Bio je lep decembarski dan. Sedeli smo u dnevnoj sobi i jeli kolače. Mislim da se radilo o re-form torti. Mama je plela, uvek je petljala nešto sa tim pletivom.
Iako sam oženjen, sa svojih šezdeset godina još uvek živim kod mame. Tu je i moja starija sestra koja se nikad nije udavala. (Ja i žena imamo već veliku ćerku, ali moja žena, takođe, živi kod svoje majke.) Tim porodičnim vrtom u kome sam proveo život promicale su samo žene, na primer, žena-leto ili žena-jesen, u sjajnim magičnim haljinama vode me za ruku kao dečaka – nisam nikada odrastao. Uvek sam izbegavao muškarce. Moj otac je bio pristojan čovek, relativno o.k, ali ja nikada nisam ostvario kontakt sa njim, zbog čega je on stravično patio, možda je i umro do kraja zbog toga. Nisam nikada hteo da tražim od njega bilo šta. Ako bi mi nešto trebalo, zamolio bih uvek mamu da traži za mene. Često se radilo o najbezazlenijim sitnicama – ključevima od auta ili parama za bioskop. Naša porodica je, inače, oduvek bila veliki poklonik opere. Svake subote, još dok sam bio dečak, išli smo u pozorište da slušamo/gledamo neku operu. Uglavnom je to bio italijanski repertoar: Verdi, Pučini, Doniceti, Maskanji. Naša pažnja se najviše usmeravala na arije ili na horske partije koje smo posle pevali kod kuće i to svakodnevno, na primer, hor Jevreja iz Verdijeve opere „Nabuko“. Komšiluk je verovatno mislio da smo poludeli. Inače, bili smo okruženi siromašnim svetom kome opera nije značila ništa, čak im je ta muzika, čini mi se, bila nešto krajnje odvratno. Moja mržnja prema muškom svetu možda vuče korene i od toga što su me vršnjaci, uglavnom dečaci, često kinjili zbog te pasije, iako je, moram priznati, bilo i onih koji su pokazivali izvesno interesovanje za taj, njima dalek i tuđ svet. Smatrali su me gospodičićem, skorojevićem, ali te kvalifikacije nisu imale skoro nikakvog smisla kada smo mi bili u pitanju – mi smo bili samo malo čudna porodica. Otac je bio pravnik, predsednik suda, veoma ugledan, međutim, insistirao je da živimo u sirotinjskom kraju Ujvideka i to iz čiste solidarnosti sa sirotinjom. Govorio je uvek da bi ga bilo sramota da se odseli bilo kud. U našoj zgradi su uglavnom stanovali niži opštinski činovnici, podoficiri, zanatlije. Ali štrčali smo, bilo je jasno da nam tamo nije mesto i to pre svega zbog tih čudnih navika, inače smo živeli skromno, nismo se razbacivali.
Nebo se rumeni od sunčevog zalaska. U sobi je polumrak, ali još ne palimo svetlo. Kažem mami: „Da li se sećaš kada je tata počeo da uzima morfijum?“
„Mislim da je to bilo posle prvog napada bubrežnog kamenca, nije bio spreman da trpi bolove, onda je to bilo sasvim legalno – lekar mu je prepisao.“
„Ali kako je dobio kamen u bubregu, otkud mu to?“
Mama nastavlja: „Kada je bio mladić, ujeo ga je na ulici pas, nije bilo seruma protiv besnila, pa su mu davali neke bapske lekove, đavolje eliksire i od toga su mu izgleda propali bubrezi. No, sve se to nekako poklopilo, mislim na to uzimanje morfijuma, i sa onim slučajem kada je osudio nekog provalnika na smrt zbog dvostrukog ubistva.“
Uključim televizor. Naravno, odmah idem na muzički kanal „Mezzo“. Puštaju neku Vagnerovu operu: hor tevtonskih vitezova poje. Sjajni muževi, opasani mačevima, sa svojom čašću, sa svojom odanošću. Koja oholost? Njihova reč… njihova zakletva… odvratno. Isključim televizor.
Vidim tatu kako zateže ružičasto gumeno crevo oko nadlaktice koja je bela i zgužvana kao papirni salvet. U nabreklu žilu zabada iglu, a zatim pada na kauč, šapuće: „Koje blaženstvo, koja milost.“ Radio je to naočigled svih nas, nije imao strpljenja da sačeka, da se negde skloni a i trebao mu je kauč da se odmah baci na njega. Ne shvatam kakvo je to blaženstvo ubosti se iglom u ruku. Jesti tortu, to da, to je blaženstvo, taj prvi zalogaj zaherice ili Puškinove, uz ariju „Alfin son tua“ (Konačno sam tvoja), to je suština života, živeti za taj tren. O Mother!
Mama je stvarno bila maher za torte, ako je nešto umela, to je umela, da pravi te mistične tvorevine čije je kušanje budilo neverovatan spektar doživljaja. Kada bih uzeo taj prvi zalogaj, uvek bih pomislio, zapravo, bio bih u dilemi ko koga kuša, torta mene ili ja tortu. Kakvo uzbuđenje! Jedeš nešto i osećaš kako te to razlaže, menja ti strukturu, oboji te, preokrene ti spektar, iz plave pređeš u ljubičasto, ili se vratiš u zeleno.
I pored sveg tog odijuma prema muškom svetu, ne mogu da kažem da nikada nisam imao muškarca za prijatelja. Imao sam, ali uvek sa velikim oprezom. Kako je vreme prolazilo, te veze su se obično tanjile, odnosi su se hladili i adio, do kraja, ti ljudi kao da nisu ni postojali. Ipak, sećam se nekih prijatelja sa velikim prezirom, svaki je imao svoje bedne trenutke i od toga mi je bilo muka. Pomislio bih nekada i na njihove očeve koje sam takođe poznavao, čije su samo blede kopije oni bili, svi su bili mrtvi, umirali su sa pedesetak godina, međutim, majke su bile još uvek žive, kao da nikada nisu ni umirale. Svi oženjeni muškarci su, u stvari, mrtvi, oslepljeni, kastrirani. Gde je nestala njihova čast? Svaka žena sahrani, pardon, htedoh reći, hrani svog muža na svoj način, daje mu da jede ovo ili ono, ili šta on već traži, više onoga, manje ovoga, u stvari, truje ga. Hrana je droga, pogotovo za one koji jedu samo ono što je belo ili crveno, ili plavo kao Lord Berners ili Erik Sati. Svaki muž jede hranu mrtvih, već peva u donjem svetu. Ako je muškarac grubijan, nasilnik, žena to može lako da reši hranom i da ga pretvori u bubicu. Ipak, malo žena to danas zna. Pametni se zato i dan-danas bave politikom, da ne bi jeli kod kuće, za svaki slučaj.
Pitam mamu po ne znam koji put, pošto sam pojeo poslednji komad torte, koji je bio dan u nedelji kada sam se rodio. Njen odgovor je uvek: ponedeljak. Kako ponedeljak, kada kompjuter kaže da je bio utorak. Možda sam se ja ipak rodio 13. maja, a ne 14. ili nju sećanje vara. Možda neće da prizna da su prijavili matičaru 14. iako sam se rodio 13. To je valjda, zbog baksuza, svi su sujeverni, primitivni, svi vračaju. Znam svakako da je problem bilo ime, kako ću se zvati. Ocu je bilo sasvim svejedno, ali mama i očeva mati su se zakrvile. Mama: Ponedeljnik, baba: Uftornik. Na kraju je ispalo: Nik ili Nikolas, kao rep, tako su me svi zvali.
