Kao i sve drugo, i takozvani kosovski dug je potpuno ispolitizovan. Navodno, to ima neke veze sa tim da li Srbija priznaje ili ne priznaje nezavisnost Kosova.

Iz toga bi trebalo zaključiti da je Kosovo deo Srbije ili zavisi od nje ako Srbija plaća kosovske dugove. Čim se stvar tako postavi, jasno je da ta politizacija nema nikakvog smisla. Tome bi se mogao dodati i razlog koji bi bio očigledan čim bi se o kosovskom dugu raspravljalo jednostavno kao o dugu.

Ukoliko bi taj dug bio obaveza Kosova, on bi u celini ili najvećim delom bio otpisan. Slično kao što je otpisan veliki deo srpskih dugova posle 2000. godine. Srbija, dakle, otplaćuje dug koji ne bi uopšte postojao ukoliko bi se preneo na Kosovo, kome inače i pripada.

Iz ovoga bi se moglo zaključiti i da bi poverioci mogli biti spremni da o tome razgovaraju sa Srbijom i sa Kosovom, mada je njima naravno u interesu da im Srbija novac vraća kada već to smatra da joj je u političkom interesu.

Problem je za srpsku vladu u tome što bi o kosovskom dugu morala da pregovara i sa Kosovom. Takvi su pregovori već vođeni i Ahtisarijev plan sadrži rešenje.

Nije možda na odmet ukazati na dva pogrešna argumenta koja se u ovom kontekstu potežu. Prvi je da Srbija ne bi trebalo da vraća kosovski dug jer tamo ne ubire poreze. To je potpuno irelevantno: dug je dug.

Iz kojih će ga poreza ili drugih prihoda vraćati dužnik, nije od značaja za poverioca. Drugi je da bi time bilo narušeno poverenje poverioca u srpska dugovanja. Najverovatnije bi bilo upravo obratno, jer bi ukupni dug bio manji.

 
Blog LDP, 07.03.2008.

Peščanik.net, 07.03.2008.