Možda ima smisla ukazati na razliku između pojedinačnog slučaja i opšte pojave. Ako neko naplaćuje mito, krši zakon i snosi odgovarajuće posledice, iz toga ne bi trebalo izvuči zaključak da će se korupcija iskoreniti merama kažnjavanja ili policijskim merama.

Recimo, pre neki dan je predsednik države i najveće partije u vladajućoj koaliciji ocenio da su sve partije duboko korumpirane, pa čak i svi segmenti društva, znači društvo u celini. Ovo poslednje sigurno nije tačno. Pojava je opšta, ali korupcija ima smisla samo ako u tome ne mogu svi da učestvuju. Kog bi smisla imalo podmititi nekoga da bi se dobila neka usluga, ako svi podmićuju? Mora da postoji diskreciona moć na jednoj strani i neki veći novac na drugoj. Najveći broj ljudi nema ni jedno ni drugo.

Ovo zapažanje je važno jer ukazuje šta je potrebno učiniti da bi se smanjila korupcija. Dok je u pojedinačnom slučaju potrebno primeniti sankcije, u opštem slučaju je potrebno izmeniti okolnosti. Recimo, potrebno je smanjiti obim administriranja i posebno diskreciono odlučivanje. U mnogim stvarima je danas nepotrebno da postoji neposredan kontakt, ne samo zato što postoje tehničke mogućnosti, već i zato što se procedura može sasvim formalizovati.

Takođe, novac bi trebalo da odlučuje tamo gde je neophodan: na tržištu. Ukoliko neko želi da u nešto uloži ili da nešto kupi, trebalo bi da spremnost da ponudi veću cenu iskaže u konkurenciji sa drugima. Ne da sklapa društveno, državno, nacionalno, patriotski, gradski ili već kakogod koristan posao u neposrednom kontaktu sa birokratama ili političarima. Konačno, ako su korumpirane partije, trebalo bi menjati vođe, a i partije na vlasti na izborima.

 
Peščanik.net, 03.06.2009.