Mama me sažaljivo gleda preko pletiva, kaže: „Imaš još jedan šnit diplomatske u frižideru, uvijen je u staniol.“
„Auuu!“
Skočim do frižidera, otvaram vrata, na tacni, u polutmini svetluca, kao nikl zaboravljenih klizaljki, to parčence uvijeno u staniol. O pohezijo! Vraćam se. Mama upali lampu u uglu. Otvaram staniol, osetim taj miris – čar retorte.
Tatino omiljeno jelo je, pak, bila ajnpreh supa, bio je vodeni tip i obožavao je tečnost. Jednostavno, nalivao se, a to se onda presipalo. Sada mi je jasno zašto su propali njegovi bubrezi – od prekomernog uzimanja tečnosti. Njegov slučaj je bio potvrda onog drevnog pravila da je karakter sudbina i tu se ništa nije moglo. Posle bubrega verovatno su mu propali i testisi, pošto sam mu ja bio poslednje dete, iako je želeo još dece, pouzdano znam. U njegovoj pojavi bilo je nešto neodređeno, kao da nije bio dobro fokusiran, ličio je na neku baricu ili fleku – razliven. Takve su mu bile i oči, velike i vodnjikave, plave. Da li sam ja ličio na njega, da li sam ja bio njegova kopija? Pitam to mamu.
„Što si stariji sve više ličiš na njega“, kaže mama. „Ne, ovaj, htela sam reći da sve manje ličiš na njega.“
„Hm! U nekom smislu, moglo bi se reći da smo bili na istom pravcu, samo smo se kretali u suprotnim smerovima”, objašnjavam joj njenu omašku.
Oližem staniol u kojem je bila torta, osećam metal pod zubima kao nikl klizaljki zaboravljenih. Setim se ljubičastog staniola od salon-bombona sa novogodišnje jelke, beše to jedne davne zimske večeri u Ujvideku – moj fatum je bio šećer, šećer i skrob, dakle, bela boja. Kao i sada da čujem tatu kako me preklinje: „Taj šećer će te ubiti!“ Zubi su mi bili potpuno uništeni karijesom. Tatini bubrezi, moji zubi. Da li je tu bilo mamine krivice? Ne. Njeni postupci su samo bili odgovor na zahteve koje je postavljala priroda, karakter. Ona nije ništa remetila, samo je udovoljavala. Ako želiš ajnpreh supu, izvoli, ako želiš tortu, slatko, izvoli. I to koliko god želiš – tri, četiri tanjira supe ili celu tortu za doručak. To prekoračenje mere je prirodna stvar, bez toga nema ništa. Ako ne jedem dok mi ne pozli, nisam ništa uradio, kao da nisam ni jeo. Prevejana gospa la Cucina koja prelazi preko travnjaka u proleće kada je on zelen ili u jesen kada je sparušen, svejedno. U svakom slučaju, mora da pređe, da prekorači, da prespe, da rasipa. Sada shvatam: morfijum je tatu savršeno razvejavao posle stravične kontrakcije, posle grča izazvanog bolom. Sećam se da je govorio u bunilu kako je u vejavici, kako vidi oblake konfeta koje padaju po glavama devojčica. A opet ta glad, ta žeđ. Ali zašto? Pa, taj prvi zalogaj je dovoljan, tu je sve, ostalo je ponavljanje. Adam je sam zagrizao jabuku. Čemu to istrajavanje? Najesti se, napuniti se, nasititi se, povraćati – kakav je smisao toga ili kakva je to potreba? Nema to veze sa mnom, sa tatom. Da li ima veze sa mamom? Možda. Ali ona skoro da nikada nije ništa jela, bila je uvek mršava kao kostur. Gledam te njene suve koščate ruke koje uvek nešto rade. Pletu, kuvaju, peru, ribaju…
Odjednom, kvrc! Nestade struje. Pogledam kroz prozor, ceo kvart je u mraku. Znači, u pitanju je neki teži kvar, nisu osigurači. „Kako sad da nađem sveću?“ kaže mama.
Posle par minuta oči nam se navikavaju na tminu. Vidim maminu tamnu konturu kako sedi u fotelji. Ispred nje, na taburetu, u mraku, svetlucaju odložene igle od pletiva.
„Da li imaš negde neko parčence čokolade ili bilo šta slatko?“ pitam je. „Negde imam, ali kako sada da to pronađem?“
Ćutimo u mraku, vreme se ne pomera, sve kao da stoji. Šta da je još pitam? Ne znam. Da li je moguće, možda mi se pričinilo, čujem kako neko peva ariju, nešto veoma poznato. Taj glas dopire sa ulice. Prilazim prozoru, dole u mraku, ispred kuće, stoji neki čovečuljak i peva: „Dalla sua pace“ (Od tvoga spokoja). Neverovatno! Stojim tako neko vreme i slušam ga. On povremeno diže ruke prema zimskom nebu koje je puno zvezda i kao da se meni obraća. Vratim se na kauč. Čujem mamu kako tiho hrče, zaspala je. Sada krenem u potragu za onim parčetom čokolade. Otvaram ladice, šuškam, rijem, prevrćem. Odem nekako po mraku u kuhinju, najzad, u jednoj komodi, pronađem parčence crne čokolade. Spustim se u fotelju, pored mame, dok mi se u ustima topi slatkogorka čar i polako utonem u san.
(Preporuka: dalje ne čitati)
Sanjam kako sam postao student nekog koledža iako sam mator, i u snu imam šezdeset godina. To je, u stvari, nekakva škola sporog čitanja i brzog pisanja, ili obrnuto. Zakasnim na školski autobus. Pojavi se neki umetnički impresario, homoseksualac, obučen je kao renesansni knez. Preziva se Jezikić, na njegovoj identifikacionoj kartici, koja mu visi na grimiznoj pelerini, piše da je po nacionalnosti Skrob. On mi pomogne da nekako dođem do koledža. Nalazim se u nekoj sali koja je podeljena na četiri boksa, ja ulazim u krajnji desni. Tu me čeka moja profesorka fizičke kulture sa još jednim studentom. Ona je mlada, kaže mi da se preziva Dajč. Taj student mi onda pokazuje opremu, dres koji moram i ja da nabavim. To je drap majica sa tamnoplavim štraftama na ramenima, na zadnjoj strani piše crnim slovima: AC „Milan“. To mi se ne dopada. Ja sam očekivao da će pisati: FC „Valencia“. Kažem im da to nije primereno mojim godinama, da me je sramota, da bih ja želeo da nosim jednostavnu belu majicu i crni šorc. Međutim oni su neumoljivi, pravila su pravila.
Odjednom: TRAS! Probudim se. Došla je struja i sijalica u lampi, u uglu, je eksplodirala. Mama se, takođe, prenula. Napolju sve blešti, a mi još uvek sedimo u mraku. Mama kaže:
„Sanjala sam nešto strašno.“
„Šta si sanjala?“
„Sanjala sam da smo svi mi…“
Počnem da se smejem kao lud, ne mogu da se zaustavim, kažem joj: „Znaš šta, mama, sad stvarno moram da idem, već je prilično kasno.“ Sjurim se niz stepenište. Na sreću, ne sretnem nikog. Uskočim u stari prašnjavi „vartburg“ i sa probušenim auspuhom koji ispušta oblake dima tutnjim bulevarom na drugi kraj grada, ženi u zagrljaj.
P.S.
Šta je mama sanjala, šta mi je rekla da je sanjala?
ProFemina, broj 35/36, proleće/leto 2004.
Peščanik.net, 19.01.2012.
„Kada te snaga izda, najbolje je zaspati i sanjati godina trista, Unazad.”
