice, normalnog funkcionisanja, baš kao i diskusije i svađe za koje je ona, u izvesnom smislu, pravi melem.“³⁹

Jirgen objašnjava šta za nas znači muzika:

„Mi zapravo želimo da pravimo muziku kao što se to nekad radilo u selima. Ne muziku koja je rampom odvojena od publike, već humanu muziku, muziku kontakta.“⁴⁰

Danas Komedija mundi svira na seoskim svetkovinama, povodom dana „Otvorenih vrata“, u raznim kooperativama, na demonstracijama, kao pratnja za neme filmove, na festivalima, a naročito na „domaćim“ muzičkim večerima i svetkovinama u kojima učestvuju sve generacije. Poslednjih godina Žerar i Johanes su počeli da komponuju sopstvenu muziku; pokušavamo da razvijemo nove stilove. Od leta 2002. godine naša grupa se uvećala s dolaskom mladih muzičara. Niki i Volfram više ne žive u Longo maiju, ali nas posećuju s vremena na vreme, i tada uvek bude muzike. Jirgen uglavnom živi u Nižnjem Selišču; ponekad dolazi da nam se pridruži u nekom slavlju. Samo s Martinom, večitim nomadom, danas više nismo u kontaktu.

IV. LONGO MAI DANAS

Ljudi neprestano govore da je lepo uživati u izvesnostima. Kao da su potpuno zaboravili suptilniju lepotu sumnje. Verovati, to je tako mediokritetski. Sumnja je tako zabavna. Ostati budan, to znači živeti. Uljuljkivati se izvesnošću, to znači umreti.
Oskar Vajld⁴¹

Nije mi namera da, na ovaj ili onaj način, pravim bilans proteklih trideset godina. Evropska kooperativa nije etablirana institucija koja nudi rešenja za sve probleme društva, i to nikad neće ni biti. Pokret mladih iz ’70-ih godina ostao je pokret, iako su tadašnji mladi ostarili. Pristižu drugi mladi.

Svet se ubrzao, politički kontekst se promenio. Frontovi hladnog rata sa svojim ideološkim bazama i podela sveta na dva bloka više ne postoje. Danas govorimo o raskoraku između „centara“ i „periferija“, o polarizaciji društva na bogate i isključene ili eksploatisane. Ako su osnivačice i osnivači Longo maija 1973. godine mogli da izaberu da se povuku na „marginu“ društva, danas je sve više ljudi, čak i u bogatoj Evropi, koji moraju da traži druge puteve. Razgradnja socijalnog sistema, zatvaranje granica za izbeglice i migrante, usavršavanje policijskog nadzora nad građanima zahvaljujući napredovanju tehnologije, destabilizacija i gubitak repera usled sve fleksibilnijih radnih mesta – to su neki od frontova na kojima se danas vode bitke u Evropi. Na svetskom nivou vidljivo je suprotstavljanje neoliberalnoj mondijalizaciji ekonomskog sistema i njenim štetnim posledicama; ono se ispoljava na velikim protestima povodom međunarodnih samita, a nedavno je povod bio rat u Iraku. Manje su vidljive brojne grupe i pokreti širom sveta koji se suprotstavljaju dominaciji svemoćne globalizovane ekonomije:

„To je mondijalizacija sa svim svojim protivrečnostima, ali ne nužno i kraj Istorije:⁴² poslednjih godina oseća se izvesno građansko komešanje – poratni produktivizam došao je do svoje granice i naši savremenici su ostali kratkih rukava…“⁴³

Longo mai nikad nije bio zamišljen kao ostrvo blaženstva na koje bi se čovek mogao povući. Evropska kooperativa je deo društva koji postoji na margini postojećeg ekonomskog sistema. Provansa danas više nije „napušten“ region:

„I vrlo rano su shvatili da ih je opet dohvatila ruka industrijskog društva:
Nisu samo turističke gomile
Otkrivale zabačene krajeve
Decentralizacija autoputeva i železnice
Otvorila ih je za novu urbanizaciju
Ali su shvatili i to
Da radioaktivni oblaci, posledice ekonomske krize,
ratovi i patnje izazvani ekonomskom mašinom,
mašinom koja sve pretvara u novac
ne oklevajući ni pred kakvim razaranjem,
da se sve to ne zaustavlja na imaginarnoj granici ’alternativnog’…“⁴⁴

Opisati situaciju iz unutrašnjosti pokreta danas je složena stvar. Kolektivi koji žive u raznim kooperativama razvijali su se svako na sopstveni način i izgradili su sopstvene „zajedničke tradicije“ koje zavise od raznih činilaca: sastav i veličina grupe, lokalni i regionalni kontekst itd. Raznovrsnost aktivnosti, od Zakarpatja do Kostarike, otežava opšti pogled. Danas je gotovo nemoguće biti neprestano obavešten o svim aktivnostima u svim kooperativama. Ja većim delom godine živim u kooperativi u Limanu, koja ima najveći kolektiv i najraznovrsnije aktivnosti. Moje sagovornice i sagovornici za ovo poslednje poglavlje uglavnom su Longomajevci iz Limana.

