Izraz pripada knezu Milošu koji je polako gradio Srbiju, dok su je Turci i njegovi Srbi istovremeno razgrađivali.

Uoči Aranđelovdana kojim se obeležava sabor sv. Arhangela Mihaila – a njemu se „ne kuva žito jer je još živ“ – Srbi sa severa Kosova su objavili da će proglasiti nezavisnost. Ipak neće na Ural, nego će imati svoju državu. Državni sekretar u Ministarstvu za KIM Oliver Ivanović kaže da „ne isključuje mogućnost da Srbi sa severa KIM proglase nezavisnost tog dela Pokrajine“. Delovalo je neobično, ali se brzo pokazalo da takva namera postoji. Sada traje izjašnjavanje i jedni su za, a drugi se kolebaju, ali se ozbiljna pitanja zaista otvaraju. Imali smo devedesetih godina pet ili šest srpskih država, ali ni ozbiljni hroničari se ne sećaju čak ni svih naziva tih država. U BiH, RS još postoji a ona je svojevremeno dobila i diplomatsko priznanje jedne slične države – neke republike iz Pridnjestrovlja. Ratifikacioni instrumenti nisu razmenjeni između doktora R. Karadžića i tamošnjih državnika – sve je odneo vihor istorije. To je onaj vrbov klin na koji je mislio knez Miloš koji kada se udara po njemu izleće i udara u glavu. Srbija kao država istina postoji, ali niko nije siguran gde su joj granice i dokle seže njen suverenitet. Sprema se na severu Kosova Deklaracija o nezavisnosti i šta će biti videćemo.

Cilj našeg zapisa je mnogo ozbiljniji, jer želimo da ovde postavimo neka važna pitanja, sigurno važna jer se tiču mnogih. Ne zna se kako će reagovati SPC, jer to je ideja raščinjenog vladike Artemija kome se sada pruža šansa da se vrati, i kao verski poglavar i kao državnik. SPC ga je predala sudu i odbacila, a preosvećeni je sve žrtvovao za tu ideju – i panagiju i privilegije koje je imao. Drugo pitanje je ozbiljnije – da li će Srbija priznati tu državu, jer se ona nelegitimno odvaja. Tako su uradili i Albanci sa Kosova. Imaće sada u svojoj državi jednu koju ne mogu da priznaju. Ovo je udarac za njih i tu će biti na mukama: oni hoće državu, a drugima je ne daju. Ako je suditi po prištinskoj štampi, na mukama su. Što se Zapada tiče zna se, neće niko tu državu priznati, jer oni „drže stranu Albancima“. Ministar Dačić je jasan – druge nema, ali u Vladi je „frka“. Stranački prvaci u Beogradu i na severu Kosova su zbunjeni. R. Nojkić iz SPO kaže da je to „apsolutno nemoguće“, jer nisu to svi Srbi, ima ih i na jugu KiM i oni su prihvatili albanske institucije i sede u Vladi H. Tačija. Najteže pitanje je upućeno Rusiji. Sam ministar V. Jeremić nije s raskida, a i on kaže da je to – kao i iseljenje Srba u Rusiju – „vapaj za pomoć od Rusije“. Rusija je uslišila molbu Abhazije i Južne Osetije koje su se odvojile od Gruzije – uz rusku pomoć – i priznala je te entitete kao države. Ovde su i Rusi na mukama. Ako bi to uradili, stvari bi se iskomplikovale i u srpsko-ruskim odnosima. U svakoj varijanti Albancima se ne piše dobro. Ali to je za nas dobro kada njima nije dobro, a slično su se i oni ponašali. Rusija već ima problema u svojoj kući – svemoćnog ujedinitelja Evrazije V. V. Putina su već ismejali i izviždali u Moskvi. Nije ni njemu lako. Ima mnogo partija i u Rusiji i sve neće s Putinom. Stoga je ruski ambasador u Beogradu A. V. Konuzin bio ne samo uzdržljiv nego i zbunjen. On jeste za Srbe i za srpsko Kosovo, ali nije siguran šta će reći Gospodar u Kremlju. Od toga zavisi sve oko Kosova i ove nove neke države srpske.

Ovde bi trebalo citirati dva cela poglavlja iz Lazara Arsenijevića Batalake – to je član ondašnje SANU, odnosno Društva srpske slovesnosti i veliki istoričar – ali kome ovde citirati.

Patrole ruskog glavnokomandujućeg u Moldaviji uhapsile su Karađorđeve izaslanike koji su pošli ruskom caru Aleksandru Blagoslovenom da traže državu ili da ih Rusi prime u „podanstvo rusko“, odnosno državljanstvo rusko, u nevolji godine 1810. „Šta je vama, kakva država, dovoljna vam je autonomija koju vam Turci nude“, vikao je knez Prozorovski okružen generalima. „Kakav Carigrad da bude vaš, vi s uma sošlji, jer moj car je mene ovde poslao, i neću ja na desnu stranu Dunava. Mi smo sada u miru s Evropom. Kakav Ustav, dovoljan je za vas sultanov hatišerif.“ Njemu je već ruski ambasador Rodofinjikin iz Beograda poslao posebnu tajnu „bumašku“ o tome šta Srbi hoće. „Ja držim vojsku u Gruziji, na Kavkazu, i ovde ja komandujem i znam šta radim. Države se prave polako i strpljivo i za to treba vremena“, vikao je knez glavnokomandujući ruskom armadom. Onaj koji bi ovo dramatizovao, imao bi gotov scenario sa svim najdramatičnijim zapletima koje je istoričar Batalaka ponudio – no, kome to treba u Srbiji danas i ovde – nikom. Šta će biti sa severom Kosova, još se ne zna, ali Rusi nisu naivni. „Tek svuda“, kaže Batalaka, „sopstveni interes i najmoćnijim državama upravlja“. Vikao je knez uzalud: „Bolje vam je da se sultanu s molbom još jednom neposredno obratite“. I tako dalje, u ovim našim uzaludnim zapisima.
Postoji još mnogo pitanja koja ovaj čin kosovskih Srba nameće, ali i ovo je za sada dosta.

Zapisi iz palanke

Peščanik.net, 23.11.2011.


The following two tabs change content below.
Mirko Đorđević
Mirko Đorđević (1938-2014), objavio veliki broj knjiga: Osmeh boginje Klio 1986, Znaci vremena 1998, Sloboda i spas – hrišćanski personalizam 1999, La voix d`une autre Serbia, Pariz 1999, Legenda o trulom Zapadu 2001, Sjaj i beda utopije 2006, Kišobran patrijarha Pavla 2010, Balkanska lađa u oluji 2010, Oslobođenje i spasenje 2012, Pendrek i prašina 2013, Negativna svetosavska paralipomena 2015. Sarađivao sa međunarodnim stručnim časopisima, priredio mnoge knjige, prevodio sa ruskog i francuskog. Redovni saradnik časopisa Republika i portala Autonomija i Peščanik. Bio je član Foruma pisaca, PEN kluba, član Saveta Nezavisnog društva novinara Vojvodine i dobitnik nagrada: Konstantin Obradović 2007, Dušan Bogavac 2008, Vukove povelje 2008. i Nagrade za toleranciju među narodima Vojvodine 2009.
Mirko Đorđević

Latest posts by Mirko Đorđević (see all)