Došao sam kasno uveče u Provalije. Bio je pun mesec, tako da se čitav predeo kupao u svetlosti. Kada sam se ispeo na brežuljak i prišao kući, ugledao sam Schmitz, kako stoji u vratima. Bila je pod maskom, smešila se, naslućivao sam to. Iako to nije bilo nikakvo iznenađenje, osećao sam se nelagodno. Znao sam da ona ima tri (orginalne?) viktorijanske maske: ženu-proleće, ženu-leto i ženu-zimu. Nedostajala joj je još jedna za komplet: žena-jesen. Kupila ih je u nekom komisionu, možda u istom onom gde je Riesling valjao svoje „babuške“. Rekla mi je jednom da ponekad odlazi sama u Begeristan i da tamo tumara po komisionima i antikvarnicama. Ali ja više volim venecijanske maske, zapravo, likove, figure: Pulčinela, Arlekino, Pantalone itd. – volim komendiju. Kako je svest slaba, zapravo, svesnost? Iako sve znaš, ništa ne vredi, opet se plašiš, kao malo dete. Doduše, maske su zbilja nezgodne, pokrivaju samo gornji deo lica, tako da brada i usta ostaju vidljivi i baš to čini magiju, taj spoj mrtvog i živog, ta pobrkanost stvarnog i fiktivnog, nepomično čelo i oči, koji pripadaju nekom ili nečem drugom i obrazi i usta koje dobro poznaješ i koji se miču. Schmitz je sada bila pod maskom žene-zime: napuderisano bledo lice, sa velikim hladnim plavim očima i kosom prošaranom srebrnim vlasima, začešljanom i pričvršćenom safirnim šnalama sa strane. Da li sam se probudio? Nije bitno što je stvarnost privid, što je stvarnost iluzija, nego to da je privid stvarnost. Privid dejstvuje. Iako, neki človeki to uopšt ne razumiju, nemaju nikakvi problem u vezi sa tim. Za njih je sve stvarno. Ali šta je privid? Pa, ta stalna promena oblika, promenjivost pejsaža. Valjda?! Ne možeš ni za šta čvrsto da se uhvatiš. To je ta kontroverza. Kao kad se voziš autićem: misliš da napreduješ, a u stvari samo kulise, samo pejzaš se pomera, klizi. Kao da neko tera šegu sa tobom. Sve živo je u stalnom pretvaranju, u nastajanju-nestajanju, neuhvatljivo je, samo mrtve stvari su postojane. Zbilja, prijatel!? Maska mi to otvoreno govori, ona narušava iluziju. Kao da hoće da kaže: ja sam stvarna, a ne ono lice, koje se smeje ispod, koje drhti, koje se stalno menja. Ali šta je Scmitz htela da mi saopšti stavljajući masku, kakva je njena poruka? Žena-zima, brrrr! Izgleda da se nešto promenilo, nešto o čemu ja ni ne sanjam.
Ipak, pozna je jesen, novembar je uspavljivo doba. Previše je snova. Ali još više dremljivosti i spavanja. „Srce čamom diše/O taj ritam kiše.“ Eto!
3. novembar
Prehlađen sam, imam kijavicu, tipična nove(m)barska bolest. Ipak, hvala bogu, ne vidim nigde špiclove. Setio sam se da je Jozef K. bio prehlađen onog sudnjeg dana. Curi. Odvratno! Taj moj nos mi je zagorčavao život: ili je imao običaj da nekud odluta, ili je curio. I slina i cinober. Zato, što više cimeta, u cimetu je spas! Ali hajde da opet provozamo tu priču. Prijaptelju, prijaptelju… i mali korak u tom pravcu je onespokojavajući. Umiranje, tj. uviranje, kao provala nagomilane nepotrošene patnje, kazna zbog izbegavanja patnje, kazna i naplata zbog izbegavanja da se bol ravnomerno rasprostre, razredi i kako-tako bude podnošljiv. Lako je nestati kad se dođe na prag, a bol je već potrošen. Onda se samo sklizne i gotovo. Misliš, prijatel? Osećanje krivice zbog nečinjenja, jer čitav život treba da bude samo priprema za nestanak, neprestano isčezavanje na rate, kao priprema za prelazak na onu stranu. Mračno. Ipak, da li je onostranost stanje, neki oblik postojanja, ili je onostranost nepostojanje, odsutnost, praznina, Ništa? Ali šta je Ništa? Da li se to pitanje uopšte može postaviti? Večita nepojamna razlika između postajanja-nestajanja i postojanja-nepostojanja, dijahronija i sinhronija, razlika, ona čuvena pukotina na kojoj Transcendencija svira najveličanstveniju muziku koja će se na kraju pretvoriti u kakofoniju, u buku i bruku, zbog nepripremljenosti za prelaz. Kraj u agoniji, u patnji, u plaču i zapomaganju, u vrištanju. Zbilja žalosno. Kao Goethe (čitaj čirilicu) na samrti: mehr Licht, mehr Licht! Iako, nije baš dobar primer. Možda je Gete to povikao u oduševljenju, u očaranosti. Opet prozivaš genijalne ljude koje nisi poznavao. Nemoj, prijatel! Ali sve ovo zamišljanje je u okovima logike, tj. teta Meta-fizike, nema nikakve veze sa Istinom. Ali ima veze sa iskustvom, doduše, tuđim. Utešno je možda samo to što je umiranje, tj. patnja, ipak samo život, dakle, u vremenu je, prolazno je, ima svoj kraj. Ali šta ako je nestanak samo privid, prelaz u definitivno stanje večne patnje? Nema nepostojanja! Deeeda! Ipak, stanje je samo forma, oblik, dakle, ispražnjen od svakog sadržaja koji je uvek u vremenu, tj. troši se, curi kao slina ili kao cinober. Ili je baš obrnuto: sadržaji, stanja su večna, a oblici su u vremenu, dakle, podložni promeni i nestajanju. Ali mani se toga! U patnji najteže je to što se čini kao da se vreme zaustavlja, da patnja ne prolazi, ili prolazi veoma sporo, kao da hoće da se ovekoveči. To stanje zakočenosti, zarobljenosti bolom je najstrašnije od svega, ta nemoć. I potpuna usamljenost, prepuštenost samom sebi. Nema nikoga. Kada bi bol bio samo trenutan? Ali onda bi bio i večan. Ipak, sama činjenica patnje je nešto neutešno, prilično onespokojavajuće. „Neko kao da se bola sa uzdahom reši/Drveće se čini kao da se smeši…“ A? Taj odlazak patnje je možda najveći užitak, najveće zadovoljstvo. Povratak radosti, jer običan svakodnevni život je stalno iskrsavanje, pojavljivanje, u stvari, uživanje. No, možda ću jednog dana kad opet dobijem kijavicu iščileti, ispariti, nestati. Ne volim patnju, čak ni tako razblaženu, vodnjikavu, kakva je jedna prehlada. E, moj prijatel! Ipak, seti se šta je Brkati povodom patnje govorio. Baš me briga! Drevna verna pseta: Bol i Strah, kojih ne mogu da se rešim. Nekadašnji čuvari postali su najveći mučitelji staro-modernog človeka kakav sam ja. Apsolutno nepoželjni, i nepoželjni i nepotrebni. Spasavali su nakada mog divljeg pretka, ali danas mene ne treba niko da spasava, ne treba ništa da me upozorava da se moje telo promenilo, da se degenerisalo, ili da mi se duša raspada. Sve to vidim i sam i stalno preduzimam korake da to predupredim. Pažljiv sam, pažljivo živim. Ali oni su ipak tu, traže platu, muče me.