Pokušaću da predstavim nekoliko aspekata.

Solidarnost, internacionalizam, mešavina kultura, moralna i intelektualna autonomija i samoupravljanje su, između ostalog, i dalje osnove Longo maija. Ali one se s vremena na vreme moraju redefinisati u odnosu na unutrašnji i spoljni kontekst.

Na jednoj konferenciji o univerzalnim i eksperimentalnim utopijama švajcarski filozof Hans Zaner je rekao:

„[…] Ona [eksperimentalna utopija] doista razmišlja na univerzalan način, ali se ostvaruje u malim prostorima i malim, komunitarno organizovanim grupama. Zato je ona vrlo fleksibilna i kadra da brzo sprovede ideje u praksu, da ih testira metodom ’pokušaja i pogreške’ i zatim ispravi. Ona razmišlja i o ciljevima. Ona, na primer, može staviti solidarnost iznad ’shareholder value’ i živeti na taj način iako veliko društvo ne prihvata njene preferencije. Ona nije misionarska zato što ne želi da promeni svet u celini, već onaj deo sveta u kojem živi izvesna grupa. Ona menja ’kulturu zajednice’. Pošto ne govori u ime svih i ne obraća se svima, ona prihvata činjenicu da drugi žive drukčije. Njena vrlina je prihvatanje razlike koje je povezano s njenom sopstvenom hrabrošću da bude drukčija.“⁴⁵

Šta su danas aktivnosti Longo maija? Svaka kooperativa učestvuje u lokalnoj i regionalnoj politici. U Limanu su, na primer, 1983. godine dva Longomajevca izabrana u opštinski odbor.⁴⁶ Aleks Roben je predsednik Lige za ljudska prava u departmanu Provansalskih Alpa i istovremeno predsednik Radio Zenzina čiji reporteri obilaze sve važne događaje u regionu. Pred razne izbore⁴⁷ radio uživo emituje debate kandidata.

U Meklenburgu su se Longomajevci angažovali u odbrani izbeglica i u regionalnim akcijama protiv rata u bivšoj Jugoslaviji i Iraku. U Švajcarskoj FCE uvek zauzima stav prema aktuelnim političkim događajima, a prošle godine Longo mai je vodio kampanju za spasavanje centrale za vunu; nekoliko Longomajevaca angažovalo se u prilog ljudima bez isprava i mobilizaciji javnog mnjenja za odbranu njihovih prava. U Austriji još traje borba u oblasti medija, a kancelarija FCE-a u Ajzenkapelu i dalje se bavi agencijom AIM. Ovo nabrajanje je, naravno, nepotpuno, i moglo bi se nastaviti.

Agrarna politika

Poljoprivreda je oduvek bila jedna od glavnih preokupacija Longo maija. Pošlo se od nastojanja da se revalorizuje prostor kojim raspolažu kooperative, od lokalne i regionalne implantacije, saradnje s poljoprivrednicima u okolini koji dele slične ideje, kao i od nastojanja da se taj rad postavi u širi nacionalni i međunarodni kontekst.⁴⁸

O tome sam razgovarala sa Antoanom de Rifrejom, koji već gotovo trideset godina živi u Longo maiju. On je pre svega odgajivač ovaca i ratar. Antoan i još nekoliko Longomajevaca učestvuju poslednjih godina u aktivnostima Konfederacije seljaka (Conf.), francuskog sindikata seljaka koji su 1987. godine osnovali otpadnici iz tadašnjeg sindikata. Želela sam da znam šta danas znači sindikalni angažman jer je jedno od polazišta Longo maija bio stav da je sindikalna borba ograničena:

„Konfederacija svim silama nastoji da bude nezavisna od političkih partija i vlada. Na toj osnovi smo joj se pridružili. Ona ima jaku samoupravnu tendenciju, svake godine se obnavlja nacionalna direkcija. Ali i dalje smo oprezni. Ako se ona na bilo koji način kompromituje s nekom partijom ili vladom, istupićemo, i nećemo biti jedini koji će to učiniti.“⁴⁹

Konfederacija dovodi u pitanje produktivizam u poljoprivredi, metode i sredstva proizvodnje koji imaju štetan uticaj na životnu sredinu; bori se protiv nestajanja sitnog seljaštva, protiv genetskih manipulacija, itd.:

„Njihovo viđenje poljoprivrede vrlo je blisko našem. S nekoliko prijatelja mi smo osnovali jednu sekciju Konfederacije u Provansalskim Alpima. Tu smo dobro upoznali seosku sredinu u regionu, ali i brojne ’neoruralce’ koji su se ovde nastanili u poslednjih 25 godina. Iz toga je nastao PaisAlp. Učestvujemo i u nacionalnim sastancima i akcijama Konfederacije. Reč je o borbi protiv koncentracije poljoprivrednog zemljišta i zemljišne spekulacije s ciljem da se sačuvaju mala gazdinstva i podrže mladi koji žele da se nastane na nekoj farmi i, opštije, o merama za odupiranje dominaciji industrijske poljoprivrede i poljoprivredno-prehrambene industrije.

