Standardno se smatra da vlada u nekoj zemlji radi u korist te zemlje, tj. velike većine ljudi u njoj. U normalnom svetu najčešće je tako. Ponekad se dešava da nije sasvim jasno da li politika vlade proizvodi više štete nego koristi. Ipak, ako se po strani ostave Kuba, Severna Koreja ili Mugabeov Zimbabve, vrlo su retke situacije u kojima vlada radi na štetu države koju vodi i većine njenih građana. A upravo je takav slučaj sa Vojislavom Koštunicom i njegovom vladom. Da stvar bude gora, ona ne vodi štetnu, nego ekonomski samoubilačku politiku za Srbiju.

Plašim se da postavim pitanje na osnovu čega se to vidi, jer je to toliko očigledno za svakog sa imalo zdrave pameti, da svako takav može biti gnevan zbog nepotrebnog pitanja. Takav svet se odavno ne pita da li je Koštunicina politika štetna, već samo koliko će da traje i šta će da košta. No, bez obzira na takva osećanja, neophodno je da napravimo izvestan registar štete. Tek na osnovu toga se može steći potpuniji utisak o dimenzijama ove štetne politike.

Nesumnjivo najveća šteta od Koštuničine politike nastaje usled njegove generalne orijentacije. Ta orijentacija iziskuje odustajanje od evro-atlantskih integracije i sukob sa međunarodnom zajednicom i vlastima Kosova. Od evro-atlantskih integracija se navodno odustaje zato što te zemlje priznaju nezavisnost Kosova, a EU šalje svoju misiju na Kosovo.

Ovakva orijentacija Koštunice i Vlade je iracionalna. Srbija ne može da uradi ništa da bi promenila status Kosova i sprečila njegovo sve šire priznavanje. Ako je tako, onda je racionalno da sprovodi politiku koja Srbiju čini ekonomski i politički snažnijim. A to bi značilo da ide u evro-atlantske integracije, jer to znači više ulaganja, radnih mesta, bolji i sigurniji život. Ako pak Koštunica i Vlada to neće, nego okreću leđa evro-atlantskim integracijama, onda to vodi velikom ekonomskom i političkom slabljenju Srbije.

Ekonomske dimenzije tog slabljenja nije lako kvantifikovati, ali će to moći da se uradi, kako vreme bude proticalo. Slično je bilo sa sankcijama, njihovo delovanje prvih nedelja i meseci nije bilo tako bolno, kako je postalo posle godinu ili dve. Odricanjem od evro-atlanstikh integracija Srbija sama sebe osuđuje da bude neka vrsta Kube ili Zimbabvea. Ili ekvivalenta Enver Hodžine Albanije u današnje vreme. Srbija je zemlja iz koje beže i investicije i stanovništvo, u kojoj caruju mračne ideologije zasnovane na nacionalizmu i teoriji zavere koje treba da prikriju interes nekih političara da ostanu na vlasti, koji neodgovorno vladaju i pljačkaju stanovništvo. Ako se nastave ovakve politike, inflacija će rasti, investitori (i domaći i strani) bežati, vratiće se nestašice i redovi, mnogi neće moći da otplaćuju uzete kredite (vlasti će ih bodriti da su oterali mrske strane bankare, da ne moraju da plaćaju uzete kredite), topiće se devizne i robne rezerve, servisiranje srpskog duga značajno će poskupeti usled pada kreditnog rejtinga zemlje, turisti će u širokom luku zaobilaziti zemlju. Neće trebati još dugo da u zemlji zavlada potpuni očaj iole razumnijih ljudi.

Ovim kobnim promenama neće biti pogođeni samo građani koji su pristalice evro-atlantskih integracija, nego i pristalice Koštunice, radikala i socijalista. I njima će se plate prepoloviti, i oni će gubiti posao, i njih će pogađati nestašice i nemogućnost da zaradama podmire elementarne životne troškove. Ali, oni nemaju šta da se bune, jer podržavaju takve politike, pa je red i da ih plate. Valjda je to jedini način da promene mišljenje i razmisle za koga glasaju.