Sećam se, jednom me je deda Titurel vodio u Rim. Bilo je to krajem šezdesetih. Imao sam, možda, dvadesetak godina. Išao sam u Panteon da se poklonim senima Arkanđela Korelija, čiju sam muziku obožavao. Iako, deda me je poveo tamo kao mladog Tanhojzera, izgleda da je nešto naslućivao o patnji koja me je raspinjala, nadao se da ću u Rimu ozdraviti. To poslepodne pao je letnji pljusak i kada sam ušao u Panteon, pod se blistao pokriven tankim slojem vode. Unutra nije bilo nikog. Samo gore u kupoli lebdela je jedna velika ptica. Sledeće noći u snu mi se prikazao poznato-nepoznat ženski lik. (Da li to beše Jagoda B.?) Nešto očaravajuće. Sve vreme provedeno u Rimu bio sam pod utiskom tog sna, zapravo, tog lika. U trenutku sam čak pomislio da ga se neću nikada osloboditi, da ću poludeti od radosti. Međutim, čim smo napustili Rim, čarolije je nestalo.
Noćas sam, pak, sanjao nešto veoma zajebano. Možda bi trebalo da posetim svog vrača. Nismo se već dugo videli. Ali možda smo se rastali jednom zauvek. U svakom slučaju, njegovo predviđanje se ispunilo. No, teško da bih se i usudio da mu ispričam noćašnji san. Sramota me je.
U uzrastu sam od oko dvanaestak godina. Zvirim kroz ključaonicu ordinacije. Vidim neku devojku koja leži potpuno naga na stolu i koja neverovatno liči na Jagodu Branković. Noge su joj raskrečene i presavijene preko niklovanih kuka za čerečenje. Čitav prizor posmatram sa strane, tako da vidim telo u horizontalnom položaju, kao neki krajolik. Na zidu iznad je velika reprodukcija slike „Kula plavih konja“ Franca Marka. Pored stola stoji doktor Kost i rukom polako prelazi preko devojčinih grudi koje se kao dve planine nadimaju uzbuđene. Zatim se ta Kostova ruka spušta prema stomaku i dalje. Odjednom u kadru se pojavljuje još jedna prilika sa krunom na glavi. To je niko drugi nego deda Titurel, doktor Stevan Nerejlić kao vrhovni majster. Go je od pojasa na niže. Ima pripasan ogroman falus od slonovače sa kojim nasrće među raširene butine. Čini mi se da je to neka alatka iz njegovog umetničkog arsenala. Devojka proječi, kaže mu: „Izvadi mi to, molim te, izvadi mi.“ Na šta joj doktor Nerejlić odgovara: „Moram prvo da ti to stavim, da bih ti onda to izvadio.“ Zatim, Doktor Kost obuhvati devojku oko struka i okrene je. Ona sada leži potrbuške na stolu, pod stomak joj podmeće neko jastuče tako da joj je stražnjica izdignuta. Doktor Nerejlić se ispne na sto i ne časeći otpozadi joj zarije spolovilo duboko u utrobu. Ona počinje da vrišti ali to vrištanje ubrzo pređe kao u neko grgoljanje ili čak gugutanje. Onda doktor Nerejlić izvuče krvavi falus napolje koji se sav cakli, a zatim iz devojčine utrobe izleti neka šarena ptičica koja nastavi da leprša iznad stola. Doktor Kost kaže: „Eto, zar nismo mi dobri doktori?“ Koji cinizam, užasnut sam. Da li sam ovo sanjao ili se to stvarno dogodilo? Ili se ipak radi o sećanju?
14. novembar
Sneg je pao veoma rano, iznenada, u stvari, susnežica. Uveče sam morao da odvezem Schmitz njenoj kući. Bilo je mokro i mrzlo. Nije mi se nikuda išlo, ali nisam mogao da je pustim da ide sama. Obukao sam kratki crni kaputić, obuo cipele sa debelim đonom, tzv. sendvičare. Schmitz je verovatno pomislila da će mi biti hladno u kratkom kaputu, ali nije ništa rekla. Izašli smo napolje. Crveni autić je bio pokriven vlažnim snegom. Rukavicama sam obrisao šoferšajbnu. Krupne teške pahuljice pune vode su se spuštale kroz mrak. Ušli smo u auto i odmah krenuli. Pošto ga nisam predhodno zagrejao, tresao se u vožnji, a prilikom zaustavljanja na semaforima i gasio. Čim dođe zima počinju problemi sa tim autićem, dosta je star. Često ga sanjam (sanjam autić?): isprskan blatom i ostavljen pored puta, zatim, izudaran nekim tupim predmetom i gurnut u kanal, ili, potpuno zaleđen u strahovitoj zimi, tako da ne mogu da otključam vrata. Ali ne treba se čuditi, rat je na pedesetak kilometara od nas, čujemo noću rafalnu paljbu, odjekuju detonacije. Mislim da to ima veze, ti snovi, sa žalosnim događajima odmah tu iza bregov. Ali nisam baš siguran. Možda je taj crveni autić blastula, posteljica, dakle, prenatalno stanje u kojem se još uvek nalazim. Veoma ozbiljna stvar, he, he. Ali i onda je besneo rat, ili je tek zaćutao i muklina je još ležala na svemu. Mama je gladovala, nije bilo hrane. Ili sanjam kako sam na nekoj nizbrdici i kočnice uopšte ne rade, auto juri sve brže i brže i ne znam kako se završava ta suluda vožnja, pošto se budim u panici. Porođaj, porođaj se primiče, prijatel?! Onda sanjam kako vozim unazad i udarim u drvo. I sve tako neke žalosne stvari. U životu taj mi je auto, inače, priuštio dosta radosti i moglo bi se reći da ga volim, u presudnim trenucima nikada nije zatajio. Ali sada je već dosta star i to postaje problem. Ali takođe, sve manje je i goriva na pumpama, malo koji dan pumpe su zatvorene, nema benzina. Posteljica je bila dobra ali sise su bile prazne. Zašto živim u dvoipodimenzionalnom, tzv. spoljašnjem prostoru? U prenatalnom stanju, okružen sam i hranjen blastulom sa svih strana, kada sam izbačen u spoljašnji svet, preda mnom su bile samo sise, dakle, površina koja nije davala dovoljno mleka. Ili mi se mleko uopšte nije sviđalo, ukus, nešto mu je nedostajalo. Blastula je sfera, a sisa je tabla iza koje nema ništa, kenotaf. Eto, eto, prođe leto/i jesen i leto! Kada smo stigli na raskrsnicu ispred mosta, zaustavili smo se i motor se ugasio. Automatski su se upalile crvene lampice na kilometar-satu. Sa strepnjom sam pomislio da je nestalo benzina, uvek sam vozio na rezervi, ali na sreću ipak nisam bio u pravu. Pošto se na semaforu upalilo zeleno, startovao sam motor i putovanje se nastavilo. Bila je noć, vozio sam Schmitz njenoj kući, to je bila java, ili sam sve sanjao, dakle, opet java, ali u tečnom stanju. Jednog trenutka osećao sam se okeanski, bez vremenskih i prostornih kordinata. Bilo gde i bilo kada? To je to prenatalno stanje. Ipak, čvrsto sam držao volan. Rojevi pahuljica, obasjani farovima, naletali su na šoferšajbnu stvarajući iluziju dubine prostora koji je kao levak uvlačio mali crveni auto u sebe. Uopšte ne mogu da shvatim onu priču o zakrivljenosti prostora. Ako je to tačno, onda nema beskonačnosti. Sve je samo uvrtanje, tj. uviranje. Prostor-vreme se stalno smanjuje, tj. skraćuje, propada. Mišelučki tunel je crna rupa. Zaprav, postoji samo unutrašnja beskonačnost. Prijatel?! Ali sve ovo je samo peglanje, u stvari, spljošteni klizili smo putem kao tamna senka, pomerali smo se na rate. Ušli smo u tunel koji je ceo u blagoj dugačkoj krivini. Pahuljice su nestale. Pod svetlošću narandžastih reflektora, boja auta se promenila. Od crvene prešla je u neku neobičnu mešavinu, žuto-zelankastu, od koje kao da mi se nešto steglo u grudima, ali prijatan je osećaj, iako, boja je žuta kao pokvareno jaje. Lako kvarljiva boja, tako nešto. Schmitz je sedela pored mene i ćutala potpuno odsutna. Pomislio sam kako je to nešto o čemu neću nikada ništa znati.