Na primer, o uspostavljanju kratkih tokova prodaje. To gotovo uspeva u regionima kao što je naš, ali je veoma teško u regionima sa intenzivnom poljoprivredom. Poljoprivreda je izgubila deo svoje snage, ali je poslednjih godina u Francuskoj revalorizovan posao seljaka zahvaljujući, između ostalog, akcijama Konfederacije. U Francuskoj je bilo mnogo akcija protiv OGM-a (genetički manipulisanih organizama); te akcije su omele njihovo širenje.

Ranije se na seljaka gledalo kao na ’geaka’, danas je drukčije. Potrošači su postali svesniji. Oni više ne ulaze u samoposlugu zatvorenih očiju, žele da znaju kako je pro- izvedena hrana koju kupuju. U tom polju treba da delujemo.“⁵⁰

Posle rasističkih nemira protiv marokanskih sezonskih radnika u El Ehidu u Španiji februara 2000. godine, FCE je poslao jednu delegaciju u Andaluziju gde se u plastičnjacima na 30.000 hiljada hektara proizvodi povrće, koje se zatim izvozi po celoj Evropi kroz velike lance distribucije. Otada jedna grupa FCE-a radi s proizvođačima, ekspertima, studentima i univerzitetskim osobljem na analizi situacije sezonskih radnika u sektoru voća i povrća u više evropskih zemalja pokušavajući da otkrije uzroke i posledice masovne emigracije iz zemalja juga, kao što je Maroko. Jedan od zaključaka te studije jeste to da u većini evropskih zemalja poljoprivreda više ne može da zadovolji kriterijume konkurentnosti i isplativosti ako ne upošljava „tajnu” radnu snagu.⁵¹

Teoretičari

Druga grupa se okrenula kritici društva na teorijskom planu. Njeni pripadnici imaju vrlo kritički stav prema sindikalnom radu i lobiranju u evropskim institucijama i vladama.⁵²

Johanes Vogele živi u Longo maiju od 1983. godine. On i nekoliko prijatelja radili su sa grupom Krizis:⁵³

„Čitao sam Gija Debora i situacioniste kad sam, preko jednog prijatelja u Nemačkoj, naišao na grupu Krizis. Ta grupa mi je zanimljiva zato što njeni pripadnici pokušavaju da analiziraju političku i društvenu situaciju izvan uobičajenih šema ugnjeteni-ugnjetači, dobri i rđavi. Oni nastoje da razumeju probleme u njihovom istorijskom kontekstu, kao društvene odnose koji ustanovljuju te kategorije.

U njihovoj kritici rada, na primer, može se naći direktna veza s Longo maijem. Sadržaj rada nije važan, njegov osnovni cilj je valorizacija, to jest novac. Rad je sfera izvan života.⁵⁴ U Longo maiju možemo relativno slobodno da odlučujemo o svojim aktivnostima, možemo da postavljamo pitanja o njihovom smislu zato što nismo pod neposrednim pritiskom rentabilnosti.

Ja vidim perspektivu u pokušaju da se od sistema odvoje što veći sektori, organizovani u male grupe u kojima odnosi nisu nastali kroz tržište ili proizvodnju robe. Longo mai s tim eksperimentiše trideset godina na srednjoj lestvici; postavlja se pitanje kako bi mogao da postavi svoja iskustva u širi društveni kontekst i da ih formuliše zajedno s drugim grupama?

[…] Grupa proizvođača poput PaisAlpa može da prodaje svoje vrlo dobre proizvode direktno, ali da ipak bude prinuđena da proizvodi na najrentabilniji mogući način i da proizvode prodaje pre svega turistima s debelim novčanicima. To bi, međutim, mogla biti jedna etapa odvajanja koje sam pomenuo, ako želimo da pođemo u tom pravcu.“⁵⁵

U saradnji sa advokatima iz više zemalja jedna grupa radi na analizi evropskog zakonodavstva o saradnji policijskog i sudskog aparata. Ona upozorava na to da ta saradnja predstavlja pretnju slobodama pojedinca.⁵⁶

