Sva je prilika da ću, koliko god se trudio, promašiti ton u ovom tekstu. S jedne strane, ovo jeste kritika stavova koje je Žarko Korać izložio u svom komentaru o upravo završenim izborima. S druge strane, moje poštovanje prema Koraću i pored toga što se ovaj put, za razliku od brojnih prethodnih situacija, s njim ne slažem nije ništa manje nego ranije. Korać je čestita i odvažna osoba: on je učinio sve što pojedinac može učiniti da do nekih stvari ne dođe, a pošto su se one ipak dogodile, hrabro je o njima progovorio i naglasio njihovu moralnu izopačenost. Ovo dakle nije tekst protiv Žarka Koraća, ovde se samo iznose argumenti koji idu protiv onoga što on tvrdi u svom tekstu. Molim čitaoce da to stalno imaju na umu.

„Srbiju neće spasti ’jaki vođa koji zna da krmani’, nju će spasti samo mukotrpna gradnja demokratskih institucija i težak rad ljudi. Srbija je na ovim izborima nažalost izabrala suprotno. Ona još uvek više voli laž od istine o sebi“ – ovim rečima, dakle, Žarko Korać završava svoj gorki osvrt na izborne rezultate. I tako daje jednu lažnu sliku o njima. On sugeriše da su građani Srbije na ovim izborima imali priliku da biraju između „istine“ i „laži“ o sebi, te između mukotrpne gradnje institucija i teškog rada, s jedne strane, i jakog vođe, s druge. To nije tačno. Na ovim izborima naspram SNS-a – koji se postrojio u kolonu na čijem je čelu jaki vođa koji ljudima uliva lažnu nadu – nisu stajali nikakvi zagovornici istine i mukotrpnog rada. Naprotiv, stajali su takođe uglavnom lažovi.

Ako bismo sad sledili Koraćevu metonimijsku upotrebu vlastite imenice Srbija, onda bismo mogli mirno da kažemo da je Srbija na ovim izborima pokazala da su joj najdraži najveći lažovi. Međutim, ni to ne bi bilo tačno. Na ove izbore izašla je jedva polovina građana Srbije, a od te polovine polovina je glasala za jakog vođu sklonog lažima. Dakle, reč je o samo jednoj četvrtini glasača, zbog čega nikako ne bi trebalo izvoditi zaključke o nekom navodnom raspoloženju „Srbije“. Ako bi sad neko rekao da je i većina ostalih glasova otišla onima koji lažu, time bi samo potvrdio da pored laži ovaj put ništa drugo nije ni bilo na izbornoj agendi. A ta lažna ponuda privukla je tek nešto više od pedeset odsto građana da izađu i glasaju.

Nisu ovo jedine netačnosti u Koraćevom tekstu. On će na primer reći i sledeće: „Građanske stranke su prethodnih deset godina pokušavale da građane Srbije suoče sa realnošću.“ I ova slika o Srbiji posle 2000. nije istinita. Prvo, od petooktobarskih promena na vlasti nijednog trena nisu bile samo građanske stranke. Posle 2003, ravnoteža između građanskih i onih drugih partija (koje bismo ime mogli da im damo, ne znam; možda – negrađanske, nacionalističke, autoritarne; lažovske svakako ne, jer je gomila laži bila na obe strane; na kraju, jedne su naprosto bile zločinačke a druge nisu, i to je možda jedina bitna razlika, ali na njoj u političkom polju više niko ne insistira) ozbiljno je poremećena u korist potonjih.

Pored toga, važno je navesti i niz situacija u kojima su stranke koje su u prethodnoj deceniji bile na vlasti – a među njima dakle i građanske – „zatvarale oči“ pred stvarnošću: zloupotreba danas sasvim zaboravljene Komisije za istinu i pomirenje, koja je radila od 2001. do 2003; skrivanje ratnih zločinaca i izbegavanje saradnje sa Sudom u Hagu, bezmalo tokom čitavog perioda; donošenje Ustava iz 2006; odbijanje Ahtisaarijevog plana za Kosovo 2007; odbijanje da se potpiše sporazuma sa Evropskom unijom o stabilizaciji i pridruživanju 2008; ulazak SPS-a u vladu posle izbora održanih iste godine; donošenje Deklaracije o Srebrenici 2010 (treba reći, u sramnoj parlamentarnoj raspravi koja se tada vodila, moralni integritet i smelost da saopšte istinu pokazali su jedino Žarko Korać i Dragoljub Mićunović).

Nadalje, nije tačno ni da „u brojnim analizama našeg političkog života, gotovo uvek nedostaje nešto ključno – ozbiljna analiza našeg biračkog tela“. Korać sigurno zna da su u Srbiji više godina zaredom rađena ispitivanja javnog mnjenja upravo o ratnim zločinima iz devedesetih (naručivao ih je Beogradski centar za ljudska prava). Te analize su redovno pokazivale da veliki broj građana Srbije zaista ne želi da „sazna“ istinu o devedesetima. Takvo raspoloženje očitovalo se u velikom postotku odrečnih odgovora na pitanje – da li ste spremni da promenite stav o događajima iz devedesetih ako vam se predstave činjenice koje mu protivreče? Negativan odgovor na tako postavljeno pitanje jasno pokazuje da građani, u stvari, znaju istinu, ali sa njom, kako to Korać tačno kaže, nemaju problem. Dakle, nije stvar u tome da nam nedostaju analize, problem je što za njima nisu usledili nikakvi ozbiljniji sistematski pokušaji da se opšte tumačenje devedesetih promeni. Ali, za to opet ne možemo kriviti ni „Srbiju“ ni SNS.