Nije mi padalo na pamet da je oslovim, da je probudim, pošto je to moglo da bude opasno. Svaki iskorak je neprijatan i neizvestan. Izašli smo iz tunela i pred nama je opet bila crvena hauba autića, navukao je opet svoju veselu crvenu odeždu. Dole, ispod je bio Dunav. U mraku se valjala hladna vodena masa u koju su padale krupne pahuljice, vodurina u kojoj su neslavno završili Jagoda i doktor Kost. Zašto neslavno, prijatel? Kada smo skrenuli u brda, na put koji nas je vodio prema Provalijama, opet sam se setio nekih snova, u kojima je autić bio u nevolji: kao, ustopiraju me neki putnici, planinari, međutim, imaju ogroman prtljag, uguraju sve u kabinu. Opterećenje je izuzetno, autić štekće, čuju se ventili, jedva ide. Ili: Na pustoj autostradi, potpuno pravoj, tako da se ne vidi ni početak ni kraj, niti bilo kakav izlaz, ipak mi nestane benzina. Eto, to je to što sam rekao: nije bilo hrane, preko pupčane vrpce nije ništa stizalo, ali nije blastula bila kriva za to. Ares, proždrljivac! Svi plaćaju putarinu, čak i nerođeni. I dan-danas, često u ustima osećam ukus benzina, tj. izduvnih gasova i mleka. Nešto čarobno… osećam neizmernu žeđ za Večnošću… buduće prenatalno stanje… Svuda okolo je ogromno ljubičasto nebo i na njemu samo jedan beli oblačić. Potpuno sam bespomoćan. Međutim, pribrao sam se, znam da je ovo samo tren u kome vozim Schmitz njenoj kući. Kasetofon je bio u kvaru. Muklina je vladala. Istrajno smo vijugali kroz noć uskim puteljkom u brda. Najzad, kada smo stigli, kuća je neosvetljena ćutala na brežuljku sa toliko vremena u sebi. Izašli smo iz autića i popeli se gore. Duvao je jak vetar, tamo uvek mantlija. U kući je bilo hladno, ledeno. Schmiz je upalila gasnu lampu u uglu sobe, rekla je: Hoćeš li da ostaneš? Rekao sam: Da. Odmah smo se obučeni uvukli u krevet. Zagrlili smo se i istog trenutka zaspali.
18. novembar
Vetar okreće sasušeni list na lipovoj grani, ali ga ne otkida. Mirisa koji me je progonio je davno nestalo, kao i pasa. Ali gde su psi? Novembar je na planeti Zemlji. Hladno je, ali na južnoj polulopti je proleće. Zamisli, proleće! Najlepši prolećni mesec novembar. Ne ide, gmiže, puzi. Ipak, kao da vidim tu svetlost u novembru.
Sinoć sam bio u šumici. Dunav je proplamsavao između nepostojećih stabala. Brujao sam u sutonu, na goloj obali.
23. novembar
Posle podne sam bio na Dunavu u sad već nepostojećoj šumici. Duva je proplamsavala, pustinjska reka koja sahne. Po sunčanom i vetrovitom vremenu, voda postaje tamna i prozračna istovremeno. Sjajno-crni talasi stvaraju senku, ali svetlost joj daje prozračnost i dubinu.
Čekajući u autu, pred jednim semaforom, setio sam se Burkhartova opisa tandema Čezare Bordžija – Leonardo da Vinči. Centarfor i leva polutka. Opet me spopadaju te gluposti. Svi su fudbaleri, pogotovo u Italiji, renesansna tradicija loptanja. Leonardo je bio mračni humanista, humanista i mizantrop istovremeno. Čezare Bordžija je, pak, bio krvolok kakvih je malo u svekolikoj ljudskoj istoriji. U crnom trikou, u kojoj pozi? Za pojasom lični bodež. Šta pričaš, prijatel!? Istorija je bestijarijum.
Na sve strane, sve veća zver od veće. Obojica su bili pobožni hrišćani, ali doterivali su stvari po svojoj meri. Vera je, kako god bilo, podržavala njihove zahteve, zaprav, opravdavala: ako ima Boga sve je dozvoljeno, prijatel! Bog će sve dugove namiriti i poravnati, utešiće sve, čak i ubijene i silovane, što je i siroti Skardaneli govorio. Leonardo je imao i taj problem što možda i nije bio religiozan, a imao je ipak simpatija za Bordžiju, preuzimao je na sebe odgovornost, tj. krivicu. Inženjer sprava za ubijanje, služio je bogu rata. Znao je on dobro šta Bordžije rade. Ta fantazija o noćnom Rimu me uzbuđuje. Kako je bilo moguće da se jedan tako genijalan umetnik prikloni vlastodršcu-krvoloku. Prvi je obljubljivao leševe devojčica, drugi secirao žive ljude. Šta se stresaš, prijatel? Pomisli šta se događa danas tu na pedesetak kilometara iza bregov? Da, ali ovo nisu renesansni virtuozi, ovo su seoski kasapi, prijatel! Papa Alexandar VI, Bordžijin otac, tolerisao je sinovljeva zverstva možda i zbog straha za sopstveni život, ali ga je i koristio za svoje ciljeve. Dečji nestašluci. I papa je učestvovao u tim dečjim igrama. I sada, upravo ovog trenutka, Čezare Bordžija, u „lamborginiju“, crnom kao gavranovo krilo, ili u „ferariju“, kao krv crvenom, jurca noćnim Rimom, a senka genija promiče ispred Kvirinala. Sve se ponavlja, ali šta sa tim? Užas postaje dosadan. Kada je vladarska porodica u pitanju, mislim na Bordžije, incestna simbioza u kojoj žive, u kojoj su živeli, postoji mišljenje da je to pad u varvarstvo, u primitivizam. Zapravo, to je krajnja situacija iskustva, iskušenje poslednjih ljudi, najprezrenijih, što bi rekao Brkati. Vrlo orginalno mišljenje! To je samo civilizacijski vrhunac koji se već toliko puta ponavljao tokom istorije, baš ta iskvarenost, to samoljublje. Ništa. Ipak, to je samo jedno viđenje koje se sablažnjava. U krajnjoj liniji koga je briga šta oni rade sami sebi, ako ne diraju druge. A šta ja radim sam sebi? Ja i deda Titurel smo sami, nisam nikada imao porodicu, dedinu služavku ne mogu da računam u porodicu ili Schmitz. Iako Schmitz je izgleda ipak neko ko je našao načina da bude sa mnom. Već sam govorio o tome da je svaka priča u stvari Roršahova mrlja, iako, to je čuvena Nađ Kiš Danielova metafora, da ne ispadne da se kitim tuđim perjem, da se zaogrćem mrljom. No, ko o čemu, ja o Roršahovoj mrlji. Dakle, učitavanje, svako može da vidi u njoj šta hoće. Tako i ja pišući tu pričicu, u stvari, čitam šta me je volja, nema tu nikakve pravednosti, čačkam sve i svašta, što je pozicija pacera, neodgovornog človeka. Naravno, mrlja se širi, razgranava se kao krošnja, ili čak kao šuma. Ali simetrična je, leva strana se preslikava na desnu, ipak ono što je dole nije isto sa onim što je gore, što protivureči čuvenom drevnom pravilu. Po vertikali je asimetrična kao i svaka krinolina. Piskaranje je ipak samo traganje za porodicom, građenje porodice, pokušaj povratka. Nekada u detinjstvu kada sam živeo bez reči, za ovo su mi bila potrebna samo ogledala.