Traženje novih oblika osporavanja

Sedrik Berto živi četiri godine u Longo maiju. Pre toga se angažovao u jednoj anarhističkoj grupi, zatim u odborima za podršku Šapasu, u grupama nezaposlenih, u AMP-u,⁵⁷ a onda je, za vreme Interkontinentalnog karavana, sreo pripadnike Longo maija.⁵⁸ Posetio je kooperativu u Limanu i privukli su ga lepota prirode, ozbiljnost, dugoročne perspektive i potencijali koje je tu video. U skvotovima mnogo energije odlazi na odbranu samog mesta; ovde je video mogućnost da razvija projekte u manje „astmatičnom“ ritmu. Sedrik i nekoliko drugih Longomajevaca deo su grupe Sans Titre:

„Grupa Sans Titre ponikla je iz života u kolektivu. Ona okuplja grupe i pojedince koji izdaju bilten, redovno organizuju kulturne i političke akcije i okupljaju se svaka dva meseca. Reč je o traženju novih oblika političkog delovanja i frontalnom napredovanju kako u teorijskoj, tako i u praktičnoj ravni. Pripadamo grupi Sans titre zato što ja i drugi želimo da ostanemo u dodiru s prijateljima i zato što želimo da učestvujemo u akcijama, na primer, u okviru AMP-a. U dinamici tih kolektiva Longo mai može da doprinese razvijanju dugoročnih perspektiva. Štaviše, u Longo maiju se nalaze ljudi koji su bili politički angažovani ’60-ih i ’70-ih godina. To je zanimljivo za mlađe generacije zato što su one odsečene od svoje istorije. Nedostaje mi, međutim, bolje prenošenje istorije, ne samo istorije Longo maija. Ranije ste, na primer, satima diskutovali o radničkom pokretu; danas toga gotovo da i nema. Kad se nađem u situaciji da treba da govorim o Longo maiju ili da odgovaram na kritička pitanja, često imam osećaj da branim istoriju koja nije moja. S druge strane, u Longou postoji izvesna rutina, a u grupi Sans titre ima mnogo energije i imaginacije. Mislim da je danas Longo otvoreniji prema takvim pokretima. Neko vreme sam imao utisak da se sve što izlazi iz okvira svakodnevne rutine vidi kao smetnja.“⁵⁹

Pogled unazad ka budućnosti

„Razumećete da se Longo mai, po uzoru na svemir, atomizira u sitne deliće posle hiperkoncentrisanog Big Benga u početku. To daje mnoštvo srodnih krugova koji se presecaju kao kakav biciklistički metež na Mon Vantuu i rezultiraju bezbrojnim inicijativama nalik na mehuriće penušavog apirina…“⁶⁰

Longo mai se nalazi pred izazovom da pronađe put između održavanja i razvijanja onoga što je izgrađeno i otvaranja prema novim inicijativama preduzetim „iznutra“ ili predloženim „spolja“. S vremena na vreme Longo maiju se obraćaju grupe koje imaju slične projekte s molbom za podršku:

„[…] Često moramo da žongliramo između svojih potreba, želja, sposobnosti, afiniteta, savesnosti i nesavesnosti, ne računajući ’spoljne’ zahteve kojima je još teže ovladati – sve to da bi se stvorila jedna više raspršena nego koncentrisana organizacija…“⁶¹

Mlađa generacija poistovećuje se sa osnovama političke analize iz 1972. godine:

„Stavovi usvojeni u vreme stvaranja pokreta ostali su isti u razumnim granicama, uprkos, između ostalog, žalosnom porazu sovjetskog kapitalizma i naglom jačanju liberalizma. Suočeni smo s rastakanjem društva, nemogućnošću slobodnih i ravnopravnih ljudskih odnosa i nezavisnog mišljenja ili delovanja…“⁶²

Šta su poslednjih godina motivi za pridruživanje Longo maiju? Postavila sam to pitanje nekolicini novih „članica“ i „članova“ i evo rezimea njihovih odgovora:

„Raznovrsnost manuelnih i intelektualnih aktivnosti, samoupravljanje, otvorenost…“

„Organizacija svakodnevnog života, globalni životni projekat, susreti s najraznovrsnijim ljudima…“

„Ozbiljnost, lepota regiona, mogućnost pravljenja dugoročnih projekata…“

„Nema plate, nema privatne svojine…“

„Život u kolektivu, poverenje…“⁶³

Ali svi, mladi i oni manje mladi, vide probleme koje, dan za danom, donosi kolektivni život. Aleks ukratko opisuje teškoće posle kongresa na Božić 2002. godine:

„Započeli smo godinu tako što se okupilo nas dvesta iz raznih kooperativa […] da mirno i trezveno procenimo stanje, bez posebnih priprema jer nas je, izgleda, posle trideset godina napustio voluntarizam. Sastali smo se u sali Granž-Neva, […] našoj glavnoj agori. […] Stara renovirana sala čiji se kamen užasava praznog prostora i žudi da se ispuni žagorom dostojnim neke istambulske pijace. […] Da progovorimo o javnom prostoru koji je i dalje nezaobilazan, pošto su ljudi iz Longo maija preuzeli na sebe izazov Vavilonske kule, izazov koji pobuđuje zajednički smeh na površini prijateljstava, ljubavi, seoskih aktivnosti, prirodnih ritmova, jednom reči – blagostanje prostora slobode. Ali to jednako iscrpljuje kad se odnosi istroše, kad je teško s nekim podeliti sopstvene poglede, kad je razdražljivost na vrh jezika, na korak od raskida.“⁶⁴