Druga velika generalna šteta je što Vlada i Skupština ne donose reformske zakone. Čak i ako ne želi u Uniju, a želi da bude pristojno uređena zemlja, Srbija bi morala da donosi takve zakone. Ali, reč reforme se odavno ne pominje, kao što je teško setiti se kada je usvojen poslednji zakon koji se može smatrati reformskim. Zašto? Navodno zato što od silne brige za Kosovo ne mogu da stignu. Ostavimo po strani da je to odgovor za malu decu, jer dok jedni rade oko Kosova, ostali mogu da se bave reformskim zakonima, da im je do toga stalo. Takvih zakona nema, jer ovoj vladi do njih nije stalo. Takvi zakoni nisu u interesu Koštuničine vlasti, ona želi da zadrži ovaj krminalizovani brlog i snage „starog režima“ jer su to njihovi oslonci. Povrh svega, ako ne mogu da stignu da se bave reformama zbog Kosova, kako stigoše da prodaju NIS, da organizuju mitinge koji se pretvoriše u „Kosovo za patike“, da razbijaju strane i domaće banke, restorane i radnje? Odgovor je vrlo jasan – to je u opisu ovakve države. 

Pored generalne orijentacije Koštuničine vlade, koja će ako potraje doneti takav pad standarda koji će biti uporediv sa Miloševićevim 1990-im godinama, a što ćemo tek gledati, postoje velike ekonomske štete koje je ova vlada već napravila ili pravi.

Uzmimo tzv. naftno-gasni posao sa Rusima. Vlada je Rusima dala većinsko vlasništvo nad gasovodom, vlasništvo nad skladištem za gasne rezerve u Banatskom Dvoru i prodala im je NIS po ceni koja je nekoliko puta niža od tržišne. Daće im i monopol na uvoz i preradu nafte na bar nekoliko godina. Svako bi rado da dobije takvu ovcu za šišanje. Ovih dana ti isti Rusi javljaju da će gas da poskupi za 30%. A već je od početka godine poskupeo 17%. U redu, to je zato što cena ovog energenta raste na svetskom tržištu. Dakle, Rusi se ponašaju savršeno u redu. Ostaje, međutim, pitanje, zašto se i mi ne ponašamo kao Rusi, zašto za gasovod, skladište i NIS nismo organizovali tender, pa ko da više. Drugim rečima, ako Rusi traže tržišnu cenu za ono što prodaju, što tu cenu nismo tražili i mi? Nema drugog odgovora, nego da sebi nanosimo veliku štetu.

To je samo deo loše priče sa Rusima, ima i gorih detalja. Recimo, Rusi ni do danas Srbiji nisu plati dug koji je nastao u vreme bivše Jugoslavije. Iako je o tome potpisan poseban sporazum pre nekoliko godina. Kada se pre godinu-dve videlo da Rusi to ne nameravaju da plate, vođeni su novi pregovori, pa je njihov rezultat bio novi sporazum, da će umesto plaćanja duga, Rusi rekonstruisati Đerdap. I na to se Rusi oglušuju do današnjeg dana. Dakle, to je jedan režim koji ne poštuje ugovore. Zašto se sa njima sklapaju novi, još štetniji ugovori.

Ali, ni tu nije kraj. Narodna banka Srbije (NBS) je neki dan saopštila da će izvesna Moskovska banka dobiti greenfield dozvolu za rad u Srbiji. Nijednoj banci do sada nije data greenfield dozvola za rad u Srbiji. Kako sada takvu dozvolu može da dobije jedna trećerazredna banka iz mračne države, a takvu dozvolu nisu mogli da dobiju prvorazredne svetske banke koje rade u celom svetu i dolaze iz normalnih i razvijenih država, kao što su City Bank ili Deutsche Bank? Naravno da na to pitanje nema odgovora!