Ali danas moram da se napinjem, da se prljam, da širim telo preko sopstvenih granica, telo koje je u stvari jedna velika mrlja koja drhti. Najveći problem sa telom je gde su njegove granice, dokle se ono zaista prostire. To je neodredivo, bilo da stremiš napolje, bilo unutra. Konačno, telo je tekst je porodica je četvorstvo. Majka i otac su isti, samo što je ona leva, kao i sin i ćerka. Sveta porodica u Ujedinjenom kraljevstvu, dakle, u mojoj krunisanoj glavi, bez obzira što nisam prošao kroz to iskustvo. Otac, mati, ćerka i sin, sve sam to ja. Ja sam sam sebi otac, ja sam svoja majka, sam sebi sin i svoja ćerka. Na primer, danas sam ćerka. Konstelacija mrlje. Gde je otac, gde mati, a gde sin. Sinstvo se izmetnulo, to su ti jajoglavi što briju temena. Sišli su u realni svet. Vidim ih u mrlji. Ali povremeno ne vidim oca, nema ga nigde. Moguće su zamene mesta, pogrešne identifikacije. Otac ubije sina, razapne ga, sin ubije majku, pa poludi, majka ubije oca, prekrije ga mrežom (blastulom), a pretendent ga zavari sekirom itd. Ili odsutni otac produženom rukom ubije mrtvog sina?! Kako god okreneš, incest je na pomolu, pošto između koitusa, ubistva i krštenja nema nikakve razlike. Krstiti nekog, znači, jebati ga, da izvinete, i to u glavu. Ali mnogo veći problem je pored seksualne nezajažljivosti, zaprav, finansijska nezajažljivost, apetiti na mistični višak vrednosti, zaprav, na novac. Jer novac je krv. Krv je energija, energija je kosmos. Svaki ubijeni človek vapi do neba, nemošću zapomaže, kada bi mogao nestati, ali ne može. Ubistvom se ne rešava ništa, tela su neuništiva. Možeš ih zakopati, spaliti, baciti u reku, u okean, ona uvek isplivaju, pojave se negde. Isisati nekom krv, znači baciti ga u tamnicu tela, u ropstvo materije, ma kako to inače bilo predstavljano u medijima, tj. opravdano, kao, sve je to u vašem, tj. višem interesu. Tela su ugašena, više ne isijavaju, ne smeju se, kreću se u krajoliku kao dolgi sivi miši, zaprav, krajolik se sam pomera, kulise se smenjuju, nekad veoma brzo. A šta ćemo tek sa lažnim novcem, sa falsifikovanim novčanicama? Dati prosjaku falsifikovanu novčanicu, baciti ga u još veću nevolju. To samoproždiranje, veštačka hrana, šampon kojim se filuje bajato mrtvo meso, e, to je ono. Dakle, nije u pitanju nikakvo viđenje, nikakva predstava. Nemaju oni, mislim na Bordžije, ništa sa tim. Ljudi se čak više ne žale da loše žive, u nemaštini nisu više željni ničega. Rakija im je dovoljna. Ali nije to problem. Problem je što sve lošije izgledaju, postaju sve nestvarniji, ne komuniciraju, senke su koje lelujaju, ma, kakve senke, papci u pihtijama, a nisu toga ni svesni. Iako, oni samo nemošću zapomažu: kada bismo mogli zaspati, nestati! A ne primećuju da ih više niko i ne čuje. Leonardo je jednom pitao nekog siromaha, koji je upravo umirao, vrhovni majster se spremao da ga friško istranžira čim ovaj ispusti dušu: „Šta osećaš, prijatelju, da li te nešto boli?“ A siromah mu je odgovorio: „Ništa me ne boli, gospodaru, samo osećam veliki umor.“
26. novembar
Str. je rekao da je, u stvari, On kriv za sve, a ne Ja, ne zmija. Ali On je zmija, on je Ja. Užas! Ipak, ko to može razumeti? Naravno, človek (onaj koji človi) je potpuno nevin, što je i siroti Škurla tvrdio, a i siroti Skardaneli, autoriteti kada je moral u pitanju. Taj problem slobode i krivice je nerešiv, iako lepo je i velikodušno, osloboditi človeka. Človeki su smešni kada se ljute jedni na druge. To je ta večita komendija, glava na zemlji, noge u nebesima. Ili kada opraštaju. Nemaš šta drugom oprostiti kada su svi siroti siromasi. Niko, u stvari, nema ništa, ne poseduje čak ni sam sebe. Ali kako osloboditi krivice ove krvave šaljivčine, sinove što jurcaju okolo u crnim džipovima sa krstovima? Samo neko ko je iz slobode počinio nešto, iz bitne želje, može biti kriv, može pasti u ropstvo krivice, nema providnosti, pošto je sve od njega počelo. To je jasno. Međutim, On je neprikosnoven, uzrok je nepojmljiv, tj. ne postoji, uvek se izmiče a sinstvo se podmetnulo, sinovi porodica, to su ti jajoglavi – sin folira krivca. Iako, ne razmišljaju oni puno o tome, pametni su. Znaju da im je ionako sve oprošteno. Zato i veruju. To je to što sam već rekao: ako ima Boga, sve je dozvoljeno. Neki človeki se, ipak, osećaju krivima za dela koja, u stvari, nisu počinili. Osećaj krivice je ono božansko u njima. Kao što im se priviđa krivica, tako im se priviđa i sloboda. Taj človek, tj. prijaptelj, je nevin nedvosmisleno, ali sa druge strane, kriv je jer još uvek želi slobodu, želi moć, tj. čin, tj. spoznaju. Dakle, sve što je nestalo u vremenu. Njegova krivica nije u činu i spoznaji, već u primislima ili u lošim mislima, u pogrešnim namerama. Stvaranje, kreacija, dakle i pisanje, pa i piskaranje, je samozarobljavanje, pad u ropstvo lažne krivice, dakle, nešto veoma loše. Pričinjava ti se pisanje a u stvari samo čitaš i tuguješ, tj. samooptužuješ se. Koliko likova u „Zlim dusima“ se bavi pisanjem ili pokušava da piše, čak i sam Stavrogin koji je skoro nepismen. Užasnut sam nesrećama koje se trenutno događaju drugima, mislim da je mene to zaobišlo. Koja naivnost! Čujem ponešto o tome na radiju i to je izgleda stvarno istina. U ovom ratu koji besni okolo najčudovišnija su ta silovanja po službenoj dužnosti, silovanja žena ali i muškaraca koji su se pretvorili u žene za kaznu, zaprav, da bi tek bile kažnjene. Kako to da sa milo lice komšije, suseda, očas pretvori u masku dželata, ili u nedobronamerno lice sudskog izvršitelja, ili samo u hadno lice šalterskog službenika? U svakom slučaju, Ares, tj. oni, sinovi, valjaju iza bregov. Taj totalitet događanja je nešto što svi dele, svi moraju da prođu kroz to kad-tad. Što pre to bolje, treba to obaviti na vreme. Koje licemerje! Ipak človekov život je odlaganje, izbegavanje tog susreta sa užasom. Aporetički kogito: Odugovlačim, dakle, ne postojim! Vreme je i raj i pakao, to sporo, zaprav, sve sporije i sporije približavanje i ubrzano, sve brže i brže udaljavanje ili ubrzano približavanje i sporo udaljavanje, tap, tap, tap… Zakrivljenost!? A uviranje, prijatel? U sveukupnosti gde ne postoji vreme, sve patnje i radosti su namirene i pomešane. To je jedna mikstura specifičnog ukusa i arome. Treba sebi to odmah priuštiti. Zato na sreću imamo televiziju koja ne poznaje vreme, da sve lakše progutamo. Misliš, prijatel?! Uskočiti u to. Dakle, puši!