Mnogi smatraju da diskusije na generalnim sastancima u kooperativama, ali i za vreme „međuzadružnih“ okupljanja moraju imati jasnije strukture da bi se zajednički odlučivalo, uz učešće svih, i da bi se definisala zajednička merila. Johanes kaže:

„U grupi je teško ostati precizan i trezven u raspravama jer nivo emocija uvek igra značajnu ulogu. Mogu vrlo dobro da radim nešto s ljudima prosto zato što ih volim, čak i ako se s njima ne slažem u nekim stvarima. Ali to čini konfrontacije veoma složenim.“⁶⁵

Pojedinac i kolektiv – antagonizam?

Da, u početku su lične potrebe bile podređene interesima grupe, ali „novopridošli“ kažu da danas nije teško stvoriti individualni prostor. U početku se nije govorilo o ličnim problemima, oni nisu smeli da postoje zato što su u Longo maiju živeli ljudi koji su izabrali jedan način života, način koji im je izgledao idealan. Sa izvesne distance danas mogu da kažem da su ti problemi, naravno, mučili Longomajevce i da su oni prošli kroz bolno iskustvo da svako nosi svoj „prtljag“ nerešenih problema, ali i potreba, želja itd., koji se ne mogu večito žrtvovati zbog „viših“ interesa. Oni su isto tako shvatili da u kolektivu nastaju dodatni problemi i da grupa ne može sve da reguliše…

U odeljku svoje teze koji govori o Longo maiju Hajke Šibek kaže da interesi grupe i interesi pojedinca nisu nužno protivrečni:

„Naravno, opstanak kooperativa i interesi grupe su ispred opstanka i interesa pojedinca, ako je uopšte moguće posmatrati ih odvojeno.“⁶⁶

Po mom mišljenju, odnos između tih interesa delimično je subjektivna stvar, ali je, u suštini, reč o podeli zahteva i odgovornosti. U svojoj knjizi o trećim francusko-nemačkim putevima, Tomas Keler citira Denija de Ružmona, koji je u knjizi Budućnost je naša stvar posvetio jedno poglavlje Longo maiju. Longomajevci nisu poznavali njegove teorije o personalizmu; njegovo zanimanje za Evropsku kooperativu verovatno nije bilo slučajno. De Ružmon definiše osobu – za razliku od individue – kao ljudsko biće koje deli odgovornost sa svojim bližnjim. Rekla bih da se to viđenje može primeniti na Longo mai bez religijske konotacije:

„Istinski odnos između ljudskih bića je zajednica odgovornih osoba. […] Njegovo središte je u svakoj od osoba koje čine zajednicu, i on je definisan upravo tim središtem. On je dugoročna posledica spontanog čina koji ujedinjuje Ja i Ti vezom odgovornosti.“⁶⁷

Deljenje odgovornosti za stvari u čijoj se izgradnji učestvovalo, bez redovnih dogovora i bez mogućnosti da se njihov smisao dovede u pitanje, nije nešto što se zbiva samo od sebe. Sedrik vidi teškoću u tome što se održava mnogo aktivnosti, a nije postignut dogovor o prioritetima:

„Čini mi se da je jedan od najvećih problema koje moramo da rešimo protivrečnost između velike grupe i stalnog pomanjkanja ljudi za razne aktivnosti. Longo mai ima brojne angažmane i započeo je aktivnosti koje treba dugo voditi ili pratiti. To postaje sve teže zato što s vremenom ima sve više aktivnosti. Neke od njih su zaustavljene ili se održavaju na tihoj vatri, ali o tome se ne govori dovoljno, nema pravog odlučivanja, prosto se ide dalje bez rasprave.“⁶⁸

Za vreme jednog internog skupa pred kongres na Božić 2001. godine, Matje Fire je rezimirao:

„S one strane pojmova Dobra i Zla, dobrih i rđavih, moglo bi se govoriti o kohabitaciji – koja je ponekad izvor nesporazuma – između stalno nastanjenih ’upravljača’ i onih koji ’periodično učestvuju u samoupravnom spektaklu’, sve brojnijih nomada koji periodično navraćaju. Bez rasprave je gotovo nemoguće realizovati projekte za koje je potreban kontinuitet, godinu dana ili više, ukoliko oni ne počivaju na vrlo malom broju pojedinaca.“⁶⁹

Unutrašnjost – spoljašnjost

Oblici delovanja su se promenili, granice između Longo maija i „spoljašnjosti“ postale su propustljivije, naročito za „saveznike“ u raznim domenima ili za one koji više ne žive u nekom od kolektiva Longo maija ali ne žele da prekinu kontakte.

