Korumpiran je i MOK

Foto: Ribar Gyula

Foto: Ribar Gyula

Ne neki način mi je žao Vladimira Putina. Godinama se igrao žmurke sa Međunarodnim olimpijskim komitetom. Sasvim je izvesno da je MOK decenijama znao da ruskim i mnogim drugim sportistima nedozvoljene supstance već izlaze na nos. Odbijali su da čuju glasove uzbunjivača i novinara koji su govorili o tome, čak i onda kada su Vitalij i Julija Stepanova davne 2010. godine predali čvrste dokaze njihovoj beskorisnoj „anti-doping” agenciji. MOK nije preduzeo ništa, da ne bi ugrozio vašar prevara, rasipništva i korupcije u koji su se pretvorile Zimske olimpijske igre u Sočiju 2014. godine.

Rusija je u ovom slučaju bila savršen partner MOK-a. Šovinizam je bio važniji od novca, a novac od sporta. Trošili su i dopingovali se kao da je kraj sveta. Kada su očajni Vitalij i Valerija Stepanova 2014. izašli pred javnost i predali materijale medijima, balon je pukao. Čak je i čelnicima MOK-a bilo neprijatno. Ipak, šta zaista misle o uzbunjivačima pokazali su kada su ruskim sportistima ipak dozvolili da se takmiče u Riju 2016, svima osim Juliji Stepanovoj. Svet međunarodnog sporta ne prašta onima koji ne igraju po njegovim pravilima.

Ove sedmice, posle ispitivanja iskaza još jednog uzbunjivača, Grigorija Rodčenkova, i posle najmanje tri obavljene istrage, MOK je objavio da je Rusija „odgovorna za nezapamćeni napad na integritet Olimpijskih igara i sporta“. Predsednik MOK-a Thomas Bach je rekao da ruski takmičari mogu da učestvuju na narednim Zimskim olimpijskim igrama u Seulu pod „neutralnom“ zastavom Međunarodnog olimpijskog komiteta, doduše uz dodatak reči Rusija.

Da sam ja Putin, postavio bih Bachu pitanje: kako je moguće da je pre tri godine sve bilo savršeno, a sada odjednom ništa ne valja? I šta je sa drugim zemljama za koje MOK takođe zna da dopinguju svoje sportiste? Ako bi odgovor glasio da je razlog to što je dopingovanje u Rusiji bilo „sponzorisano od strane države“, odgovorio bih da je to smešan izgovor. Puna istina je to da je zajedno sa Rusijom ove sedmice raskrinkan i MOK.

Nadnacionalne organizacije će nastaviti da truju sport i uživaju u pogledu na švajcarska jezera dokle god im bude dozvoljeno da zadrže status oligarha koji nikome ne polažu račune. Činiće to dokle god ih Britanija i Amerika budu podržavale u prevelikoj želji da sačuvaju sportski prestiž. Britanski olimpijski zvaničnici su znali za doping, jer to zna svaki sportista. Stepanova je sažela suštinu problema u intervjuu koji je dala BBC-u 2016 – nešto što svi već znaju ne može biti vest, osim možda za najširu javnost.

Istina je da svet sportskog dopinga pliva u moru novca. Iznos kazne od 15 miliona dolara koliko je MOK naplatio od Moskve u „borbi protiv dopinga“ je trivijalan. Kladio bih se da ništa od tog iznosa nije stiglo do Stepanove i Rodčenkova koji se sada skrivaju u strahu za život.

U međuvremenu, svet međunarodnog sporta zbija redove. MOK je bio prinuđen da ruskom ministru sporta Vitaliju Mutku izrekne „doživotnu“ zabranu pristupa Olimpijskim igrama. Njegov šef u Kremlju je iz neobjašnjivih razloga oslobođen krivice. Nema naznaka da će zbog toga biti bojkota Svetskog prvenstva u fudbalu 2018. u Rusiji, koje je takođe organizovao Mutko, uprkos još nerazrešenim pitanjima o tome kako je Fifa odlučila da takmičenje „dodeli“ Moskvi i kako je Svetsko prvenstvo 2022. završilo u Kataru.