28. novembar
Probudio sam se u Provalijama, sedeo sam na ivici kreveta. Kao da sam regresirao u uzrast od pet-šest godina. Osećao sam glad. Schmitz je nestala, na neki način sam to znao. Ko će mi sada pružiti kolačić? Utronjao sam se, ne volim da budem sam, pogotovo ne u Provalijama. I ranije je imala običaj da se izgubi na dan-dva, ali sada je bilo ozbiljno. Ipak, možda se šali. Tu je negde, ali je ne vidim. Tešim se. Da li sam krenuo da je tražim? Stajao sam na nekom proplanku ili raskršću puteva u šumi. Video sam kako moja dva pretka po maminoj i tatinoj liniji, jedan od njih je deda Florjan, u stvari, deda Titurel (Florjan je samo Titurelova senka koja se odvojila i ostala u galicijskom kupusištu.), svaki na lakim saonicama sa natovarenim prtljagom, koje vuku konji, zamiču na desnu stranu nekim putem koji vodi u planine. Jedan je čak imao dvoje sanki. Uopšte nije bilo snega, ali sanke su išle lako tim puteljkom. Ja sam skrenuo levo, u neki čestar. Sa mnom je i moj pas. Tu se iznenada stvori i neki drugi, dosta veći pas i ja uzmem svog psa na leđa da ga zaštitim, ali bez potrebe, ovaj veliki pas je neki šareni ptičar, neko biće, pola pas, pola čovek. Izgleda da nije opasan.
Koja greška? Štitim svog psa umesto da on štiti mene. Iako, viđao sam već slične situacije u kojima je gazda branio svog psa, svog kera. Ali setio sam se i da deda Titus nije zaštitio Čortika, dozvolio je da psa na njegove oči ubije onaj pandur. Užas! Ja tako idem dalje kroz šumu noseći svog psa na leđima i dolazim do ulaza u neki tunel koji ide nadole. Možda je to ulaz u Tvrđavu, u njene lagume. Ne, to je ipak Mišelučki tunel kroz koji sam toliko puta prošao. Kolebam se šta da radim. Nikada nisam kroz njega išao peške, samo automobilom. Sada, kada više nema benzina, autić je neupotrebljiv. Ipak se odlučim da krenem nadajući se da ću nekako izaći na drugu stranu. Idem kroz totalni mrak. Na kraju stignem do nekih velikih teških vrata u čijem sklopu su jedna manja, ali ona su zatvorena. Tu je mnogo raznih životinja koje su popadale niz strminu u mraku, ili su to ljudska bića sa životinjskim maskama. Sada zbacim psa sa leđa i on se strmoglavi u ponor. Da li sam u jajovodu? Da li je ovo tzv. usađivanje, sam čin začeća? Dakle, preblastularno stanje. Ne znam šta da radim, da li da pokušam da se vratim pipajući kroz mrak. Vidim da je tu i nekakva boca sa kiseonikom i švajs aparat. Znači, bravarski zanat! Kako se to radi? Da sam Jozef Bravar, sigurno bih se snašao, ali ja sam izgleda Jozef Š. No, možda ta vrata nisu uopšte zamandaljena, treba samo pritisnuti kvaku. Ipak, ne smem da pokušam, bolje je da ostanem u nadi da mogu da ih otvorim. Dakle, klupica. Sešću i čekaću da se pojavi Neko, tj. Niko, a onda sledi razgovor. Međutim, niko se ne pojavljuje. Nikolase, gde si, bezobrazniče? Koliko je prošlo vermena? Sam Bog zna. Ustanem i priđem vratima. Pokušaću da ih otvorim, pa šta bude. U stvari, ona su odškrinuta. Sasvim lako ih raskrilim. Preda mnom blesne vatra na nebu, talasi nekog mora u svim duginim bojama me zapljusnuše, rastvoriše me. Neopisiva čar me preplavi, ali onda se setim da je Schmitz nestala i opet se sunovratim u ljubavnu tugu noći. Jaoj, prijaptelju! Međutim, nije nestala, samo se pretvorila u crvenu mušicu, ili je to patuljasta zvezda koja kruži oko moje krunisane glave. Nema razloga za plač, svaki oblik je ionako samo privid, bitno je da je ona tu blizu, osećam to. Schmitz je uvek Schmitz, makar kao crvena tačkica, kao što je i mama uvek bloody mama. Čak sada mi je bliže nego ikad.
31. novembar
Ne volim sadašnjost, ne volim tzv. matoru stvarnost, a uvek sam se zaklinjao u aktuelni svet? Ipak, mnogo se laže. Nekada nisam mnogo mario za to, mislio sam da treba da me interesuju samo novosti, dakle čitaj novine, slušaj radio, gledaj TV. Šta je sadašnjost, šta je stvarnost? Oko toga ne treba trošiti reči. Ali ipak to laganje, ta površnost, daleko su svi ti tipovi dogurali, zaista. Uostalom, i nije problem što to šta govore ti ljudi nije istina, nego ta količina i ubrzanje privida, to kuljanje, narastanje haosa, zatrpavanje. Danas sam pročitao u novinama da je naš prijatelj Riesling nominovan za Nobelesa. Zbilja neverovatno! Da li sam osetio zavist? „Dnevni list“ je povodom te nominacije objavio i poduži intervju sa njim. Postao je svetski putnik, ali i politički aktivista demokratske provenijencije, vanparlamentarni opozicionar, član je nevladinih organizacija. Setio sam se da sam ga pre par godina sreo na ulici u Begeristanu, ali je izbegao da mi se javi, pravio se da me ne poznaje. Povremeno bi se po javio i u Đurvideku, na nekim književnim večerima. Bio sam u iskušenju da odem na te priredbe, ali sam na sreću u poslednjem trenutku uspeo da se obuzdam. Ali kao što ja, na primer, zazirem od Ginisa, tako i Riesling zazire od mene i sličnih tipova. Od Zerlinskog?! Iako, kada malo bolje razmislim, nije mi baš jasna njegova uloga u čitavoj ovoj priči. Ali ni ja ne treba da se iznenadim ako se pronađem u nekoj njegovoj knjizi. On je provincijalac koji je stigao u Begeristan otprilike u isto vreme kad i ona naša čuvena baka u Đurvidek. Politika ga je odmah ščepala ili je i došao po njenim instrukcijama, dakle, već je bio organizovan. Imao je obezbeđen urednički posao, ali ne i radno mesto. U stvari, imao je radno mesto, samo je ono bilo tajno. Pripasao je kecelju! Ko zna šta danas on radi, osim što piše knjige. Doduše, prilično dobre. Bio bih s mesta spreman da ih potpišem kao provincijske, pardon, policijske izveštaje. Misliš? Policijski izveštaji su najbolja literatura, prijatel! A i Nobeles, milion dolara, prijatel! Ali čim neko piše knjige, to nisu čista posla. Sećam se da mi je Riesling jednom rekao: „U pisanju se sve oprašta, osim naivnosti.“ Naravno, to je ta njegova neprejebivost. Kako nadmudriti samog sebe? Ipak, mislim da kada je pisanje u pitanju, pa i piskaranje, sve se može oprostiti osim dosade.
ProFemina, broj 51/52, 2008.
Peščanik.net, 19.01.2012.
15. maj 1993.
Nedelja je. Dokon.
Rasturen. Da li?
Zašto sam rasturen?
Pomeren…
Vid mi je prilično oslabio
Znam da nema razloga da bilo šta beležim
Beznačajnost moje ljudske prilike
D.o B.:
Priča o davanju milostinje
U vidu falsifikovanih novčanica
Video sam na TV nekog ljubitelja književnosti
Koji piše dnevnik
Brljotine, da li?
Ja ne znam
Ali šta ja ide se, kako, kada si
Bio (kao) ja piše se ovo.