Kontakti s povremenim ili trajnim saveznicima, kao i s bivšim Longomajevcima obično počivaju na prijateljstvima između nekoliko osoba, ali postoje i lične averzije koje često otežavaju odnose.

U tom pogledu nema opštih, pisanih konvencija. Ako neko napusti Longo mai nema „odštete“, ali se, u nekim slučajevima, može dodeliti privremena finansijska pomoć. Čini se da je nemoguće imati jedinstven stav o tome; Longo mai mora naučiti da živi sa izvesnim protivrečnostima koje iz toga proizlaze i s čestim teškoćama u komunikaciji.

Sa svoje strane, nadam se da mi, Longomajevci, i mnogi drugi, nikad nećemo prestati da postavljamo pitanja o smislu onoga što radimo, čak i ako odgovor nije uvek nadohvat ruke. U tom duhu završavam ovaj rad citirajući još jednom Johanesa:

„Početi konkretno živeti zajedno,
ne ekonomsko preduzeće, politička partija
prijateljstvo, lična ljubav
već jedan društveni kosmos
u kojem je odlučivanje prilagođeno sporosti
ljudskih odnosa
proživljenim potrebama
gde svako ima svoju stvarnu važnost
a ne samo načelnu? […] Ima li još smisla postavljati slična pitanja?
Zar mehanizam nije postao savršen?
Zar nas još nije potpuno progutao? […] Ali zar to što postavljamo pitanje,
zar to nije već odgovor? Recimo otvoreno – ono što radimo
nije savršeno.
A kako bi i moglo biti?
Mi smo ljudi kao i mnogi drugi
Smrtnici
(barem većina)
Sa osećanjima, nadarenošću i glupošću
Ponikli iz sveta takvog kakav jeste
Iz protivrečnosti koje su ponekad nametnute
A ponekad se uveliko mogu izbeći
Jednog sveta u kojem zasad
nismo deo odgovora već pre deo pitanja!“⁷⁰

Bazel/Liman, proleće 2003.

Ovo je treći, od tri dela teksta “Evropska kooperativa Longo mai: ideje i praksa”, koji je prvobitno objavljen u časopisu Reč br. 72 (2003), str. 337-405.

Prevela Slavica Miletić

Peščanik.net, 10.08.2015.

Srodni linkovi:

Marija Beatris Graf-Roben – Kooperativa Longo Mai (2)

Marija Beatris Graf-Roben – Kooperativa Longo Mai (1)

Literatura

Beecher Jonathan, Fourier, Le visionnaire et son monde, California, 1986

Busch Brigitte, Lepena. Ein Dorf macht Schule. Eine Mikrountersuchung sozialer und kultureller Gegensätze, Drava-Verlag, Klagenfurt, 1996

Busch Brigitte, Der virtuelle Dorfplatz. Minderheitenmedien, Globalisierung und kulturelle Identität. Drava Verlag, Klagenfurt, 1999

Caty Gilbert-François, Les héritiers contestés – Longo maièt les media d’Europe, Ed. Anthropos, Paris, 1983.

Centre de documentation, d’éducation et d’action contre les manipulations mentales C.C.M.M. (Hrsg.), Les sectes: état d’urgence. Albin Michel, Paris, 1995

De Rougemont Denis, L’avenir est notre affaire, Ed. Stock, 1977

Keller Thomas, Deutsch-französische Dritte-Weg-Diskurse, München, 2001

Keller Thomas, Les Verts allemands, un conservatisme alternatif, L’Harmattan, Paris, 1993

Labica Georges, (directeur), Les nouveaux espaces politiques, L’Harmattan, Paris, 1995

Pellegrin Pierre, Le Contadour, mythes et réalités, Digne les Bains, 1992

Wilde Oscar, aphorismes. Ed. Mille et une nuits, Paris 1995

Willette Luc, Longo mai 20 ans d’utopie communautaire, Syros, Paris 1995

Mémoires:

Dejean Nicolas, L’agriculture paysanne : vers un développement rural à échelle humaine, BTSA ACSE, Session 1999/200&

Deschamps Marie, Longo mai: les contradictions d’une tentative d’utopie concréte comme facteur de pérennité d’une communauté contestataire, mémoire de maitrise de sociologie sous la direction de Monsieur Nahel, Université de Rouen

Müller Benjamin, Methodische und konzeptionelle Ansätze alternativer Lebensgemeinschaften. Diplomarbeit im Fachbereich Sozialpädagogik der Fachhochschule Köln (1. Gutachterin Dipl.-Soz.Päd. Elke Ostbomk-Fischer)

Orenes Cyrielle, Coopérative européenne Longo mai, une micro-société dans le règne de l’individualisme. Licence d’ethnologie 1993/94, anthropologie culturelle, sousla direction de Madame Jocelyne Bonnet

