Petnaest godina posle pobede nad zločinačkom alijansom, Srbija je ubeležila bizarnu pobedu i nad ljudima koje je 1999. mobilisala na istorijsku borbu protiv NATO: veliko veće Evropskog suda za ljudska prava saopštilo je 25. marta da je odbačena pritužba tzv. kosovskih rezervista protiv Srbije zbog diskriminacije prilikom isplate ratnih dnevnica. Prema optimističnim procenama, da su stigle na naplatu ove obaveze bi već u prvom naletu koštale i do 50 miliona evra.
Kako se navodi u odluci, veliko veće je većinom glasova (14:3) usvojilo žalbu zastupnika Srbije na prvostepenu presudu suda u Strazburu iz 2012, i utvrdilo da rezervisti nisu iskoristili sve pravne lekove koji su im bili na raspolaganju u domaćem pravosuđu – što je predstavku rezervista učinilo neosnovanom a ostale žalbe Srbije na prvostepenu presudu nepotrebnim.
„Država je uspela da nas pobedi ali to je sramota za državu, a ne za nas“, zaključio je jedan od više desetina hiljada bivših rezervista na čija je potraživanja epilog pritužbe tridesetorice u Strazburu stavio tačku. Udruženja veterana i njihovi pravni zastupnici, doduše, ne gube nadu i posle mirnog protesta održanog u centru Niša po objavljivanju odluke, najavili su pešačenje do Beograda, nove tužbe i žalbe.
Sramota o kojoj rezervisti govore odnosi se na činjenicu da je Srbija izneverila obećanje o isplati ratnih dnevnica posle kampanje na Kosovu kao i na okolnost da je devet godina posle rata država arbitrarno, po osnovu prebivališta, odabrala oko deset hiljada veterana kojima je isplatila deo nadoknade – pod uslovom da odustanu od parničnih tužbi. Potom se, da sramota bude veća, od sopstvenih građana koji su se 1999. odazvali pozivu otadžbine, Srbija pred Evropskim sudom za ljudska prava („od onih istih koji su [veterane] bombardovali“) branila pozivajući se na tehnikalije i proceduralne propuste.
O patriotizmu u Strazburu zaista nije bilo ni reči jer je računica ozbiljna. Iako nema zvaničnih podataka, procenjuje se da je u ratu na Kosovu za vreme bombardovanja učestvovalo i do četvrt miliona ljudi u nekoj od državnih formacija sile. Udruženja veterana tvrde da su ukupno registrovali oko stotinu hiljada potraživanja neisplaćenih dnevnica. U slučaju „Vučković i drugi protiv Srbije“ koji je razmatran u Strazburu, objedinjeno je trideset podnosilaca pritužbe, dok je tri hiljade sličnih podnesaka suspendovano do pravosnažnosti presude. Samo advokat koji je zastupao tridesetoricu pred sudom u Strazburu, u svom portfelju ima još 40.000 veteranskih slučajeva.
Bes rezervista je jasan a osećaj da ih država već 15 godina tretira kao stoku sasvim opravdan. Sporan ostaje tretman iz 1999. kada zbog rodoljubivih talambasa možda nije bilo moguće razaznati mukanje krda od rike zveri. Za to bi danas mogla poslužiti drugačija računica koju je upravo povodom godišnjice izneo Fond za humanitarno pravo, a prema čijim su podacima tokom 78 dana bombardovanja pripadnici policije i vojske Srbije, sa dopuštenjem generala i svih državnih institucija, ubili 6.500 albanskih civila i 1.136 pripadnika OVK. U kasnijim akcijama prikrivanja zločina više od 2.500 albanskih žrtava preneto je u sekundarne grobnice širom Srbije, sve do beogradske Batajnice.
Tek da istorijski kontekst borbe protiv NATO pakta na Kosovu bude jasniji.
U pohod za odbranu ognjišta nije se išlo bez obećanja o adekvatnoj plati već i na ovom svetu: „Svi podnosioci predstavki su bili rezervisti koje je Jugoslovenska vojska mobilisala u vezi sa intervencijom Organizacije severno atlantskog pakta u Srbiji. Oni su bili u vojnoj službi od marta do juna 1999. godine, i na osnovu toga su imali pravo na određenu dnevnicu, kao što je priznato jednim brojem rešenja i naredbi iz aprila 1999. godine potpisanih od strane tadašnjeg načelnika Generalštaba Vojske Jugoslavije… Međutim, posle demobilizacije Vlada je odbila da ispuni svoju obavezu prema rezervistima“, konstatuje se između ostalog u obrazloženju odluke kojom je pre dve godine pritužba rezervista u Strazburu prihvaćena.
U prvim godinama posle rata i prećutnog zaborava bezumlja, beleže se tek sporadične presude po domaćim sudovima često u korist rezervista po pojedinačnim tužbama, povremeno obarane na višim instancama, bez sistemskog rešenja. Proći će dosta vremena dok se udruženja oštećenih rezervista nisu okrenula direktnijem pritisku, sve do ulice i fizičkog sukoba sa policijom. A onda je pred sam izdisaj vlade, 11. januara 2008. postignut sporazum sa rezervistima koji žive u jednoj od sedam opština na jugu Srbije. Opštine su navodno izabrane zbog statusa „nerazvijenih“ a rezervisti zbog lošeg imovinskog stanja, dok je sporazumom bilo predviđeno i da se budući korisnici zaostalih dnevnica odreknu svih preostalih tužbi po osnovu službe u vojsci za 1999. godinu koje su još bile u toku pred parničnim sudovima.