Jako se ti zaribati se u k…
Škrabotine u glavi, tekst u k…
Jako se lako teško se zebnja
Ipak, ja
Bolje je uložiti trud
Organizovati tekst, makar on bio
Banalan, neizbežno je banalan, uvek
Ali to je nešto
Kao komad nečega
Zvuci
“Jato” crtica u prostoru
Text. txeT
Pravolinijski je
Linearan je uvek
Odvija se na nemoguć način
Meandriranje je veština koja se
Raspada. Rečenica je fuga koja sve mora
Držati na okupu, da sve bude u vezi
Velika fuga je metafora moći
Koja slavi boga tvorca
Samog tekstopisca
Ostvarivanje celine ili poništavanje
Fragmenata (ostataka)
Fragmentarnost je sve i ništa
Muči me posunovraćena volja
Neostvarenost
To me razara, moja sjebana muškost.
Večan je samo prezir
17. maj 1993.
Danas sam se setio nekih pesama
Dubravka Škurle
Rečeno mi je da ću se vratiti
I tu odluku Nepostojećeg
Bez pogovora sam prihvatio
“Život” sam proveo na uglu Pavlove ulice
i Šafarikove
A da se nisam pomerio s mesta
Pokriven aprilskim snegom
Ili u podnevnom mraku leta
Opraštajući se sa prijateljem
U senci zelenila jedne večeri
Leptirića me neka dodirnula
Svojim srebrnim krilcima
Abendland.
U stanu je zveckalo porcelansko posuđe
Dok je tramvaj prolazio ispred sinagoge
A zvuk zvona se mešao
Sa zvukom saxofona
30. maj 1993.
Živim tako.
Sivilo.
Pokušavam da budem što neprimetniji
11. jun 1993.
Propustiti sve.
Čemu naprezanje da se uhvati trenutak. Grčko-rimski reflex
Da se zaustavi vreme. Kao da se vreme kreće
Žal za majem, za mirisom limanske dafne. Fiziologija
Ili luteranskim lipama u Pavlovoj ulici. Pravda
Za ljiljanima u Provalijama. Barokni pas
Sve je to već odavno prošlo. Ispred kuće
I vraća se sve većom i većom brzinom. Drvoredi
Da bi dostiglo večnost trajanja, večno Sad
18. jun 1993.
Ideja o površnom pisanju
24. jun 1993.
Vidim da je moje čitanje bespuće.
I moje pisanje je, takođe, bespuće
Ne vodi me nikakva pouzdana ruka
Samo volja koja mi se smeje, podsmeva,
Moja nemoć
26. jun 1993.
Ovogodišnji Venecijanski bijenale
Imperium of Art
Veoma malo razlike ima između umetnika
I političara
Umetnička elita, takođe, opsednuta
Voljom za moć
Ali političari im kvare
Ne daju im da žive
No, na kraju se ipak dogovore
Lažni umetnici kao političari
Zašto je Zapad zavičaj umetnika
I političara
Abendland.
Misli se daje to nešto
Ima li, pak, u tome neke groze
Kainizam
13. septembar 1993.
Anaksagorin haos. Pramešavina
Prah svih postojećih stvari čiji je
Broj ograničen i na kojem je niklo
Cveće zla, nepojmljivi pupoljci
Materija sva od crnih rupa, šupljikasta
Definisana, fokusirana crna odsutnost
O placenta koja se stalno menja
To se prožima kao natopljen sunđer
Postoje samo te dve stvari
Totalan mrak u glavi
6. oktobar 1993.
Danas sam čitao u L.
Neke Rieslingove tekstove
Za njega je pisanje šahovska igra
(Ko sedi sa druge strane šahovske table
Ona ili On?)
Provociranje pred-značenja “kao” nadigravanje
Poništavanje do otkrivanja
Do isterivanja Znaka, ili otvaranja Praznine
Uklanjanje kulisa; scenografije
Da bi se ugledao Prvotni prizor
Da bi se dohvatila “Stvarnost”
Slika Sopstva, tekstopiščev božanski lik
Ali otkrivanje je apsurd pošto
Tajne i ima i nema, tj. znanja i ima i nema
Kao, uostalom, i Sopstva i Boga
Volja da se sazna, da se dosegne cilj
To mu je slaba tačka, tu je
Naivan, detinjast.
Pisanje mu je preambiciozno
Izrazito muško, pomalo neprijatno
Očigledno da precenjuje značaj techne
To, što može, koliko je vest
Samo da me ne napusti moja lukavost
11. oktobar 1993.
Moja posunovraćena volja
Zagorčava mi život
Još uvek
2. decembar 1993.
Trebalo bi prestati sa pisanjem
Interesuje me jedino: “ono bez reči”
Znači: kauč, nedelja, ništa
Ja nemam uslova za pisanje
Na nekom “višem nivou”
Ne posedujem instrumentarij za tako nešto
Mislim na jezik
Nemam uslova da učestvujem
U planetarnoj igri nadmudrivanja
Pisanje je ubijanje, poništavanje
Stari muški zanat
Beležiti nebulozije
To
6. decembar 1993.
Najvažnija je uteha
Možda mi umetnost to pruža
Iako to je samo ostrvo
Duševnost – Humanum esse
Sve ostalo nema značaja
Ipak
Naslućivanje Univerzuma
Izaći iz sebe
Radost – ono do čega mi je najviše stalo
Preneti se u druga bića
Ponavljati uvek:
Sveukupnost ne poznaje volju
Pošto je sve namireno
(Ali šta ja znam o tome?)
Bog je nesumnjiv zato što postoji Nešto
To je dovoljno, ta izvesnost nečega
Bilo čega
Ne može se poreći postojanje privida
I to je nepojmljivo
Ne može se označiti, tj. Uništiti
samo postojanje
To je Bog
Ni dobar, ni zao
Ali, izaziva moje ushićenje
Ili patnju
To Čudo Nečega
Ne bih smeo da upotrebljavam
Takve reči kao: Sopstvo, Eros
Bog, Demijurg, Demoni, Univerzum,
Tantos, Duša, Duhovnost
Ne znam šta te reči stvarno znače
Ali i ne želim da znam
Dali?
Ali dobro…
Te reči su već toliko istrošene
Mogu se upotrebljavati bez opasnosti
One su obične reči kao i sve druge
Lepe reči,
Možda su to i najlepše reči
Rieslingov problem je
Kako nadmudriti samog sebe
Jer to je, ipak, najviše što može
Ako može:
Kako ne pisati
Boriti se sa samim sobom
Ali bez svedoka, kako je
N. predlagao
Ili
Boriš se do jutra
Kako je govorio Gregor Strniša
20. decembar 1993.
Mogu oni govoriti šta hoće
Ali vreme umetnosti je prošlo
Pa to je bar jasno
Poslednja trećina devetnaestog veka
I prva trećina dvadesetog
To je, ili tu je kraj
Mediji su uništili umetnost
Oni nemaju ničeg zajedničkog
Sa umetnošću
Ili baš naprotiv, isuviše su slični
Ovo je doba Medijske Životinje
Ili mediji su doba medija
Tako nešto
TV kao vremenska mašina je stvarnost
Sve će doći na red
I najdalja prošlost će se vratiti
Raj
Gledaćemo prvu scenu
Kada mu da jabuku
A onda jednog dana
Na ekranu…
Ali Olimpljani su već odavno tu
Ekran je Olimp
Međutim, tata Nepostojeći
On neće nikada pristati
Ni za kakve pare
I to je dovoljno da čitava stvar
Padne u vodu
Iznurivanje
Ali…
“Strava.”
“Ponor”
Kuće u kojima stanuju ljudi
U kojima se skriva Zver
Kuća
U kojoj prebiva Krik
ProFemina, broj 4, jesen 1995.
Peščanik.net, 19.01.2012.