Schiebeck Heike, Wandern über die Grenze – eine humangeographische Fallstudie. Diplomarbeit an der Universität Klagenfurt, Institut für Geographie und Regionalforschung, November 2002

1. Osobe koje žive u Longo maiju i one koje, na ovaj ili onaj način, osećaju da pripadaju pokretu nazivaju se u raznim publikacijama Longomajevke i Longomajevci, zadrugari i zadrugarke, pripadnici ili članovi Longo maija. Pojavljuje se i termin Longo (mn. Longos), sa ili bez navodnika.
2. Luc Willette, op. cit, str. 77.
3. Luc Willette, op.cit, str. 98.
4. Albert Vidmer i Pol Braun su oficiri Švajcarske vojske. Godine 1995. Albert je učestvovao u jednoj posmatračkoj misiji UN u Gruziji. Godine 1997, 1999. i 2001. radio je, tokom više meseci kao ekspert za ljudska prava za {vajcarsko Ministarstvo spoljnih poslova u Hebronu (Palestina).
5. Luc Willette, op. cit., str. 85.
6. Messages de Longo mai, posebno izdanje 20 ans de Longo mai, zima 1992/93.
7. Cédric Bertaud, Maxime Biaumet, Raphael Mangano, Sylvain Bineau, “moi aussi, quand j’avais ton àge…”, Nouvelles de Longo mai, 84, maj 2003.
8. Osmog maja 1972. u centru za primenjene književne i naučne studije.
9. U međuvremenu su mnogi Longomajevci završili studije i manje-više druge obuke izvan kooperativa.
10. Pismo S.S., maj 2003.
11. Brigite je profesor i istraživač u domenu komunikacija u Beču i Klagenfurtu.
12. Razgovor sa Brigite Buš, maj 2003.
13. Roditelji učenika iz Limana uspeli su, uz pomoć Opštinskog odbora, da ponovo otvore osnovnu školu u tom selu. Škola je bila okupirana godinu dana, gospođa Roben, Aleksova majka i učiteljica u penziji, jedan prijatelj učitelj i roditelji, obezbedili su kurseve. Danas u Limanu postoji i zabavište. Longomajevska deca čine polovinu učenika. U Koruškoj je Longo mai učestvovao u akcijama za održavanje dvojezičnih škola. Vidi: Brigitte Busch, Lepena, ein Dorf macht Schule, Drava, Klagenfurt, 1996.
14. Naslov jedne pesme francuskih kabaretista Patrika Fona i Filipa Vala.
15. L. Willette, op. cit., str. 98.
16. Charles Fourier, Oeuvres complètes III, str. 15-16.
17. Jonathan Beecher, Fourier, The Regents of the University of California, 1986.
18. Heike Schiebeck, Wandern über die Grenze, diplomski rad na Univerzitetu u Klagenfurtu, Institut za geografiju i regionalna istrživanja, novembar 2002, str. 114-115.
19. L. Willette, op. cit., str. 99.
20. G. Caty, op. cit., str. 121.
21. H. Schiebeck, op. cit., str. 114.
22. J. Vogele, “Réflexions sur la rentabilité”, prilog za jednu internu diskusiju.
23. H. Schiebeck, op. cit., str. 115.
24. Pioniersiedlung in Südfrankreich, Komitee für eine Europäische Pioniersiedlung in Südfrankreich, Nicholas Busch, Bale, 1973.
25. Odlomak iz predavanja Antoana Antonija, generalnog sekretara generalne konfederacije SCOP-a, 8. maj 1972, Centar za primenjene književne i naučne studije o temi “Kooperacija: narodna tradicija, ekonomska realnost, nastajanje preduzeća”.
26. IV kongres Evropske kooperative Longo mai, dnevni izveštaj, 3. septembar 1979, Messages de Longo mai, posebno izdanje, septembar/oktobar 1979. Dnevne izveštaje pisao je i prevodio svake noći redakcioni odbor sa Vilijem Štelchamerom na čelu.
27. Pismo krugu prijatelja, mart 2001, Michael Rössler.
28. Odlomak jednog letka.
29. Nisam uspela da utvrdim ko je autor ili ko su autori ovih redova.
30. Almanach Buissonier, nulti broj, uvodnik.
31. Fédération Européenne des Radios Libres, vidi str. 55.
32. Intervju sa Aleksom Robenom, maj 2003.
33. Imaginarni pisac, često citiran na Radio Zenzinu.
34. Naročito moji sapatnici Uli, Kati, Tomas, Niki i ja.
35. Jakob Mytteis u Messages de Longo mai, nulti broj, jesen 1974.
36. Long-plej ploča kulturne grupe Longo maija “Chansons antifascistes”, s pesmama B. Brehra, Eriha Muhsama, Kurta Tuholskog.
37. Drveni duvački instrument koji se najviše koristi u Rumuniji i Bugarskoj.