Obe odluke ukazuju na moguću korupciju. Fifa je izdala saopštenje u kojem podržava Mutka, kao da pokušava da spreči širenje glasina da su se njegove sumnjive radnje iz atletike prelile i u fudbal. Nedavno objavljeni nezavisni izveštaj o dopingu uz blagoslov države u Rusiji pokazuje da su takvi slučajevi zabeleženi u oko 30 sportova.

Svaki sportista će potvrditi da je talenat dovoljan da se stigne do vrha, ali i da je iskušenje upotrebe dopinga da bi se tamo i ostalo ogromno. Nacionalni tim zavisi od vas. Država osvojene medalje tretira kao svoju imovinu, kao važan dekorativni doprinos svojoj svetskoj slavi. U tom pogledu Britanija je jedna od najgorih zemalja. Novac iz javnog budžeta se koristi za nagrađivanje „nosilaca medalja“ iznosima koje siromašnije zemlje nikada ne bi mogle da izdvoje, a gubitnici se kažnjavaju smanjivanjem prinadležnosti. To liči na sistem u starom Sovjetskom Savezu.

Neobično je to što je sam MOK ukazao na mogući izlaz iz ove močvare. Sportisti iz „okrivljenih“ država mogu se takmičiti samo kao pojedinci, a ne kao predstavnici svojih zemalja. Treba otići korak dalje: tako bi trebalo tretirati sve sportiste. Tako bi se suzbio razulareni šovinizam koji je raspalio Hitler 1936. godine – a sportisti bi nastupali kao građani sveta. Pisac Bernard Levin je čak predlagao da se sportisti takmiče nagi, kao u Staroj Grčkoj, da bi se igre oslobodile svih nacionalističkih amblema. Neprestano paradiranje timova, njihovih uniformi, zastava, himni i histerični komentatori pretvorili su Olimpijadu u veliki rijaliti-šou.

Olimpijske igre bi se oslobodile i optužbi da su putujuća zabava za bogate ako bi se održavale uvek na istom mestu: možda u Grčkoj, gde je sve i počelo. Zahvaljujući televiziji nema potrebe da svake četiri godine prelazimo pola planete i finansijski sakatimo nove gradove besmislenim investicijama i praznim obećanjima o „dugoročnim koristima“. Cirkus nastavlja da putuje uz sve veće troškove da bi MOK mogao i dalje da blagosilja političare „domaćine“ igara i da bi armije njihovih saradnika, izvođača i reklamnih agencija nastavile da rasipaju ogromne količine novca. Za gradove koji su bili žrtve tog procesa posledice su katastrofalne.

Andrew Zimbalist je u istraživanju objavljenom u knjizi Circus Maximus pokazao da su tvrdnje o dugoročnoj koristi od organizacije igara „uvredljiva laž“. Jedini stvarni efekat je rasipanje novca na tri sedmice sportskih takmičenja u iznosima koji su se merili milionima, a danas se mere milijardama.

Stadion u Riju je opljačkan i polurazrušen. Stadion u Atini je zarastao u korov. Stadion Stratford u Londonu čak i posle renoviranja vrednog 323 miliona funti stanovnike Londona košta 20 miliona funti godišnje, zahvaljujući velikodušnom aranžmanu koji je Boris Johnson napravio sa klubom West Ham. Što se tiče Cameronovih obećanja o dva miliona novih sportista posle 2012 – od toga nije bilo ništa.

Pozivi da se globalnom sportu vrati dostojanstvo neće dati rezultata dokle god svetom sporta ne budu upravljali sportisti i njihove kolege, već države u dosluhu sa međunarodnim kartelima kao što su Fifa i sada MOK. Veliki sportski događaji pružaju zadovoljstvo milionima, ali to mogu činiti i po mnogo nižoj ceni i bez izlaganja mladih tela opasnostima dopinga. Međunarodni sport su preotele monopolističke elite čije aktivnosti ne reguliše ništa osim povremenih javnih skandala koji dospeju u medije.

The Guardian, 06.12.2017.

Preveo Đorđe Tomić

Peščanik.net, 12.12.2017.

Srodni link: Julija Latinjina – Šampioni od papira