Za razumevanje konteksta vredi podatak da je sporni dogovor postignut deset dana pre prvog kruga predsedničkih i nekoliko meseci pre vanrednih parlamentarnih izbora. Stranke tadašnje kohabitacije ipak su loše prošle na oba glasanja u „zaostalim“ opštinama, tradicionalnom uporištu patriotluka. Političko-sudski poredak na snazi rezervisti su u Strazburu ilustrovali dopisom tadašnjeg ministarstva ekonomije koji je preko ministarstva pravde i vrhovnog suda stigao do apelacionih sudova sa uputstvom o čuvanju ekonomske stabilnosti zemlje suspenzijom ili neizvršavanjem presuda iz parnica protiv društvenih preduzeća. Sudije iz Strazbura će 2012. konstatovati da primer jeste „za žaljenje“ ali da ipak nije bitan za pritužbu rezervista.
Dovoljan im je bio sporni sporazum iz 2008. i pravo na isplatu dnevnica na osnovu kog je grupa rezervista podnela parničnu tužbu protiv Srbije osnovnom sudu u Nišu, koji je potvrdio pravni osnov tužbe ali je konstatovao da je tužba podneta neblagovremeno, jer je važeći period zastarelosti bio tri godine od njihove demobilizacije. Apelacioni sud je potvrdio rešenje o zastarelosti. Početkom 2011. sledi žalba ustavnom sudu zbog nedoslednosti sudske prakse jer su u mnogim drugim presudama na osnovu tužbi rezervista iz kosovskog rata različite sudske instance primenjivale rok zastarelosti od deset godina.
U žalbi ustavnom sudu naveden je i diskriminatorni sporazum iz 2008. koji je ostale rezerviste isključio iz isplate dnevnica po osnovu mesta prebivališta, o čemu je zatraženo i mišljenje kancelarije poverenice za zaštitu ravnopravnosti, prema kojem Srbija nije imala objektivno i razumno opravdanje za različito tretiranje rezervista samo na osnovu prebivališta. Ovo mišljenje citira se i u prvostepenoj presudi Evropskog suda, objavljenoj krajem avgusta 2012. a prema kojoj je utvrđena osnovanost pritužbe rezervista za kršenje Evropske konvencije o ljudskim pravima, a tužena država upućena da po pravosnažnosti presude isplati zaostale dnevnice svim rezervistima, bez razlike.
Srbija je preko svog pravnog zastupnika uložila zahtev za reviziju ove presude koji je usvojen a slučaj upućen velikom veću suda u Strazburu na novo razmatranje. Za svoj žalbeni zahtev Srbija je iskoristila izdvojeno mišljenje mađarskog sudije iz prvostepene presude koji je smatrao da rezervisti nisu iscrpli sve pravne lekove pred domaćim sudovima, jer se pred ustavnim sudom vodio spor zbog različite primene roka zastarelosti a ne zbog diskriminacije, te da zapravo nijedna sudska instanca nije utvrdila da rezervisti koji su se obratili Strazburu zaista imaju pravo na dnevnice, pa se taj novac i ne može smatrati imovinom.
Za razliku od osnovnog veća, tokom dve rasprave održane maja prošle i januara ove godine veliko veće Evropskog suda prihvatilo je primedbu o neosnovanosti pritužbe navodeći da su tužitelji još 2009. godine mogli da pred sudovima u Srbiji traže nadoknadu ratnih dnevnica kao i zaštitu od diskriminacije. Veliko veće je ukazalo da Srbija kao potpisnica Evropske konvencije o ljudskim pravima ima mehanizme za njihovu zaštitu i da je dužna da poštuje odredbe konvencije, dok su građani dužni da poštuju formalne propise i rokove prilikom žalbi zbog eventualnih kršenja.
Troje članova velikog veća suda u Strazburu iz Srbije, Ukrajine i Malte nisu se složili sa nalazom da rezervisti nisu iscrpli sve pravne lekove u svojoj državi, zasnovanom na formalnom izostanku pitanja diskriminacije u rešenju vrhovnog suda Srbije, u kojem se krajem 2012. presuđuje u korist rezervista kada je reč o nedoslednoj sudskoj praksi ali se diskriminatorni sporazum ne pominje.
U izdvojenom mišljenju troje sudija ocenjuje da je veliko veće pribeglo „preteranom formalizmu“ koje je najčešće upravo mehanizam za kršenje ljudskih prava pred nacionalnim pravosuđem u evropskim zemljama – a što bi trebalo da je u suprotnosti sa praksom suda u Strazburu.
Uzgred, ovaj „preterani formalizam“ kao i naglašavanje principa subsidijarnosti Evropskog suda u odnosu na nacionalne sudove – princip na koji se izričito pozvalo i veliko veće u slučaju Vučković i dr. protiv Srbije – efekti su radikalnih promena usvojenih prošle godine s ciljem da se smanji broj predstavki Strazburu i ubrza procedura njihovog razmatranja. Novi protokol kao i promene sudske prakse koje su stupile na snagu početkom ove godine, prema mišljenju kritičara, imaće ozbiljne posledice po zaštitu ljudskih prava u zemljama potpisnicama Evropske konvencije.
S tim bi trebalo da računaju i građani Srbije.
Peščanik.net, 28.03.2014.
Srodni linkovi:
Bojan Tončić – Nadnice za kosovski učinak
TEMA – EVROPA NE STANUJE U BABUŠNICI