Za to su pre svega odgovorne stranke koje su bile na vlasti od 2000. do 2012. Obrazovni programi (mislim na nastavu književnosti, istorije i geografije) tokom svih tih godina praktično su, baš kao i Ustav iz 2006, institucionalizovali „ratničke“ diskurse iz devedesetih. Specijalne odnose sa Republikom Srpskom – i Miloradom Dodikom posebno – nije uspostavljao SNS, nego Boris Tadić i njegov prethodnik Vojislav Koštunica. Emira Kusturicu na Mokru Goru i u Višegradu nije posadio Aleksandar Vučić, nego su to uradili Koštunica, Tadić i Dodik (a Vučić je onda Kusturicu poput nacionalističke ikone/štafete samo preuzeo). Službeni glasnik, koji je, pored ostalog, objavio i knjige Dobrice Ćosića, nije vodio u to vreme neki ostrašćeni radikal, nego ugledni član Demokratske stranke. Kada se to ovako poređa, postavlja se pitanje ko zaista odbija da se suoči sa zlom prošlošću – nekakva „Srbija“, građani Srbije kao neko korporativno telo, ili srpska politička i intelektualna elita na čijem su čelu do pre dve godine stajale upravo stranke koje Korać naziva građanskim. Laži koje danas šire SNS i Vučić padaju na plodne tle koje su brižljivo pripremale i te građanske stranke.

Pri tom, prethodni pasus tiče se samo sadržaja. Pored toga, neizmerno je važna i sama struktura. I naš obrazovni, i naš politički, i naš ekonomski sistem nepogrešivo su podešeni da proizvode poslušne podanike. Ni u ravni reforme školstva, ni u ravni stranačkih organizacija i pravosudnih i političkih ustanova, ni u ravni transformacije privrede nije učinjen ozbiljniji napor da se promene podanički odnosi zavisnosti. Prema tome, ako je ceo sistem tako ustrojen, i ako niko do sad nije pokazao iskrenu želju da to preokrene, zašto se Korać čudi što je građanima potreban „jak i odlučan vođa“ koji vidi „tri koraka unapred“ i koji će „sam promeniti društvo na našu dobrobit“.

Konačno, Korać s pravom zamera Vučiću, Dačiću i Nikoliću što u izbornoj kampanji 27. februara nisu u Štrpcima obeležili godišnjicu teškog zločina otmice putnika iz voza na pruzi Beograd-Bar, kao što to, za razliku od njih, jeste uradila predizborna koalicija samog Žarka Koraća. Problem je, međutim, u tome što je lider Koraćeve koalicije davao izjave i o tome kako je za njega Vučić realnost i on će se toj realnosti prilagoditi te sa njom, ako se ukaže prilika, još i sarađivati. Ako se poslužimo Koraćevim rečnikom, njegov koalicioni partner je izjavio da ne vidi ništa sporno u tome da prihvati realnost zatvaranja očiju pred realnošću. U tom smislu, Koraćev komentar stiže sa zakašnjenjem. Trebalo je još u izbornoj kampanji da skrene pažnju na to da nema saradnje sa onima koji lažu i odbijaju da se suoče sa istinom.

Zbog svega toga, kriviti sada „Srbiju“ za loše izborne rezultate građanskih stranaka naprosto nije ni primereno ni prihvatljivo. Pa ipak, Korać je nesumnjivo u pravu kada kaže da pred Srbijom stoji mukotrpna izgradnja institucija i težak rad. Zavedeni lažima i sa „građanske“ i sa „nacionalističke“ strane (a obe su bile autoritarne, kao što su to i danas), građani Srbije potrošili su dve i po decenije. Shvativši to, jedan broj njih povukao se u političku apstinenciju. Umesto što se obraćaju „Srbiji“, Korać i njegovi koalicioni partneri i njima srodne stranke treba da se obrate upravo tim građanima, povrate njihovo poverenje i vrate ih u politiku kao aktivne subjekte, a ne kao objekte političkih laži. Za razliku od takvog pristupa, uživanje u moralnoj superiornosti posle teškog poraza samo je još jedan vid zatvaranja očiju pred realnošću.

Peščanik.net, 19.03.2014.

Srodni link: Žarko Korać – Nova srpska utopija


PODRŽITE PEŠČANIK
The following two tabs change content below.

Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).

Latest posts by Dejan Ilić (see all)

Author: Dejan Ilić

Dejan Ilić (1965, Zemun), urednik izdavačke kuće FABRIKA KNJIGA i časopisa REČ. Diplomirao je na Filološkom fakultetu u Beogradu, magistrirao na Programu za studije roda i kulture na Centralnoevropskom univerzitetu u Budimpešti i doktorirao na istom univerzitetu na Odseku za rodne studije. Objavio je zbirke eseja „Osam i po ogleda iz razumevanja“ (2008), „Tranziciona pravda i tumačenje književnosti: srpski primer“ (2011), „Škola za 'petparačke' priče: predlozi za drugačiji kurikulum“ (2016), „Dva lica patriotizma“ (2016), „Fantastična škola. Novi prilozi za drugačiji kurikulum: SF, horror, fantastika“ (2020) i „Srbija u kontinuitetu“ (2020).