Kraj istorije

Činilo se da smo ispekli zanat kritike vlasti tokom poslednjih dvadeset godina. Pa ipak, gotovo da nema sumnje, to teško stečeno znanje se istopilo. I najoštriji kritičari su nekako ublažili ton, kao da imaju druga i važnija posla. Da podsetim na opasne koalicije nekolicine nevladinih stranka koje su “razbijale” svojim kritičkim akcijama. Zašto su se ućutale? O načinu vršenja vlasti i ostvarivanju postavljenih ciljeva, umesto analize i kritike uvrežila se sprdnja sa Skupštinom, vesele priče o kupovini glasova šporetima i farmerkama, ponešto se mumla o blanko ostavkama i, evo, i sam Predsednik opominje neozbiljne političare da se upristoje. Ponašanje medija najviše liči na filovanje torte: red Kosova – red Evrope, red Srebrenice – red Mladića, red nacionalističkih svađa sa komšijama – red finog susreta Tadića i Josipovića. I sve tako u krug. Kao da neki nevidljivi kuvar priprema medijski jelovnik.

Partijski teror se širi, pa ipak nema relevantne kritike. Planirani muk prekidaju naručene kampanje. Tu i tamo, više na margini, može se po nešto pročitati na Peščaniku, u Republici, e-novinama. Ponešto promakne u Danasu. Poneka nevladina organizacija iznenadi svojom akcijom, kao onaj grafit ispred Skupštine o Srebrenici. Ima i samostalnih nastupa pojedinaca. Pred očima mi je primer Verice Barać. Ona tera svoje, iako je adresanti ignorišu već godinama. Takvih primeraka ima još, a gotovo svi su uspešno “institucionalizovani” kao Verica Barać. Reč je o jednoj novoj instituciji koja okuplja organizacije i pojedince za koje se kaže “ko ih šiša”. Njih niko ne dira, u stilu “pusti ludake”.

Za ostale ne važi ovako nežan tretman. Bolje ti je da se uklopiš u nove trendove. U te trendove spada i osvetoljubivost vlasti. Ako malo jače zucneš, kazna odmah stiže u vidu gubitka položaja, nameštaljke, premeštaja u instituciju “ko te šiša”, ili stavljanja na crnu listu gde ćeš kad tad biti sačekan.

Ovi trendovi nisu ni spontani ni stihijski. U njima ima sistema. Ko hoće da vidi, može lako zapaziti da su se dogodile važne ideološke promene. Odnose se na shvatanje vlasti u njenom sadašnjem izdanju. Predvodi ih Demokratska stranka. Njena glavna poruka je “čuvajte našu vlast”. Ona je u vašem interesu jer svi ostali su mnogo gori od nas. Mi nismo “najmanje zlo”, naprotiv, mi smo vaše jedino moguće dobro.

Srž ove ideološke poruke ogleda se u novoj percepciji Srbije. Njoj više nije potrebna kritika sistema upravljanja. Dovoljne su lake opravke. Nisu više potrebni rezovi, smene vlasti i radikalna kritika. Nova filozofija vlasti govori o postepenosti, o tome da Srbija stalno napreduje, doduše sitnim koracima, ali to je zbog velikih i specifičnih problema koje ona ima u pogledu svojih nacionalnih ciljeva. I za te, samo njene probleme, treba imati razumevanja. A i tu Srbija napreduje: više ne ratuje nego vodi diplomatske ofanzive za ostvarenje neostvarivog. Slabo se pri tom zapaža da u neostvarivim nacionalnim planovima i dalje leži potreba za sistemskom kritikom. Neostvarivost je zapisana u Ustav Srbije, a valjda je on nekakav odraz sistema.

Uprkos tome, sistemska kritika se smatra u najmanju ruku neodgovornom. Ona ne uzima u obzir neverovatnu činjenicu da Srbija ipak ide ka Evropi. A tu je svakako bolje govoriti o napredovanju nego o besciljnom tumaranju. I loše urađene stvari guraju u tom pravcu ako ih shvatimo pravlino – tek su na početku. Deklaracija o Srebrenici nije idealna, ne pominje genocid, ali ona je tek početak našeg suočavanja sa prošlošću. Za početak – dobra je. Pa zar nije bolje to što je doneta i takva, makar početnička Deklaracija, nego da nije doneta nikakva? Biće bolje, napravićemo još tih deklaracija. Loše sprovedena reforma pravosuđa je tek još jedan uspeli početak, a ne kraj priče. Izgradnja Koridora 10 je po definiciji na početku, kao i svi mostovi, zaobilaznice, decentralizacija, državna revizija, borba protiv korupcije itd. Sve te važne stvari dobro napreduju, samo su još na početku. Ne može se od početaka tražiti nešto mnogo bolje. U datim okolnostima, ovo je maksimum.

Napredak od dobrog početka moguć je samo pod jednim uslovom: da opstane sadašnja vlast. Ona je i sama izraz napretka i zato je bolja od svih drugih. I tu je kraj priče. Vlast je zavela “kraj istorije”.

Zar zaista ova vlast nije bolja od svih drugih? Zar stvari zaista ne stoje tako? I gde je tu onda greška? U tome što demokratija ne služi tome da opstanu “bolji”, nego da šanse budu otvorene. Otvorenost jeste rizik da na vlast dođu gori. Ali taj rizik znači i to da se mogu kazniti oni koji lažu i pljačkaju građane i ne isporučuju obećano. To znači da se i tzv. bolji mogu poslati na popravni ispit. Što bi se inače trudili da se poprave i Srbiju mrdnu dalje od početka, ako takvi kakvi su mogu da vladaju dok im je volja.

Peščanik.net, 11.04.2010.