38. L. Willette, 20 and d’utopie communautaire, str. 149.
39. L. Willette, str. 103.
40. L. Willette, str. 150.
41. Oscar Wilde, Aphorismes, Mille et une nuits, Paris, 1995.
42. Izraz Fransisa Fukujame: kraj konkurencije između dva sistema označava i kraj istorije, te politička borba više nema smisla.
43. Alex Robin, “Un tour d’horloge de sablier”, brošura Place à l’utopie, 25 ans Longo mai, Pro Longo mai, Bàle, 1998.
44. Johannes Vogele, La passarelle défile, tekst za istoimeni film o preradi vune, deljen publici za vreme projekcije, Longo mai, Bàle, zima 2002/2003
45. Intervencije Hansa Zanera na konferenciji za štampu koju je organizovao Longo mai u Bernu 22. maja 1997, objavljene u brošuri Les 25 ans des Coopératives Longo mai – place à l’utopie, Pro Longo mai, Bàle, 1988.
46. U ovom trenutku to su Žerar Šopen i Kristijana Varta.
47. Aleks je 1985. i 1992. godine bio kandidat na kantonalnim izborima u kantonu Forkalkjea, i osvojio je 4,5 odsto (PSU), odnosno 8 odsto (zeleni); na izborima za zakonodavna tela 1988. godine Izabel Burbulon osvojila je 2,5 odsto (crvena i zelena alternativa).
48. Na primer u okviru udruženja: Coordination Paysanne Européenne ili Via Campesina; u udruženju Kokopelli, koje ima za cilj održavanje proizvodnje semena.
49. Razgovor sa Antoanom de Rifrejom, maj 2003.
50. Isto.
51. Vidi i El Ejido, terre de non-droit, brošura, 138 strana, FCE/CEDRI, Bazel, 2000 i Le goût amer de nos fruits et légumes – l’exploitation de migrants dans l’agriculture intensive en Europe, brošura, 132 strane, Ascension Uriarte i Nicholas Bell na čelu redakcije, FCE i l’Association pour un nouveau développement, F-38700 Corenc. U aprilu 2003. godine, na farmi Ulenkrug, održan je seminar “Sezonski radnici u Nemačkoj”.
52. Na primer, povodom akcije u prilog Švajcarske Centrale za vunu, kad se odlučivalo o tome da li Longo mai treba da iznese predlog direktno vladi.
53. “Grupa Krizis definiše sebe kao teorijski forum za reformulaciju radikalne kritike društva. Poraz tradicionalnog marksizma za nas nije razlog da postanemo ’realisti’, u smislu koji toj reči daje tržišna ekonomija, već ukazuje na nužnost prekoračivanja njegovih teorijskih i praktičnih ograničenja.” Odlomak iz predstavljanja grupe Krizis (www.krisis.org). Istoimeni časopis objavljuje teorijske tekstove o kritici tržišnog društva.
54. U postojećem okviru FCE-a tri godine je radila komisija “vreme, rad, život”, koja se bavila kritikom plaćenog rada i pojmom rada uopšte. Ona je organizovala dva seminara o toj temi. Vidi i izveštaje u Archipel, 51, 52 i 53.
55. Razgovor sa Johanesom Vogeleom, maj 2003.
56. Vidi i Fortress Europe? – Circular letter, ur. Nicholas Busch, www.fecl.org.
57. Svetska akcija naroda protiv slobodne razmene i OMC, neformalna mreža ponikla na međunarodnim sastancima koje su sazvali meksički zapatisti.
58. Tokom mesec dana 450 predstavnika pokreta s južne hemisfere krstarili su Evropom upozoravajući na pogubne posledice međunarodne ekonomske politike u njihovoj zemlji.
59. Razgovor sa Sedrikom Bertoom, maj 2003.
60. Alex Robin, “Année buleuse”, Nouvelles de Longo mai, 83, februar 2003.
61. Vidi prethodnu fusnotu.
62. Cédric Bertaud, Maxime Biaumet, Raphaél Mangano, Sylvain Bineau, “moi aussi, quand j’avais ton àge…”, Nouvelles de Longo mai, 84, maj 2003.
63. Razgovori s Doroteom, Fernandom, Sedrikom, Sofi, Mabel, Silvenom, Janikom, maj 2003.
64. Alex Robin, “Année buleuse”, Nouvelles de Longo mai, 83, februar 2003.
65. Razgovor s Johanesom, maj 2003.
66. Heike Schiebeck, Wandern über die Grenze – eine humangeographische Fallstudie. Vidi str. 48.
67. Navedeno u Thomas Keller, Deutsch-franzözische Dritte-Weg-Diskurs, Munich 2001., str. 242.
68. Intervju sa Sedrikom, maj 2003.
69. Neobjavljeni interni dokument.
70. Johannes Vogele, Le Passarelle défile, 2002/2003.