Prethodnih par stvari samo ilustruju bezukusno ekonomske udvaranje Rusima i Putinu. Političko je još gore. To ovde rade isti oni koji su se svojevremno smejali Hrvatima zbog „Danke Deutschland“. Takva udvaranja političkih elita malih naroda nisu neobična, valjda su stvar kompleksa i nezrelosti malih. Ali, u ovoj stvari postoji i jedna razlika, a tiče se ukusa. Nemačka je tržišna demokratija u okvirima vladavine prava, a Rusija to nije, već država sa jednim nakaznim režimom. Koja usput daje azil zločincima „starog režima“. Zašto im daje, to ovi srpski ponizni političari (ruske sluge) ne smeju ni da pitaju.

Idemo dalje. Ovih dana je bilo reči da bi Koštuničina vlada trebalo da prestane da plaća „kosovski dug“. Ne samo što se Kosovo osamostalilo, pa je red da preuzme i plaćanje duga. Bar od 1999. Srbija ne dobija nikakve poreske prihode sa Kosova i već je morala da nešto učini, jer nema logike da ima rashode u vezi te teritorije, ako sa nje nema nikakvih prihode. Niko naravno ne predlaže da Srbija jednostrano prestane da plaća „kosovski dug“, nego da o tome pregovara sa medjunarodnim kreditorima. Bar da se plaćanje suspenduje, dok se ne reši ko će dug dalje plaćati.

Odmah je stigao odgovor režimskih ekonomista i krugova oko Vlade, da Srbija mora da nastavi da plaća dug, jer je to bio deo pregovaračke pozicije i jer bi odustajanjem od plaćanja odustala od pregovaračke pozicije i priznala nezavisnost Kosova. Što se pregovaračke pozicije tiče, slava joj mada je bila loša. Sa okončanjem pregovora, a to se desilo, završeno je sa pregovaračkom pozicijom. Ostali su naravno nevoljnici koji su je zastupali, pa izgleda zbog njih moramo da nastavimo sa nepotrebnim troškovima u vidu plaćanja tuđeg duga. Što se tiče kosovske nezavisnosti, ona je oglašena i svakim danom sve više relevantnih zemalja je priznaje. Nastavak plaćanja „kosovskog duga“ bi imao smisla samo ako postoji opravdano verovanje, da se time može preduprediti samostalnost i priznavanje. Mogu li? Pa naravno da ne mogu. Efekat će biti da će samostalnost dobijati sve više priznanja i da nijedna zemlja koja je priznala Kosovo neće poništiti svoje priznanje usled diplomatske akcije Srbije. Ni bilo koje druge akcije. Dakle, pošto je potpuno nemoguće da se na ovaj način osujeti nezavisnost Kosova i njeno priznavanje, onda je besmisleno dalje plaćati tuđi dug i hitno treba početi pregovore sa međunarodnim kreditorima radi toga. Ovako, Koštuničina vlada samo pomaže, subvencioniše nezavisno Kosovo i njegovu vlast, a nama priča kako navodno sve radi kako bi tu nezavisnost anulirala.

Umesto na anulira prethodnu štetu, Koštuničina vlada predlaže novu štetu za Srbiju. Umesto da sredstva koja sada koristi za otplatu „kosovskog duga“ usmeri za pomoć ne-Albancija na Kosovu, Vlada predlaže da se u Srbiji poveća porez. Jer, ono što su planirali da rade na Kosovu je skupo i traži sredstva, pa postojeći budžet nije dovoljan. Tako se predlaže da se uvede dodatak na benzin i još neke artikle ili da se poveća porez na dodatu vrednost (PDV) sa 18% na 20%. PDV puni srpski budžet sa oko 50%. Povećanje ovako važnog poreza bi dovelo do opadanja privredne aktivnosti u Srbiji i još veće neefikasnosti javnih finansija, jer bi državna potrošnja skočila sa sadašnjih 51% na oko 55%. Ovakav predlog mogu da daju samo štetočine.

Jedna od tekovina politike Vlade je i pad berze. Od aprila 2007. traje njen pad i trenutno iznosi oko 40%, a takav razvoj stvari postoji zato što poslovna zajednica podozreva da se srpske vlasti neće racionalno ponašati pri raspletu „kosovske krize“, pa se investitori postepeno povlače. Te pretpostavke dobijaju potvrdu poslednjih nedelja, tako da se pad nastavlja. Dosadašnji pad berze pojeo je po vrlo defanzivnim procenama nekoliko milijardi evra, to su izgubili domaći i strani investitori i domaće firme. To znači manje posla, manje radnih mesta i manje nadnice za preostale zaposlene. Ako se ovaj trend nastavi, može se očekivati još veći pad, pa čak i prekid rada berze do normalizacije prilika. Alternativa je da ona bude otvorena, da niko ne trguje, a da država daje plate zaposlenima u Berzi, Centralnom registru, Komisiji za hartije od vrednosti i drugim ustanovama.

Pomoćnik ministra za privredu neki dan reče da poznatih investitora sa odloženim ulaganjima poslednjih nedelja ima za oko 750 miliona evra. Istovremeno, sem plaćanja prve rate za Bor, što je prošlogodišnji posao, nema ni jedne jedine veće investicije. I oni koji su ovde se komešaju i razmišljaju o eventualnom odlasku. Treba li podsećati da strani investitori sa uloženih 5mlrd evra zapošljavaju oko 200.000 ljudi, što znači da od tih ulaganja živi oko 500.000 ljudi. Ne komešaju se samo strani, već i domaći investitori. Nema potrebe pominjati da to znači manje radnih mesta i manje nadnice.

Dinar se ljulja, od početka godine je izgubio skoro 6% vrednosti, a izgubio bi više da NBS nije u više navrata intervenisala prodajući evre. Te intervencije koštaju, ali pad kursa dinara košta još više. Jer sa rastom evra, raste i inflacija.

Inflacija je u porastu, kreće se na godišnjem nivou od oko 12%. Inflacija je dodatni porez, koji razara privrednu aktivnost i donosi velike preraspodele. Setite se 1992-1993. NBS je u dva navrata za poslednjih mesec podizala referentnu kamatnu stopu, dva puta po 0,75%. To znači da NBS procenjuje da opasnost od inflacije raste. Potraje li ovakva politika, inflacija od 12% će biti fantastično postignuće. Ako bi ovakva politika potrajala godinu-dve, inflacija bi brzo postala viša dvocifrena i kasnije trocifrena.

U isto vreme dok privredne aktivnosti opadaju, a rastu negativne pojave poput štetnih poslova, korupcije, pada dinara, pada berze, nedolaska investitora, itd. – Vlada se širi. Ona ima čak 24 ministarstva, verovatno najviše u Evropi, što je rasipnički. Čak je osnovano ministarstvo za Kosovo, gde po novinskim izveštajima radi 180 ljudi. Sasvim nepotreban trošak sa ministrom i pomoćnikom, od kojih se jedan zalaže za terorizam a drugi za rat. Ti birokrati nas em koštaju, em predlažu blesave politike.

Očito je da Vlada vodi vrlo štetnu politiku za Srbiju. Naravno, da ekonomski i politički oslabljena Srbija može u svakom pogledu da učini manje, pa i oko Kosova, ako tu išta više može da se učini. Zašto se onda vodi ovakva politika. Naravno ne zato što je to dobro za Srbiju i njenu ogromnu većinu, već zato što samo u takvoj izolovanoj i ekonomski uništenoj Srbiji Koštunica može sebi da nešto produži politički život, podržan snagama „starog režima“. Kosovo je samo paravan da sakrije ovaj interes. Dok jedni uzimaju Kosovo kao alibi za patike, drugi ga uzimaju kao alibi još malo vlasti i privilegija. To je sav smisao ove jadne priče. Ne znam samo koliko treba da je gledamo da bismo to shvatili.

 
Peščanik.net, 05.03.2008.